Ревизионизам и западна правда

Пише др Драган Станар
(аутор је професор на Факултету за међународну политику и безбедност Универзитета „Унион – Никола Тесла“)

Савремени ревизионисти, који готово по правилу долазе из англофонског света и који креирају поимање природе рата западних оружаних снага, инсистирају на дубоко манихејском разумевању рата, где се у оружаном сукобу срећу правда и неправда, цивилизација и мрачњаштво, добро и зло. Подразумева се, наравно, да су они та правда

Истина заузима важно место у свеукупном постојању и трајању човека и његове цивилизације. Појам истине вероватно је централни за свест и разум, будући да се из темељне претпоставке онога шта је истинито деривирају вредности, ставови, мишљења, објашњења… Истина за човека представља откривање онога што је по природи скривено, те бисмо могли рећи да су целокупна духовна еволуција човека, као и развој људске цивилизације, суштински резултат успешне потраге за истином и истинама, непрестаног проширивања обима онога што поуздано знамо да је истина о нама самима, о другима, о друштву и о свету. Сходно апсолутно есенцијалној улози и својој готово божанској природи, вредност истине никада у историји није довођена у питање нити девалвирана, те су најмоћнији у свакој епохи били они који су откровењем поништили неку битну тајну, који су имали монопол над неком виталном истином. Све до данас. Све до заласка цивилизације у сумрак релативизовања сваке истине, у коме је човек остављен без компаса – све до такозваног доба постистине у коме живимо.

ИДЕОЛОШКО КОНСТРУИСАЊЕ НОВЕ СТВАРНОСТИ У целокупном дискурсу истине посебно и важно место заузимају научне чињенице и научне истине, које претендују на посебно снажан степен поузданости и непобитности. Ово је нарочито евидентно у природним наукама, иако је целокупна историја природних наука више историја куновских парадигматских промена него постепене еволутивне надоградње постојећих истина.
С друге стране, у друштвено-хуманистичким наукама појам истине је много нестабилнији и крхкији, будући да је целокупна традиција ових наука прожета константном дебатом, неслагањем и трвењем чак и око најбазичнијих концепата. Доба постистине само додатно амплификује нестабилну природу научних истина у друштвено-хуманистичким наукама и делује као идеалан катализатор научног ревизионизма, у свим облицима и размерама.
Међутим, данашња замућеност истине на свим нивоима сазнања широм отвара врата „научном“ ревизионизму који за циљ нема реинтерпретацију и спасавање истине, већ инструментализацију науке у сврху апологетике доминантне идеологије. Овакав је процес видљив не само у историјском ревизионизму већ и у низу друштвено-хуманистичких наука у којима се базичне научне истине и темељни концепти преиспитују и редефинишу како би се уклопили у идеолошки конструисану „нову стварност“ – од психологије и социологије преко економије и политикологије до права и филозофије.

