ТРИ СЛИКЕ ИЗ РУСИЈЕ

Давно Европа, по Западу
Ђубрењем сталним врта тог,
Доби културу у свом саду –
Право аршина двоструког:
За њих – једнакост, закон и склад,
За нас – клевета, хаос, кнут,
Па како тада, тако је сад
И тако биће сваки пут.

Фјодор Тјутчев: Словенима

Нова Русија се рађа железом и огњем почетком 18. века. То је Русија која после векова добровољне осаме, својеврсне самоизолације, иступа на светску сцену. Сцена је та била у ствари европска, али векови научног прогреса посматраног кроз призму схоластике сковали су гледиште да Европа и јесте читав свет, макар онај његов битан део, све остало је само периферија достојна презрења и, наравно, суровог израбљивања. С једног таквог обода Европу класицистичког просвећења, Европу која статуе античких божанства претвара у баштенски украс, као што ће њихови далеки потомци медитацијску јогу користити да опусте натегнуте мишиће после још једног дана у њиховом седелачком канцеларијском битисању, ту умивену Европу, која се из петних жила труди да забашури своју варварску прошлост, да лежерно остави иза себе похаре Рима и Константинопоља, ову Европу самодовољних напудраних перикаша – згрозиће појава некаквих косматих Словена с истока. Зар Херодот није сместио у њихове јалове ледине митску Хипербореју, зар тамо могу живети људски створови, зар се ови Словени могу и сматрати делом наше узвишене алабастер-расе – тако је текла свест маркиза, барона, грофова, па и херцога.
Још ће много воде протећи Рајном, Сеном и Темзом док на литерарном небу не осване техника тока свести, дотад ће мањински писмени део Европе морати да се задовољи дугим и мукотрпно подробним описима спољашњости протагониста романа, који нас позивају да гвирнемо кроз кључаоницу њихове душе. Подсмешљиви постмодернизам даје нама, деци садашњице, прилику да лоботомијски уђемо у мождане вијуге једног грофа Таљерана, да не траћимо странице на његов немирни поглед при преговорима с руском делегацијом на Бечком конгресу, да не хватамо зјале с врха његовог широког аристократског носа, да не лутамо у беспућу френолошки инфериорног удубљења на његовој бради, већ да уронимо у базен његових малих сивих ћелија где, попут скринсејвера дедова наших данашњих компјутера, пулсирају речи – РУСКА СВИЊА. Из одапнуте стреле отварања Русије ка Западу, из њене немирне путање обележене рвањем западњака и славјанофила, из њене мете која јесте Руска револуција – и 1905. и двапут 1917, разумемо да Русија поима себе саму кроз рефлексију Европе.
Било да она покушава да што даље од ње побегне, да се скрије под скуте евроазијског Џингис Кана, било да се труди да буде већи Европљанин од Роберта Шумана, француског премијера и касније министра, утемељивача Европске заједнице, Русија мери себе у сукобу или у сарадњи с Европом. С времена на време Русија јој се враћа испружене руке и широког осмеха, само да по ко зна који пут буде стављена на своје место – Ово је сто за господаре, послуга једе на поду! Затим следи дубоко разочарање – Изгледа да нисам довољно лепа за европску господу (рукама покрива лице, плаче); па срџба – Коме су па они потребни, Жабари, Швабе и перфидни Албион, пих; напослетку рационализација – Ја сам одувек била за Азију, волим њихове шарене хаљине и степско сунце, бићемо сестре у свему једнаке, зар не, Кино, зар не?!
Под плаштом цивилизацијског и парадигматског лутања, у недрима Русије скривају се златне куполе Сергија Радоњешког, под конац прави булевари нелинеарног генија Андреја Белог, прождируће индустријске бетон-куле Андреја Платонова, грандиозна трагикомична птичја перспектива Михаила Булгакова, носталгија и дубока бол изгнаног Ивана Шмељова и стерилни зидови наговештаја дигиталног ГУЛАГ-а Јевгенија Замјатина. Ту је и интернет-гласање, беспрекорно мирна површина и незадовољство које увек ври на дну, ту је и далеко већа слобода мисли него деловања, ту су непрегледна асфалтирана и Божја пространства, којима журе то ли људи, то ли мушице, вечито у покрету, без осмеха, с топлином која се мора откопати стрпљењем и трпљењем.

