Revizionizam i zapadna pravda

Piše dr Dragan Stanar
(autor je profesor na Fakultetu za međunarodnu politiku i bezbednost Univerziteta „Union – Nikola Tesla“)

Savremeni revizionisti, koji gotovo po pravilu dolaze iz anglofonskog sveta i koji kreiraju poimanje prirode rata zapadnih oružanih snaga, insistiraju na duboko manihejskom razumevanju rata, gde se u oružanom sukobu sreću pravda i nepravda, civilizacija i mračnjaštvo, dobro i zlo. Podrazumeva se, naravno, da su oni ta pravda

Istina zauzima važno mesto u sveukupnom postojanju i trajanju čoveka i njegove civilizacije. Pojam istine verovatno je centralni za svest i razum, budući da se iz temeljne pretpostavke onoga šta je istinito deriviraju vrednosti, stavovi, mišljenja, objašnjenja… Istina za čoveka predstavlja otkrivanje onoga što je po prirodi skriveno, te bismo mogli reći da su celokupna duhovna evolucija čoveka, kao i razvoj ljudske civilizacije, suštinski rezultat uspešne potrage za istinom i istinama, neprestanog proširivanja obima onoga što pouzdano znamo da je istina o nama samima, o drugima, o društvu i o svetu. Shodno apsolutno esencijalnoj ulozi i svojoj gotovo božanskoj prirodi, vrednost istine nikada u istoriji nije dovođena u pitanje niti devalvirana, te su najmoćniji u svakoj epohi bili oni koji su otkrovenjem poništili neku bitnu tajnu, koji su imali monopol nad nekom vitalnom istinom. Sve do danas. Sve do zalaska civilizacije u sumrak relativizovanja svake istine, u kome je čovek ostavljen bez kompasa – sve do takozvanog doba postistine u kome živimo.

IDEOLOŠKO KONSTRUISANJE NOVE STVARNOSTI U celokupnom diskursu istine posebno i važno mesto zauzimaju naučne činjenice i naučne istine, koje pretenduju na posebno snažan stepen pouzdanosti i nepobitnosti. Ovo je naročito evidentno u prirodnim naukama, iako je celokupna istorija prirodnih nauka više istorija kunovskih paradigmatskih promena nego postepene evolutivne nadogradnje postojećih istina.
S druge strane, u društveno-humanističkim naukama pojam istine je mnogo nestabilniji i krhkiji, budući da je celokupna tradicija ovih nauka prožeta konstantnom debatom, neslaganjem i trvenjem čak i oko najbazičnijih koncepata. Doba postistine samo dodatno amplifikuje nestabilnu prirodu naučnih istina u društveno-humanističkim naukama i deluje kao idealan katalizator naučnog revizionizma, u svim oblicima i razmerama.
Međutim, današnja zamućenost istine na svim nivoima saznanja širom otvara vrata „naučnom“ revizionizmu koji za cilj nema reinterpretaciju i spasavanje istine, već instrumentalizaciju nauke u svrhu apologetike dominantne ideologije. Ovakav je proces vidljiv ne samo u istorijskom revizionizmu već i u nizu društveno-humanističkih nauka u kojima se bazične naučne istine i temeljni koncepti preispituju i redefinišu kako bi se uklopili u ideološki konstruisanu „novu stvarnost“ – od psihologije i sociologije preko ekonomije i politikologije do prava i filozofije.

TEORIJA MORALNE JEDNAKOSTI Jedna od najživljih i najvitalnijih grana primenjene etike u XXI veku jeste etika rata, koja naravno nije izuzetak u revizionističkom trendu. Budući da realizam i pacifizam, kao dve suprotstavljene etičke perspektive rata, svojom isključivošću ne ostavljaju prostor za diskusiju, etika rata koncentrisana je na teoriju pravednog rata, koja predstavlja „pragmatični kompromis“ i sintezu između opravdanja i obuzdavanja rata. Klasično jezgro ove teorije čine dva osnovna elementa – Jus ad Bellum koji ispituje opravdanost rata i Jus in Bello koji se bavi pitanjem opravdanosti u ratu, tj. propisuje ispravan način ratovanja.
Jedan od osnovnih principa i nosećih stubova teorije pravednog rata, iz koje su derivirani međunarodno humanitarno pravo i zakoni rata, jeste nužna logička razdvojenost Jus ad Bellum-a i Jus in Bello-a, koja nam omogućava da moralno suđenje o onome šta se radi u ratu odvojimo od moralnog suđenja o ratu.
Ukratko, to nam omogućava da pravila ratovanja apliciramo jednako na sve borce, bez obzira na to da li se bore za „pravednu“ ili „nepravednu“ stranu u ratu, odnosno da moralna ograničenja nasilja u ratu važe za sve. Postoji mnoštvo teorijsko-praktičnih razloga za postojanje principa moralne jednakosti boraca u ratu – borci nisu odgovorni za rat u kome su se našli, veoma često pod prisilom, i iz koga ne mogu da izađu; borci ne odlučuju o ratu, a često ni o sopstvenom učestvovanju u njemu; od boraca se ne može očekivati da sa sigurnošću znaju koja je strana u ratu „pravedna“, jer su u svakom ratu u istoriji sve strane bile uverene u svoju pravednost; borcima se ne može negirati pravo samoodbrane u ratu, čak i kada napad na život dolazi s „pravedne“ strane… Stoga se borci više doživljavaju kao žrtve rata, zarobljenici u stvarnosti koju nisu proizveli.
Mogli bismo popuniti desetine stranica objašnjavajući zašto se već gotovo pet stotina godina teorija pravednog rata i zakoni rata oslanjaju na moralnu jednakost boraca u ratu, koja ima izuzetno pozitivne implikacije u praksi. Činjenicom da i pravedna strana može izuzetno nepravedno voditi rat omogućava se odgovornost za ratne zločine svih boraca. S druge strane, „nepravednim“ borcima ovaj princip omogućava da tokom rata, za koji dakle nisu odgovorni i u koji su „bačeni“, budu ratnici, a ne ubice, ukoliko se pridržavaju moralnih kriterijuma selektivnosti i proporcionalnosti. Ovo je zapravo veoma intuitivno i zdravorazumsko shvatanje rata u kojem na obe strane postoje i časni ratnici i ratni zločinci, a razliku između njih ne čini to kojoj strani pripadaju već šta čine u ratu.
U praktičnom smislu, ovo shvatanje omogućava razumnu kapitulaciju i predaju, poseban status ratnog zarobljenika, međusobno razumevanje ratnika, neretku empatiju između boraca suprotnih strana posle rata, pa čak i ukazivanje počasti dojučerašnjem neprijatelju! Zato teorija pravednog rata vekovima prepoznaje postuliranje moralne jednakosti boraca u ratu kao conditio sine qua non pomirenja i suživota posle rata, nasuprot ideje istrebljenja zlih neprijatelja.

ELEMENTI KAŽNJAVANJA Ali opisano doba postistine očekivano je dovelo do preispitivanja i pokušaja redefinisanja ovog nosećeg stuba teorije pravednog rata, na takav način da se suđenje o pravednosti u ratu nužno veže za suđenje o pravednosti rata. Stoga je danas i teorija pravednog rata suočena s korenitim revizionizmom koji može imati katastrofalne posledice.
Savremeni revizionisti, koji gotovo po pravilu dolaze iz anglofonskog sveta i koji kreiraju poimanje prirode rata zapadnih oružanih snaga, insistiraju na duboko manihejskom razumevanju rata, gde se u oružanom sukobu sreću pravda i nepravda, civilizacija i mračnjaštvo, dobro i zlo. Podrazumeva se, naravno, da su oni ta pravda.
Prva stepenica ka ovakvom krstaškom doživljaju rata jeste rušenje istine o moralnoj jednakosti boraca i generisanje pretpostavke moralne asimetrije boraca. Asercija koju donosi revizionizam jeste moralna asimetrija boraca, princip iz kojeg sledi da „pravedna“ strana ima gotovo odrešene ruke da radi šta god hoće u ratu, i da se služi svim neophodnim sredstvima, budući da je svako zlo koje ona učini u ratu opravdano ciljem pobede pravde, koju ona ekskluzivno zastupa u ratu. Na suprotnoj strani, oni koji ratuju za „nepravednu“ stranu ne samo da nemaju pravo na samoodbranu i uopšte učestvovanje u ratu već imaju i pozitivnu dužnost da se momentalno predaju i postupe po naredbi „pravedne“ strane, koja em ima monopol nad pravdom, em i paternalistički zna šta je dobro za neprijatelja, bolje i od njega samog. U moralnoj asimetriji boraca u potpunosti se gubi logika rata u kojoj je on kao fenomen odvojen od stanja mira, što dozvoljava da važe drugačija pravila koja su nezamisliva u normalnom životu koji se artikuliše u miru. Stoga revizionizam zapravo pretenduje da transformiše rat u nešto što mnogo više podseća na policijsku akciju protiv kriminalaca – u takvom narativu zaista postoji moralna asimetrija između policajca i kriminalca, u kojoj kriminalac gubi pravo na samoodbranu i ima dužnost da se preda i postupi po naređenju policajca. Naravno, po okončanju ovog „sukoba“ kriminalcu se sudi za počinjena dela, i on se potom kažnjava. Element kažnjavanja od suštinske je važnosti za revizionističku perspektivu rata, jer se moralnom asimetrijom boraca konstituiše punitivna priroda rata kao instrumenta kažnjavanja „nepravednih“ koji nemaju pravo da se brane od „pravednih“, a svaki pokušaj odbrane konstituiše novi zločin za koji je potrebno dodatno kažnjavanje. U ovakvom punitivnom ratu svako suprotstavljanje „pravednima“ brutalno se kažnjava, a sve sem totalne poslušnosti i pokoravanja tumači se kao drskost i rukavica u lice globalnoj pravdi.

