КО ПРЕСУЂУЈЕ У РАТУ СУДИЈА

Могућност да и Пољска напусти Европску унију изазвала је узбуну и прави политички потрес – у експлозивним расправама око надлежности националних уставних судова и Суда правде из Луксембурга потрже се, у суштини, круцијално питање о томе шта заиста треба да буде ЕУ: наднационална (универзална) држава или заједница суверених националних држава

Они који су поверовали да се с брегзитом, институционалним одвајањем острва (Велике Британије) од европског копна (ЕУ) окончало, или окончава, растакање Европске уније, могли би лако да се преваре.
Ствара се гужва пред излазом кроз који би још неки, наводно, желели да оду: последњих дана усковитлале су се политичке страсти око могућег „полегзита“, бекства Пољске из европског блока. Или да кроз та излазна врата буду отерани: холандски премијер Марк Руте већ реско констатује да „Мађарска нема шта да тражи у Европској унији“.
Ово прво, с Пољском, процедурално и потенцијално је, после шокантног британског случаја, оствариво, иако не и реално: и најновија истраживања јавног мњења у овој земљи показују да већина Пољака не жели да се за њих залупе врата европске куће. Оно друго, с Мађарском, правно и процедурално, бар за сада, није могуће. Европски прописи и уговори, прављени док је небо над Бриселом још било ведро, у атмосфери наглашеног оптимизма и полета, то нису предвидели.

КРУЦИЈАЛНО ПИТАЊЕ Уместо очекиване хармонизације, наступила су, и већ годинама трају, бивајући све жустрија и драматичнија, варничења у европској фамилији. Иако се, најчешће, тичу вредности либералних демократија, претворених у свету и непорециву догму, од поштовања људских права, при чему у последње време, и у први план избијају права хомосексуалне заједнице, до медијских слобода, спор се, у суштини, води око једног, и јединог, али круцијалног питања: куда заиста плови европски брод. И шта, напокон, треба да буде Европска унија: наднационална заједница или заједница националних, суверених, држава.
У одсуству озбиљних, и организованих расправа, на ту круцијалну тему, а после давнашњег и пропалог покушаја да Унија добије свој устав – готов текст, усаглашаван на серији такозваних међувладиних конференција, под вођством тадашњег француског председника Жискара Дестена, пропао је на референдумима у (баш) Француској и Холандији – с времена на време се лансирају појединачни, мање или више спорни, реформски концепти.
Од амбициозних реформских визија тек устоличеног француског председника Емануела Макрона, обелодањених у чувеном говору на Сорбони, чију ватру је охладила наглашена резервисаност (и нескривена одбојност) тада још веома моћне немачке канцеларке, преко оживљавања старих идеја о „Сједињеним Европским Државама“ (по узору на Сједињене Америчке Државе), „Европи с више брзина“, до фамозних „седам тачака“ мађарског премијера Виктора Орбана које су, усред врелог лета, усијале политичке страсти у европским престоницама.
У сенци тог суштинског питања – шта, коначно, треба да буде Европска унија – а управо у име њега, распламсао се с наглашеном жестином „рат судија“ око надлежности, октроисаног и непорецивог права које симболизује, и изражава, Европски суд правде са седиштем у Луксембургу, или изворних уставних овлашћења националних држава.
Иако се у епицентру тог рата тренутно нашла Пољска, о чему нешто касније, он је започет (читалац „Печата“ може бити тиме изненађен) у најутицајнијој, и најмоћнијој, чланици Европске уније – Немачкој. На Европски суд најпре је загрмео бивши шеф западнонемачке државе, пре тога дугогодишњи председник њеног уставног суда Роман Херцог.
Херцог је у ауторском тексту објављеном у „Франкфуртер алгемајне цајтунгу“ осуо паљбу на агресивно, а недопустиво, уплитање у правни систем националних држава. Из Луксембурга и Брисела нису узвратили истом мером и жестином. Ни тада ни прошле године када је, први пут, Уставни суд Немачке, директно и демонстративно, прогласио одлуку Европског суда, којом су се давала овлашћење Централној европској банци да откупљује обвезнице, неуставном. Из Луксембурга су само подсећали на право врховног и непорецивог жреца.
Испоставило се да у том „клинчу“ судија нема ко да пресуди. Немачки експерт за европско право Франц Мајер упозорава да не постоји коначан одговор око тога ко заиста има „надлежност да одлучује о надлежности“, иако су чланице Европске уније „обећале једна другој“ да ће Европски суд правде бити „чувар надлежности“.