СЛИКА ПРВА – ЕВРОПА Бити Србин у Русији пружа двојаку предност – с једне стране православни брат Словен, љубљење, грљење, скакање у ваздух држећи се за руке – с друге стране Европљанин, господин човек, како је у Европи, ти си из Европе, вау. Живот међу Русима донеће вам безброј разговора из којих произлази да је Београд заправо Париз, а Москва азијска касаба. Комплекси ниже вредности су веран сапутник свих Словена, али је тешко схватити како припадник руске нације може сматрати себе недостојним европске културе, када Швеђани слове за најевропљане, а Руси су за сваког Бергмана дали на десетине Тарковских, за сваког Стриндберга на десетине Чехова. Не морате уздуж и попреко обићи Русију да бисте се уверили да она представља један од најбитнијих европских центара културе. У центру Москве, преко пута обновљеног храма Христа Спаситеља налази се Пушкински музеј уметности. Он се некада звао Александровски, по руском цару Александру Трећем, који га је и подигао, али културни суицид 1917. године музеју, који нема ама баш никакве везе с књижевношћу, наденуо је име највећег руског песника.
Основни део музеја садржи експозиције које су биле намењене сликарима и вајарима у повоју, отуда безброј копија ренесансних статуа, чији се оригинали чувају, па Руси би рекли, у Европи. Поред главног здања налази се још занимљивија поставка западноевропског сликарства 19. и 20. века. Ако утрошите мало времена да прочитате не само називе слика и њихових твораца већ и неупечатљив текст испод основних података, можете приметити да су скоро сва дела у том музеју потекла из приватних колекција предреволуционарних магната Ивана Морозова и Сергеја Шћукина. Вероватно ова двојица мецена нису држали себе за неевропљане, а свакако су свој живот завршили знатно западније од Москве, у наметнутом егзилу. Коридори времена овог музеја показују брзу погибељ европске културе, читава једна цивилизација завршила је на самртном одру за непуна два столећа. Издисај Европе види се у замени симбола естетиком, сваки нови стил заробљен у бесомучном ковитлацу промене подсећа на самртни роптај цивилизације која јури ка неизбежном завршетку смисла. Конструкција, конструкција, конструкција – ПРЕВАЗИЂЕНО – деконструкција – КРАЈ.
Предивни призори празнине изложбених просторија савршено се спајају с идејном пустоши која се скрива иза беспрекорних изображаја природе, градова и људи којих више нема. Епидемија је Москву лишила ројева кинеских туриста, који шкљоцањем својих фотоапарата заглушују ум. Коначно је могуће прошетати се дуж развалина Европе у самом срцу Европе а да вас суђени наследници будућности не узнемиравају шумом милиона малецних корака, који су их и довели ту где јесу – на врх гротескне глобалне пирамиде. Далеки исток од памтивека тежи чистом, чак и дрском материјализму – путу вечне спољашње хармоније, све је у новим нивоима, у надоградњи. Нама, последњим Европљанима који, попут Боетија, утеху налазе у осамљеном лутању дуж плочника дивоте, под којим почивају кости смисла нашег постојања, намењен је други пут. Пут плачевног задовољства.

СЛИКА ДРУГА – РАТ Пре Горбачовљевих канцеларијских зграда с једнообразним дугачким, а уским прозорима и фасадама непријатно плаве боје, пре Брежњевљевих панелних стамбених зграда са плочастим белим фасадама које су брзо изгубиле живахност и постале гломазне старице, пре Хрушчовљевих цигланих петоспратница, склепаних на брзину, али свеједно одишући неком давно заборављеном сеоском атмосфером, пре Стаљинове неокласицистичке грандоманије, његових зигурата који попут удара чизме људску свест претварају у згажено ништавило, пре футуристичког и оптимистичког конструктивизма 1920-их година који није ни успео да заживи, постојала је једна друга Москва. Један њен део преселио се и у међуратни Београд где се излио некадашњим скученим сокацима источњачке касабе у јединственом споју модернизма и конструктивизма, с несвакидашњим фризевима који су дочаравали модерну идеологију краља Александра – здруженост класа и југословенских народа. Ако је игде на свету постојало место где су руске идеје изражене циглом и малтером, а не речима и нотама, могле да наставе слободно дисати, била је то краљевска престоница.
Гледајући призоре московских авенија – структуралистичке зграде које просто кидишу, изгурују, цеде барокна московска здања, посматрача неминовно обузима осећање густе тескобности. Колико ли је само било људи који нису одговарали новом обрасцу, колико њих је било сабијено у скучене ћелије и набацано у масовне гробнице? Барем знамо колико је храмова предреволуционарна Москва имала – 848, и знамо колико их је доживело до 1991. године – 171, док су, као на сликама, 263 цркве биле декапитиране, а њихови лешеви претворени у фабричка складишта. Последњи пир умируће Русије представљао је непревазиђени модернистички стил градње, надахнут како нетакнутом белином природе, тако и златом измаштаних епопеја. Руски театар је деценију пре кобног краја одисао духом Месопотамије и древног Египта, раскошном декаденцијом с бледим задахом смрти. Нацрти костима, позоришне кулисе, мурали и мозаици тога доба још се могу наћи као мрвице некадашњег раја грубо гурнутог у мешалицу будућности из које је текао само безлични бетон. Психопатија пале људске природе није могла да допусти таквој лепоти да се развија, чврсте руке пролетеријата, измазане црним венама, обавиле су се око душника декадентне принцезе и раскулачиле је једним покретом смрти. Руши ломи сравњуј – шири увис уздуж. И тако 70 година.
Корумпирани скоројевићи данашњице који језде у бентлијима по булеварима изграђеним поврх моштију растргнуте Москве не могу се томе ни приближити са својим беживотним стакленим бизнис-експо-офисним фрижидерима који набусито ничу лево-десно. Они су ђаволи нижег реда, дебељушкасти демончићи с томпусима чији дим скрива лица замрзнутог кревељења. Москву је већ једном задесила апокалипса, немоћни сте. Али Москва живи, Москва се мрда, Москва дише. Ту и тамо набасате на нетакнуту оазу симпатичног трговачког градића. Налетите на храм који под својим сводовима скрива давнашње благо које ни закрвљене очи зависника нису могле да оближу пламеним бичевима. Тако су усред Москве нађене, скривене, заборављене и изгубљене мошти Светог патријарха Тихона. Док су једни славодобитно гледали у небо и Спутњиком тражили Небога, он је све време био под земљом у леденом ковчегу који је изгарао топлотом очекиваног васкрсења. И гле! Градитељи су у центру, а рушитељи на периферији. Партије нема, а нас има. Градићемо.

СЛИКА ТРЕЋА – ПРАВОСЛАВЉЕ На великом пространству савремене Русије налазе се свега две лавре, као манастири највишег ранга – Тројице-Сергијева лавра у Сергијевом Посаду у Подмосковљу и лавра Александра Невског у Санкт Петербургу. Статус лавре имају само највећи и најпоштованији мушки манастири од великог духовног и историјског значаја. Под јурисдикцијом Руске православне цркве, а ван граница Руске Федерације, постоје још три лавре и све се налазе на територији Украјине: Кијевско-печерска у украјинској престоници, Почајевска на западу и Светогорска на истоку земље. Тројице-Сергијева лавра још носи звање ставропигијалне, што значи да се потчињава непосредно патријарху московском и целе Русије. Поређења ради, незванични, историјски статус лаври за манастире под јурисдикцијом Српске православне цркве имају Жича (у наше време женски манастир), Студеница и Високи Дечани. Лавре у склопу Руске православне цркве представљају места ходочашћа верника и у њима се чувају највеће реликвије сакупљене настојањима руских царева и властеле кроз многа столећа.
Уколико за европску цивилизацију традиционално сви путеви воде у Рим, као центар некадашње империје која је изградила европску цивилизацију, у православној Русији сви путеви воде у Тројице-Сергијеву лавру и на поклоњење моштима Светог Стефана, које се у њој чувају. Занимљиво је да Свети архиђакон Стефан није у тој мери поштован светац на простору Русије, колико је то случај на Балкану, нарочито у српским земљама. Можда је то и природно, ипак је православље на Балкану крунисано венцем мучеништва и вишевековног, непрекидног страдања за православну веру. Русија је последњи пут била под страном влашћу налазећи се у татарском ропству, али су Монголо-Татари били незнабожачки освајачи, који су тек у позном периоду своје владавине примили ислам и нису покушавали да наметну своја веровања својим руским поданицима. Монголски зулум је, разуме се, био тежак, каткад и несносан, али није било систематског прогона хришћана као под Османлијама на Балкану. Стога и не чуди да је Свети првомученик и архиђакон Стефан приказан готово на свим ђаконским дверима у црквама широм православних српских земаља. Српска православна црква је мученичка и многострадална баш као и сам Свети Стефан. С друге стране, Руска православна црква претрпела је тешке муке тек у 20. веку и то од руку сопственог народа, који је православље заменио једном деструктивном идеологијом, која је донела више страдања руском народу од многих страних завојевача. Руска је црква историјски била аскетска, обележена знаком преподобности духовних горостаса попут Сергија Радоњешког, Серафима Саровског, Игњатија Брјанчанинова и Јована Кронштатског.

Житије Светог Стефана као и да је писано за завађене балканске народе. Сам Стефан био је јелински Јеврејин, то јест потомак Јевреја који су живели у расејању широм источног, медитеранског дела Римске империје и који су углавном говорили на грчком. Ове јелинске Јевреје нису добро прихватала остала њихова сабраћа по крви, чак и када су делили хришћанску веру. Особито су христијанизоване јелинске Јевреје презрели Јевреји из Јудеје који нису желели да приме хришћанство. Најфанатичнији од његове крвне, али не и духовне, не и идејне браће осудили су ђакона Стефана на смрт каменовањем. Засигурно не може бити случајност да је баш Свети Стефан заштитник Републике Српске и да је њен највећи празник 9. јануара посвећен управо првомученику који је пострадао од руку своје браће по крви, од којих се никако споља није разликовао, али је био друге вере и у њој непоколебљив. Молитве овог првомученика потребне су Републици Српској и данас када се налази пред великим изазовима да остане своја. Русија је у више наврата показала како и она бди над Републиком Српском, стога се и десница Светог Стефана налази у самом центру руске духовности. Случајности нема, а Русије, упркос свему, у инат себи самој, још увек има.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.