GLOBALNA POLICIJA Duboka i opasna posledica promene paradigme moralne jednakosti boraca u ratu jeste kriminalizacija rata u kojoj pravedna strana samostalno preuzima na sebe funkciju globalnog policajca, što joj dozvoljava da tretira svakoga ko joj se suprotstavi kao kriminalca. I kao što kriminalac mora da odsluži svoju kaznu po okončanju „sukoba“ s policijom, tako i u ovoj formi rata svako ko je bio borac nepravedne strane mora da odsluži svoju kaznu kada „pravda“ konačno trijumfuje. Pa tako bi, recimo, svako ko je bio u uniformi svoje zemlje koja se sukobila s globalnim policajcem, po okončanju tog sukoba bio kažnjen zatvorom ili smrću, bez obzira na to šta je zapravo radio u toku sukoba. Njegov zločin je puko učestvovanje na nepravednoj strani i suprotstavljanje pravdi, što stotine hiljada vojnika, boraca i ratnika transformiše u kriminalce. S druge strane, skoro svaki gnusni zločin koji bi počinio „borac za pravdu“ mogao bi se opravdati čuvenom kolateralnom štetom, jer je vojni cilj koji se ostvaruje nužni trijumf pravde.
Tragom ove logike, prirodno je postaviti praktično pitanje – zašto bi se onda ikada ijedan borac predao, ukoliko je svestan da posle tog čina sledi drakonska kazna, bez obzira na njegova dela tokom rata? Dodatno, zar je moguće zamisliti da „nepravda“ pobedi, da kriminalci pobede pravdu i dobro, da se globalni policajac prosto preda i time legitimizuje kriminal, nepravdu i zlo? Budući da ovo očigledno nije opcija, to znači da samo jedna strana u sukobu ima uopšte mogućnost pobede u ratu, što konačno širom otvara vrata svakoj vrsti taktike i svakoj formi oružja u borbi protiv kriminalaca, uključujući i oružje za masovno uništenje. Nije li očigledno da bismo revizionističkom moralnom asimetrijom praktično onemogućili kapitulaciju bilo koje strane, jer „pravedna“ teorijski ne može a „nepravedna“ praktično ne sme da kapitulira, i uveli svaki rat u eshatološku borbu do poslednjeg čoveka?
Konačno je pitanje može li uopšte i postojati rat ukoliko nema moralne jednakosti boraca, ili revizionizam prosto nastoji da transformiše svaki budući sukob u borbu globalnog policajca protiv kriminalaca/terorista? Čini se da motiv ovakvog revizionizma nije želja za preispitivanjem i saznavanjem naučne istine već stvaranje teorijskog opravdanja dominantnoj neokrstaškoj ideologiji. Revizionizam teorije pravednog rata, koji očigledno nastoji delegitimisati i kriminalizovati svaki otpor globalnim policajcima i borcima za vrednosti pravde, jeste uvod u normativnu apologetiku mesijanske ideologije „izabranog“ naroda koji ima monopol nad pravdom i „istinom“.
Bez želje da umanjimo opasnosti ideološki motivisanog revizionizma u drugim naukama, valja istaći da naročita opasnost revizionizma u primenjenoj etici, pa tako i u etici rata, leži u njenoj preskriptivnoj prirodi. Za razliku od istorije koja opisuje ono što je bilo, ili nekih drugih društveno-humanističkih nauka koje opisuju ono što jeste, etika nije zainteresovana da bilo šta opiše već da propiše ono što treba da bude. Zato će svaka značajna promena u teoriji pravednog rata, a značajnije i fundamentalnije od pitanja moralne jednakosti boraca nema, nužno svoje normativne odjeke dobiti u revidiranim međunarodnim zakonima, konvencijama, poveljama i protokolima koji generišu prirodu sveta u kome živimo i regulišu naše živote. Stoga revizionizam unutar teorije pravednog rata ne sme biti posmatran kao tehničko-teorijski problem uske akademske prirode, već pitanje od izuzetnog praktičnog značaja za budućnost sveta, koji je u opasnosti od gubljenja suštinskih atributa heterogenosti, tolerancije i slobode.