ТЕОРИЈА МОРАЛНЕ ЈЕДНАКОСТИ Једна од најживљих и највиталнијих грана примењене етике у XXI веку јесте етика рата, која наравно није изузетак у ревизионистичком тренду. Будући да реализам и пацифизам, као две супротстављене етичке перспективе рата, својом искључивошћу не остављају простор за дискусију, етика рата концентрисана је на теорију праведног рата, која представља „прагматични компромис“ и синтезу између оправдања и обуздавања рата. Класично језгро ове теорије чине два основна елемента – Jus ad Bellum који испитује оправданост рата и Jus in Bello који се бави питањем оправданости у рату, тј. прописује исправан начин ратовања.
Један од основних принципа и носећих стубова теорије праведног рата, из које су деривирани међународно хуманитарно право и закони рата, јесте нужна логичка раздвојеност Jus ad Bellum-а и Jus in Bello-a, која нам омогућава да морално суђење о ономе шта се ради у рату одвојимо од моралног суђења о рату.
Укратко, то нам омогућава да правила ратовања аплицирамо једнако на све борце, без обзира на то да ли се боре за „праведну“ или „неправедну“ страну у рату, односно да морална ограничења насиља у рату важе за све. Постоји мноштво теоријско-практичних разлога за постојање принципа моралне једнакости бораца у рату – борци нису одговорни за рат у коме су се нашли, веома често под присилом, и из кога не могу да изађу; борци не одлучују о рату, а често ни о сопственом учествовању у њему; од бораца се не може очекивати да са сигурношћу знају која је страна у рату „праведна“, јер су у сваком рату у историји све стране биле уверене у своју праведност; борцима се не може негирати право самоодбране у рату, чак и када напад на живот долази с „праведне“ стране… Стога се борци више доживљавају као жртве рата, заробљеници у стварности коју нису произвели.
Могли бисмо попунити десетине страница објашњавајући зашто се већ готово пет стотина година теорија праведног рата и закони рата ослањају на моралну једнакост бораца у рату, која има изузетно позитивне импликације у пракси. Чињеницом да и праведна страна може изузетно неправедно водити рат омогућава се одговорност за ратне злочине свих бораца. С друге стране, „неправедним“ борцима овај принцип омогућава да током рата, за који дакле нису одговорни и у који су „бачени“, буду ратници, а не убице, уколико се придржавају моралних критеријума селективности и пропорционалности. Ово је заправо веома интуитивно и здраворазумско схватање рата у којем на обе стране постоје и часни ратници и ратни злочинци, а разлику између њих не чини то којој страни припадају већ шта чине у рату.
У практичном смислу, ово схватање омогућава разумну капитулацију и предају, посебан статус ратног заробљеника, међусобно разумевање ратника, неретку емпатију између бораца супротних страна после рата, па чак и указивање почасти дојучерашњем непријатељу! Зато теорија праведног рата вековима препознаје постулирање моралне једнакости бораца у рату као conditio sine qua non помирења и суживота после рата, насупрот идеје истребљења злих непријатеља.

ЕЛЕМЕНТИ КАЖЊАВАЊА Али описано доба постистине очекивано је довело до преиспитивања и покушаја редефинисања овог носећег стуба теорије праведног рата, на такав начин да се суђење о праведности у рату нужно веже за суђење о праведности рата. Стога је данас и теорија праведног рата суочена с коренитим ревизионизмом који може имати катастрофалне последице.
Савремени ревизионисти, који готово по правилу долазе из англофонског света и који креирају поимање природе рата западних оружаних снага, инсистирају на дубоко манихејском разумевању рата, где се у оружаном сукобу срећу правда и неправда, цивилизација и мрачњаштво, добро и зло. Подразумева се, наравно, да су они та правда.
Прва степеница ка оваквом крсташком доживљају рата јесте рушење истине о моралној једнакости бораца и генерисање претпоставке моралне асиметрије бораца. Асерција коју доноси ревизионизам јесте морална асиметрија бораца, принцип из којег следи да „праведна“ страна има готово одрешене руке да ради шта год хоће у рату, и да се служи свим неопходним средствима, будући да је свако зло које она учини у рату оправдано циљем победе правде, коју она ексклузивно заступа у рату. На супротној страни, они који ратују за „неправедну“ страну не само да немају право на самоодбрану и уопште учествовање у рату већ имају и позитивну дужност да се моментално предају и поступе по наредби „праведне“ стране, која ем има монопол над правдом, ем и патерналистички зна шта је добро за непријатеља, боље и од њега самог. У моралној асиметрији бораца у потпуности се губи логика рата у којој је он као феномен одвојен од стања мира, што дозвољава да важе другачија правила која су незамислива у нормалном животу који се артикулише у миру. Стога ревизионизам заправо претендује да трансформише рат у нешто што много више подсећа на полицијску акцију против криминалаца – у таквом наративу заиста постоји морална асиметрија између полицајца и криминалца, у којој криминалац губи право на самоодбрану и има дужност да се преда и поступи по наређењу полицајца. Наравно, по окончању овог „сукоба“ криминалцу се суди за почињена дела, и он се потом кажњава. Елемент кажњавања од суштинске је важности за ревизионистичку перспективу рата, јер се моралном асиметријом бораца конституише пунитивна природа рата као инструмента кажњавања „неправедних“ који немају право да се бране од „праведних“, а сваки покушај одбране конституише нови злочин за који је потребно додатно кажњавање. У оваквом пунитивном рату свако супротстављање „праведнима“ брутално се кажњава, а све сем тоталне послушности и покоравања тумачи се као дрскост и рукавица у лице глобалној правди.

