TRI SLIKE IZ RUSIJE

Davno Evropa, po Zapadu
Đubrenjem stalnim vrta tog,
Dobi kulturu u svom sadu –
Pravo aršina dvostrukog:
Za njih – jednakost, zakon i sklad,
Za nas – kleveta, haos, knut,
Pa kako tada, tako je sad
I tako biće svaki put.

Fjodor Tjutčev: Slovenima

Nova Rusija se rađa železom i ognjem početkom 18. veka. To je Rusija koja posle vekova dobrovoljne osame, svojevrsne samoizolacije, istupa na svetsku scenu. Scena je ta bila u stvari evropska, ali vekovi naučnog progresa posmatranog kroz prizmu sholastike skovali su gledište da Evropa i jeste čitav svet, makar onaj njegov bitan deo, sve ostalo je samo periferija dostojna prezrenja i, naravno, surovog izrabljivanja. S jednog takvog oboda Evropu klasicističkog prosvećenja, Evropu koja statue antičkih božanstva pretvara u baštenski ukras, kao što će njihovi daleki potomci meditacijsku jogu koristiti da opuste nategnute mišiće posle još jednog dana u njihovom sedelačkom kancelarijskom bitisanju, tu umivenu Evropu, koja se iz petnih žila trudi da zabašuri svoju varvarsku prošlost, da ležerno ostavi iza sebe pohare Rima i Konstantinopolja, ovu Evropu samodovoljnih napudranih perikaša – zgroziće pojava nekakvih kosmatih Slovena s istoka. Zar Herodot nije smestio u njihove jalove ledine mitsku Hiperboreju, zar tamo mogu živeti ljudski stvorovi, zar se ovi Sloveni mogu i smatrati delom naše uzvišene alabaster-rase – tako je tekla svest markiza, barona, grofova, pa i hercoga.
Još će mnogo vode proteći Rajnom, Senom i Temzom dok na literarnom nebu ne osvane tehnika toka svesti, dotad će manjinski pismeni deo Evrope morati da se zadovolji dugim i mukotrpno podrobnim opisima spoljašnjosti protagonista romana, koji nas pozivaju da gvirnemo kroz ključaonicu njihove duše. Podsmešljivi postmodernizam daje nama, deci sadašnjice, priliku da lobotomijski uđemo u moždane vijuge jednog grofa Taljerana, da ne traćimo stranice na njegov nemirni pogled pri pregovorima s ruskom delegacijom na Bečkom kongresu, da ne hvatamo zjale s vrha njegovog širokog aristokratskog nosa, da ne lutamo u bespuću frenološki inferiornog udubljenja na njegovoj bradi, već da uronimo u bazen njegovih malih sivih ćelija gde, poput skrinsejvera dedova naših današnjih kompjutera, pulsiraju reči – RUSKA SVINJA. Iz odapnute strele otvaranja Rusije ka Zapadu, iz njene nemirne putanje obeležene rvanjem zapadnjaka i slavjanofila, iz njene mete koja jeste Ruska revolucija – i 1905. i dvaput 1917, razumemo da Rusija poima sebe samu kroz refleksiju Evrope.
Bilo da ona pokušava da što dalje od nje pobegne, da se skrije pod skute evroazijskog Džingis Kana, bilo da se trudi da bude veći Evropljanin od Roberta Šumana, francuskog premijera i kasnije ministra, utemeljivača Evropske zajednice, Rusija meri sebe u sukobu ili u saradnji s Evropom. S vremena na vreme Rusija joj se vraća ispružene ruke i širokog osmeha, samo da po ko zna koji put bude stavljena na svoje mesto – Ovo je sto za gospodare, posluga jede na podu! Zatim sledi duboko razočaranje – Izgleda da nisam dovoljno lepa za evropsku gospodu (rukama pokriva lice, plače); pa srdžba – Kome su pa oni potrebni, Žabari, Švabe i perfidni Albion, pih; naposletku racionalizacija – Ja sam oduvek bila za Aziju, volim njihove šarene haljine i stepsko sunce, bićemo sestre u svemu jednake, zar ne, Kino, zar ne?!
Pod plaštom civilizacijskog i paradigmatskog lutanja, u nedrima Rusije skrivaju se zlatne kupole Sergija Radonješkog, pod konac pravi bulevari nelinearnog genija Andreja Belog, proždiruće industrijske beton-kule Andreja Platonova, grandiozna tragikomična ptičja perspektiva Mihaila Bulgakova, nostalgija i duboka bol izgnanog Ivana Šmeljova i sterilni zidovi nagoveštaja digitalnog GULAG-a Jevgenija Zamjatina. Tu je i internet-glasanje, besprekorno mirna površina i nezadovoljstvo koje uvek vri na dnu, tu je i daleko veća sloboda misli nego delovanja, tu su nepregledna asfaltirana i Božja prostranstva, kojima žure to li ljudi, to li mušice, večito u pokretu, bez osmeha, s toplinom koja se mora otkopati strpljenjem i trpljenjem.

SLIKA PRVA – EVROPA Biti Srbin u Rusiji pruža dvojaku prednost – s jedne strane pravoslavni brat Sloven, ljubljenje, grljenje, skakanje u vazduh držeći se za ruke – s druge strane Evropljanin, gospodin čovek, kako je u Evropi, ti si iz Evrope, vau. Život među Rusima doneće vam bezbroj razgovora iz kojih proizlazi da je Beograd zapravo Pariz, a Moskva azijska kasaba. Kompleksi niže vrednosti su veran saputnik svih Slovena, ali je teško shvatiti kako pripadnik ruske nacije može smatrati sebe nedostojnim evropske kulture, kada Šveđani slove za najevropljane, a Rusi su za svakog Bergmana dali na desetine Tarkovskih, za svakog Strindberga na desetine Čehova. Ne morate uzduž i popreko obići Rusiju da biste se uverili da ona predstavlja jedan od najbitnijih evropskih centara kulture. U centru Moskve, preko puta obnovljenog hrama Hrista Spasitelja nalazi se Puškinski muzej umetnosti. On se nekada zvao Aleksandrovski, po ruskom caru Aleksandru Trećem, koji ga je i podigao, ali kulturni suicid 1917. godine muzeju, koji nema ama baš nikakve veze s književnošću, nadenuo je ime najvećeg ruskog pesnika.
Osnovni deo muzeja sadrži ekspozicije koje su bile namenjene slikarima i vajarima u povoju, otuda bezbroj kopija renesansnih statua, čiji se originali čuvaju, pa Rusi bi rekli, u Evropi. Pored glavnog zdanja nalazi se još zanimljivija postavka zapadnoevropskog slikarstva 19. i 20. veka. Ako utrošite malo vremena da pročitate ne samo nazive slika i njihovih tvoraca već i neupečatljiv tekst ispod osnovnih podataka, možete primetiti da su skoro sva dela u tom muzeju potekla iz privatnih kolekcija predrevolucionarnih magnata Ivana Morozova i Sergeja Šćukina. Verovatno ova dvojica mecena nisu držali sebe za neevropljane, a svakako su svoj život završili znatno zapadnije od Moskve, u nametnutom egzilu. Koridori vremena ovog muzeja pokazuju brzu pogibelj evropske kulture, čitava jedna civilizacija završila je na samrtnom odru za nepuna dva stoleća. Izdisaj Evrope vidi se u zameni simbola estetikom, svaki novi stil zarobljen u besomučnom kovitlacu promene podseća na samrtni roptaj civilizacije koja juri ka neizbežnom završetku smisla. Konstrukcija, konstrukcija, konstrukcija – PREVAZIĐENO – dekonstrukcija – KRAJ.
Predivni prizori praznine izložbenih prostorija savršeno se spajaju s idejnom pustoši koja se skriva iza besprekornih izobražaja prirode, gradova i ljudi kojih više nema. Epidemija je Moskvu lišila rojeva kineskih turista, koji škljocanjem svojih fotoaparata zaglušuju um. Konačno je moguće prošetati se duž razvalina Evrope u samom srcu Evrope a da vas suđeni naslednici budućnosti ne uznemiravaju šumom miliona malecnih koraka, koji su ih i doveli tu gde jesu – na vrh groteskne globalne piramide. Daleki istok od pamtiveka teži čistom, čak i drskom materijalizmu – putu večne spoljašnje harmonije, sve je u novim nivoima, u nadogradnji. Nama, poslednjim Evropljanima koji, poput Boetija, utehu nalaze u osamljenom lutanju duž pločnika divote, pod kojim počivaju kosti smisla našeg postojanja, namenjen je drugi put. Put plačevnog zadovoljstva.

SLIKA DRUGA – RAT Pre Gorbačovljevih kancelarijskih zgrada s jednoobraznim dugačkim, a uskim prozorima i fasadama neprijatno plave boje, pre Brežnjevljevih panelnih stambenih zgrada sa pločastim belim fasadama koje su brzo izgubile živahnost i postale glomazne starice, pre Hruščovljevih ciglanih petospratnica, sklepanih na brzinu, ali svejedno odišući nekom davno zaboravljenom seoskom atmosferom, pre Staljinove neoklasicističke grandomanije, njegovih zigurata koji poput udara čizme ljudsku svest pretvaraju u zgaženo ništavilo, pre futurističkog i optimističkog konstruktivizma 1920-ih godina koji nije ni uspeo da zaživi, postojala je jedna druga Moskva. Jedan njen deo preselio se i u međuratni Beograd gde se izlio nekadašnjim skučenim sokacima istočnjačke kasabe u jedinstvenom spoju modernizma i konstruktivizma, s nesvakidašnjim frizevima koji su dočaravali modernu ideologiju kralja Aleksandra – združenost klasa i jugoslovenskih naroda. Ako je igde na svetu postojalo mesto gde su ruske ideje izražene ciglom i malterom, a ne rečima i notama, mogle da nastave slobodno disati, bila je to kraljevska prestonica.
Gledajući prizore moskovskih avenija – strukturalističke zgrade koje prosto kidišu, izguruju, cede barokna moskovska zdanja, posmatrača neminovno obuzima osećanje guste teskobnosti. Koliko li je samo bilo ljudi koji nisu odgovarali novom obrascu, koliko njih je bilo sabijeno u skučene ćelije i nabacano u masovne grobnice? Barem znamo koliko je hramova predrevolucionarna Moskva imala – 848, i znamo koliko ih je doživelo do 1991. godine – 171, dok su, kao na slikama, 263 crkve bile dekapitirane, a njihovi leševi pretvoreni u fabrička skladišta. Poslednji pir umiruće Rusije predstavljao je neprevaziđeni modernistički stil gradnje, nadahnut kako netaknutom belinom prirode, tako i zlatom izmaštanih epopeja. Ruski teatar je deceniju pre kobnog kraja odisao duhom Mesopotamije i drevnog Egipta, raskošnom dekadencijom s bledim zadahom smrti. Nacrti kostima, pozorišne kulise, murali i mozaici toga doba još se mogu naći kao mrvice nekadašnjeg raja grubo gurnutog u mešalicu budućnosti iz koje je tekao samo bezlični beton. Psihopatija pale ljudske prirode nije mogla da dopusti takvoj lepoti da se razvija, čvrste ruke proleterijata, izmazane crnim venama, obavile su se oko dušnika dekadentne princeze i raskulačile je jednim pokretom smrti. Ruši lomi sravnjuj – širi uvis uzduž. I tako 70 godina.
Korumpirani skorojevići današnjice koji jezde u bentlijima po bulevarima izgrađenim povrh moštiju rastrgnute Moskve ne mogu se tome ni približiti sa svojim beživotnim staklenim biznis-ekspo-ofisnim frižiderima koji nabusito niču levo-desno. Oni su đavoli nižeg reda, debeljuškasti demončići s tompusima čiji dim skriva lica zamrznutog kreveljenja. Moskvu je već jednom zadesila apokalipsa, nemoćni ste. Ali Moskva živi, Moskva se mrda, Moskva diše. Tu i tamo nabasate na netaknutu oazu simpatičnog trgovačkog gradića. Naletite na hram koji pod svojim svodovima skriva davnašnje blago koje ni zakrvljene oči zavisnika nisu mogle da obližu plamenim bičevima. Tako su usred Moskve nađene, skrivene, zaboravljene i izgubljene mošti Svetog patrijarha Tihona. Dok su jedni slavodobitno gledali u nebo i Sputnjikom tražili Neboga, on je sve vreme bio pod zemljom u ledenom kovčegu koji je izgarao toplotom očekivanog vaskrsenja. I gle! Graditelji su u centru, a rušitelji na periferiji. Partije nema, a nas ima. Gradićemo.

SLIKA TREĆA – PRAVOSLAVLJE Na velikom prostranstvu savremene Rusije nalaze se svega dve lavre, kao manastiri najvišeg ranga – Trojice-Sergijeva lavra u Sergijevom Posadu u Podmoskovlju i lavra Aleksandra Nevskog u Sankt Peterburgu. Status lavre imaju samo najveći i najpoštovaniji muški manastiri od velikog duhovnog i istorijskog značaja. Pod jurisdikcijom Ruske pravoslavne crkve, a van granica Ruske Federacije, postoje još tri lavre i sve se nalaze na teritoriji Ukrajine: Kijevsko-pečerska u ukrajinskoj prestonici, Počajevska na zapadu i Svetogorska na istoku zemlje. Trojice-Sergijeva lavra još nosi zvanje stavropigijalne, što znači da se potčinjava neposredno patrijarhu moskovskom i cele Rusije. Poređenja radi, nezvanični, istorijski status lavri za manastire pod jurisdikcijom Srpske pravoslavne crkve imaju Žiča (u naše vreme ženski manastir), Studenica i Visoki Dečani. Lavre u sklopu Ruske pravoslavne crkve predstavljaju mesta hodočašća vernika i u njima se čuvaju najveće relikvije sakupljene nastojanjima ruskih careva i vlastele kroz mnoga stoleća.
Ukoliko za evropsku civilizaciju tradicionalno svi putevi vode u Rim, kao centar nekadašnje imperije koja je izgradila evropsku civilizaciju, u pravoslavnoj Rusiji svi putevi vode u Trojice-Sergijevu lavru i na poklonjenje moštima Svetog Stefana, koje se u njoj čuvaju. Zanimljivo je da Sveti arhiđakon Stefan nije u toj meri poštovan svetac na prostoru Rusije, koliko je to slučaj na Balkanu, naročito u srpskim zemljama. Možda je to i prirodno, ipak je pravoslavlje na Balkanu krunisano vencem mučeništva i viševekovnog, neprekidnog stradanja za pravoslavnu veru. Rusija je poslednji put bila pod stranom vlašću nalazeći se u tatarskom ropstvu, ali su Mongolo-Tatari bili neznabožački osvajači, koji su tek u poznom periodu svoje vladavine primili islam i nisu pokušavali da nametnu svoja verovanja svojim ruskim podanicima. Mongolski zulum je, razume se, bio težak, katkad i nesnosan, ali nije bilo sistematskog progona hrišćana kao pod Osmanlijama na Balkanu. Stoga i ne čudi da je Sveti prvomučenik i arhiđakon Stefan prikazan gotovo na svim đakonskim dverima u crkvama širom pravoslavnih srpskih zemalja. Srpska pravoslavna crkva je mučenička i mnogostradalna baš kao i sam Sveti Stefan. S druge strane, Ruska pravoslavna crkva pretrpela je teške muke tek u 20. veku i to od ruku sopstvenog naroda, koji je pravoslavlje zamenio jednom destruktivnom ideologijom, koja je donela više stradanja ruskom narodu od mnogih stranih zavojevača. Ruska je crkva istorijski bila asketska, obeležena znakom prepodobnosti duhovnih gorostasa poput Sergija Radonješkog, Serafima Sarovskog, Ignjatija Brjančaninova i Jovana Kronštatskog.

Žitije Svetog Stefana kao i da je pisano za zavađene balkanske narode. Sam Stefan bio je jelinski Jevrejin, to jest potomak Jevreja koji su živeli u rasejanju širom istočnog, mediteranskog dela Rimske imperije i koji su uglavnom govorili na grčkom. Ove jelinske Jevreje nisu dobro prihvatala ostala njihova sabraća po krvi, čak i kada su delili hrišćansku veru. Osobito su hristijanizovane jelinske Jevreje prezreli Jevreji iz Judeje koji nisu želeli da prime hrišćanstvo. Najfanatičniji od njegove krvne, ali ne i duhovne, ne i idejne braće osudili su đakona Stefana na smrt kamenovanjem. Zasigurno ne može biti slučajnost da je baš Sveti Stefan zaštitnik Republike Srpske i da je njen najveći praznik 9. januara posvećen upravo prvomučeniku koji je postradao od ruku svoje braće po krvi, od kojih se nikako spolja nije razlikovao, ali je bio druge vere i u njoj nepokolebljiv. Molitve ovog prvomučenika potrebne su Republici Srpskoj i danas kada se nalazi pred velikim izazovima da ostane svoja. Rusija je u više navrata pokazala kako i ona bdi nad Republikom Srpskom, stoga se i desnica Svetog Stefana nalazi u samom centru ruske duhovnosti. Slučajnosti nema, a Rusije, uprkos svemu, u inat sebi samoj, još uvek ima.