СУВЕРЕНИСТИЧКЕ ТЕНДЕНЦИЈЕ Проблем је настао с чињеницом што је, с једне стране, Европски суд правде, од уског круга питања којима се у почетку бавио, и одлучивао (из времена Европске економске заједнице, претече садашње уније), офанзивно ширио свој „делокруг рада“, док су, с друге стране, уставни судови националних држава остајали при изворним а непромењеним овлашћењима. Практично „упрограмираним“ сударима око надлежности, додатну драматику донело је уочљиво јачање суверенистичких тенденција у оквиру европске фамилије.
Те тенденције и преокупације су пре свега уочљиве, и снажне, међу чланицама такозване „нове Европе“, с источне стране. Посебно у Мађарској (Орбанових „седам тачака“ схваћене су, и интерпретиране, медијски и политички, као отворена „објава рата бриселској империји“) и Пољској.
Иако варничења у односима између Брисела и Варшаве трају дуго, експлозивно су букнула минулих дана. Само неколико сати после одлуке Европског суда правде да Варшава суспендује спорне реформе правосудног система, а пре свих тек уведено дисциплинско веће при Врховном суду, огласио се Уставни суд Пољске: Варшава је демонстративно одбила да се повинује одлуци која је „у супротности са пољским уставом“.
Уз најбољу вољу, приметио је судија Уставног суда Бартоломеј Сохански, нисмо у нашем уставу могли пронаћи било какву одредбу која би давала овлашћење Суду Европске уније да суспендује пољске законе. Пољски министар правде Збигњев Зјобро је ликовао: устав је спречио покушај мешања у унутрашња питања Пољске.
Лидери опозиције су гневни: власт овим започиње „полегзит“, то се по сваку цену мора спречити, поручује бивши председник Европског савета, а некадашњи пољски премијер Доналд Туск. Решен је, због тога, да се „сто одсто“ поново укључи у пољску политичку арену. Напушта позицију лидера Европске народне партије (ЕПП). И већ је изабран за председника најјаче опозиционе странке Грађанска платформа, с намером да се бори против „зла актуелне власти“.
У Бриселу су зазвонила звона на узбуну поводом одлука пољског уставног суда. Она је виђена као опасан преседан који подрива правни поредак Европске уније, с далекосежним последицама. Портал „Политико“ је констатовао: пољски суд је упутио директан изазов ауторитету Суда правде ЕУ, Варшава излази из правног поретка Европске уније. Пољски омбудсман Адам Боднар рекао је британском „Гардијану“: у процесу смо правног „полегејта“ који се одвија корак по корак.
Манфред Вебер, шеф најјаче посланичке групације у Европском парламенту, Европске народне партије, која окупља конзервативце, изразио је „озбиљну забринутост“ због одлуке суда у Варшави. То би, каже, требало да буде озбиљно упозорење свим Пољацима који желе „европску будућност за своју децу и унуке“, упозоравајући их да је њихова влада „очигледно на путу ка „полегзиту“.

РАСЕЛИНЕ У ЕВРОПСКОЈ КУЋИ Уз констатацију да „Пољска крши закон Европске уније“, Суд правде из Луксембурга је оценио да се нова институција, дисциплинско веће при Врховном суду Пољске, може „искористити у политичке сврхе“ и притисак на судије и њихове одлуке, а самим тим на независност судства. Овај суд је тиме подржао и оснажио примедбе и жалбу Европске комисије на правосудне реформе које се спроводе у Пољској.
Званична Варшава наступа у Бриселу, иначе, све „робусније“, објашњавајући да то чини у заштити националних интереса и националног суверенитета. У жучним расправама око буџета ЕУ за наредних седам година, а кад је новац у питању расправе су посебно запаљиве, и фондова за опоравак после пандемије, посезала је за крајњим средствима, ветом и блокадом. То је изазивало фрустрације у европској фамилији. После мучних прегањања проблем је, до следеће прилике, некако решен. Следећу прилику није требало дуго чекати: „рат судија“, којем се не види крај, узбуркао је политичке страсти и продубио опасне раселине у европској кући.
Европској комисији формално стоје на располагању инструменти за дисциплиновање „непослушних“ чланова фамилије. Ко крши систем вредности на којима почива Европска унија и њен (неприкосновени) правни поредак, може бити кажњен завртањем финансијских славина. Показало се, међутим, да је лакше претити мачем, него га употребити. И у случају Пољске (а реч је о петој по величини међу чланицама Европске уније) и у случају Мађарске, чији премијер Виктор Орбан посебно, и одавно, „боде очи“ Бриселу.
Минулих дана стигле су му отуда нове претње. Председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен најавила је покретање прекршајног поступка против Мађарске ако, по хитном поступку, не повуче спорни закон (по њој: „срамни“) којим се забрањује промоција хомосексуалности у филмовима, телевизијским емисијама и програмима сексуалног васпитања у школама. У Бриселу су проценили да је реч о дискриминацији и нападу на ЛГБТ заједницу.
Закон је критиковала већина лидера Европске уније. Неки од њих су на самиту одржаном у Бриселу 25. јуна на реверима носили значке с дугиним бојама, знак протеста због мађарског закона који је, иначе, ступио на снагу пре неколико дана. Седамнаест њих потписало је протестно писмо на иницијативу луксембуршког премијера Ксавијера Бетела. Његов холандски колега био је најоштрији и најрадикалнији: Мађарска нема шта да тражи у ЕУ, треба је бацити на колена и заобилазити…
И многобројни посланици Европског парламента позвали су председницу Европске комисије Урсулу фон дер Лајен да замрзне исплате Мађарској „због тешких кршења владавине права“ из фондова којима Унија располаже. А реч је о заиста респектабилним средствима: Будимпешта је 2018. из касе Европске уније добила нешто више од шест милијарди евра, а сада је затражила 7,2 милијарде из фонда за опоравак од вируса корона.
Виктор Орбан наставља да несустало пркоси Бриселу, о чему говоре и оних провокативних „седам тачака“ о новим односима у Европској унији. Реч је о политичкој платформи на којој, и око које, мађарски премијер намерава, и покушава, да организује фронт истомишљеника.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.