ГЛОБАЛНА ПОЛИЦИЈА Дубока и опасна последица промене парадигме моралне једнакости бораца у рату јесте криминализација рата у којој праведна страна самостално преузима на себе функцију глобалног полицајца, што јој дозвољава да третира свакога ко јој се супротстави као криминалца. И као што криминалац мора да одслужи своју казну по окончању „сукоба“ с полицијом, тако и у овој форми рата свако ко је био борац неправедне стране мора да одслужи своју казну када „правда“ коначно тријумфује. Па тако би, рецимо, свако ко је био у униформи своје земље која се сукобила с глобалним полицајцем, по окончању тог сукоба био кажњен затвором или смрћу, без обзира на то шта је заправо радио у току сукоба. Његов злочин је пуко учествовање на неправедној страни и супротстављање правди, што стотине хиљада војника, бораца и ратника трансформише у криминалце. С друге стране, скоро сваки гнусни злочин који би починио „борац за правду“ могао би се оправдати чувеном колатералном штетом, јер је војни циљ који се остварује нужни тријумф правде.
Трагом ове логике, природно је поставити практично питање – зашто би се онда икада иједан борац предао, уколико је свестан да после тог чина следи драконска казна, без обзира на његова дела током рата? Додатно, зар је могуће замислити да „неправда“ победи, да криминалци победе правду и добро, да се глобални полицајац просто преда и тиме легитимизује криминал, неправду и зло? Будући да ово очигледно није опција, то значи да само једна страна у сукобу има уопште могућност победе у рату, што коначно широм отвара врата свакој врсти тактике и свакој форми оружја у борби против криминалаца, укључујући и оружје за масовно уништење. Није ли очигледно да бисмо ревизионистичком моралном асиметријом практично онемогућили капитулацију било које стране, јер „праведна“ теоријски не може а „неправедна“ практично не сме да капитулира, и увели сваки рат у есхатолошку борбу до последњег човека?
Коначно је питање може ли уопште и постојати рат уколико нема моралне једнакости бораца, или ревизионизам просто настоји да трансформише сваки будући сукоб у борбу глобалног полицајца против криминалаца/терориста? Чини се да мотив оваквог ревизионизма није жеља за преиспитивањем и сазнавањем научне истине већ стварање теоријског оправдања доминантној неокрсташкој идеологији. Ревизионизам теорије праведног рата, који очигледно настоји делегитимисати и криминализовати сваки отпор глобалним полицајцима и борцима за вредности правде, јесте увод у нормативну апологетику месијанске идеологије „изабраног“ народа који има монопол над правдом и „истином“.
Без жеље да умањимо опасности идеолошки мотивисаног ревизионизма у другим наукама, ваља истаћи да нарочита опасност ревизионизма у примењеној етици, па тако и у етици рата, лежи у њеној прескриптивној природи. За разлику од историје која описује оно што је било, или неких других друштвено-хуманистичких наука које описују оно што јесте, етика није заинтересована да било шта опише већ да пропише оно што треба да буде. Зато ће свака значајна промена у теорији праведног рата, а значајније и фундаменталније од питања моралне једнакости бораца нема, нужно своје нормативне одјеке добити у ревидираним међународним законима, конвенцијама, повељама и протоколима који генеришу природу света у коме живимо и регулишу наше животе. Стога ревизионизам унутар теорије праведног рата не сме бити посматран као техничко-теоријски проблем уске академске природе, већ питање од изузетног практичног значаја за будућност света, који је у опасности од губљења суштинских атрибута хетерогености, толеранције и слободе.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *