Чији сте ви Срби?

Срби у Црној Гори између матице и маћехе

Обновљена црногорска држава имала је 15 година да „убеди“ тамошње Србе да им је она матица или да им макар није лоша маћеха, већ одговарајући оквир у ком они могу да се заједно с осталима развијају, живе и раде неспутани тиме ко су и шта су. У пракси, десило се супротно. Срби у Црној Гори су системски и систематски дискриминисани, ниподаштавани и обесправљени, управо због тога што знају ко су и шта су

Није никаква непознаница да због развода највише страдају деца. Иако су разводи двоје супружника, нажалост, свакодневна појава (што свакако не умањује на тежини и озбиљности овог проблема), случај (међу)државних развода је доста ређи, али, исто тако, доста значајнији и комплекснији, те погађа много више људи, фактички све оне који живе у државама захваћеним овим процесом. Тако су Срби у Црној Гори највећа жртва развода (разбијања) наше државне заједнице 2006. године – одвојени су од матице, која се није увек према њима опходила мајчински, под надзором (контролом) маћехе која претендује да над њима извршава доживотно и беспоговорно старатељство.
Исте године када је дошло до разлаза „два ока у глави“ донесен је у Србији и данас важећи Митровдански устав и он је у члану један јасно назначио да је новонастала Република Србија „држава српског народа и свих грађана који у њој живе“, а у члану 13 (Заштита држављана и Срба у иностранству) проширила ово становиште речима: „Република Србија штити права и интересе својих држављана у иностранству. Република Србија развија и унапређује односе Срба који живе у иностранству са матичном државом.“ Тиме је успостављен нормативни оквир за оно што би требало да буде на нивоу подразумевања, али због честих политичких и других злоупотреба нажалост није – Србија је матична држава (матица) свим Србима, где год они били, где год живели и постојали, били њени држављани или не, били у Бечу, Чикагу, Сиднеју или Куманову, Вуковару, Мостару, Подгорици, свеједно је, те је она дужна да се о њима у складу с тим стара и брине.
Устав Црне Горе пак не наглашава да је то држава српског (или било ког другог) народа, већ искључиво да је она „независна и суверена држава, републиканског облика владавине“, те да је „грађанска, демократска, еколошка и држава социјалне правде, заснована на владавини права“ (члан један). Термин Срби/српско спомиње се само једном, у члану 13, у вези с језиком и писмом, где се прво наглашава да су ћирилично и латинично писмо равноправни (што знамо да није случај у пракси, као уосталом ни у Србији, где је исто прописано), те да су у службеној употреби српски, босански, албански и хрватски језик (нема црногорског?). Дакле, из овог је јасно да је на нормативном нивоу наглашено да држава Србија јесте (и објективно може бити једина) матица српског народа где год он живео, а да Црна Гора то није и не може бити из простог разлога што није дефинисана као национална држава нити једног народа који у њој живи (за разлику од Србије) а јасно је да пракса додатно поткрепљује ово становиште.

[restrict]

ПРИМЕР РИСТА ЈОВАНОВИЋА Погледајмо најскорији пример – хапшење Риста Јовановића. Иако није држављанин Србије, али јесте Србин, држава Србија се од самог хапшења на Газиместану на Видовдан до његовог ослобађања здушно и свесрдно ангажовала како би он што пре напустио затвор и вратио се кући у Црну Гору својој породици. С друге стране, његова „матична“ држава, тј. она чији је држављанин, понела се збуњено, дајући немушта и често нејасна те готово статусно неутрална саопштења о овом питању, реагујући готово искључиво због чињенице да су се многи људи у Црној Гори „узбунили“, плашећи се њихове реакције у случају превелике пасивности. И тако одмеравајући ситуацију из дана у дан, видевши позитивни исход на помолу, у зауставном времену су „улетели“ и ангажовали свог „амбасадора“ у Приштини, те „помогли“ Ристу након што је већ изашао из затвора, након што је плаћена кауција средствима која је сакупила његова породица.
Ристо Јовановић је пуштен на слободу свега неколико дана након нове рунде „препуцавања саопштењима“ између два министарства спољних послова, овог у Београду и оног у Подгорици. Повод за нови вербални обрачун била је изјава министра спољних послова Србије Николе Селаковића који је рекао да Срби немају другу матицу осим Србије и дотакао се неспорне угрожености српског народа у Црној Гори. Хитро и жустро реагујући на ову изјаву огласио се „министар вањских послова“ Црне Горе Ђорђе Радуловић, одговоривши тобоже у име свих Срба у Црној Гори: „Сви наши држављани који се осећају Србима немају друге државе, нити матице, осим државе свих нас – Црне Горе.“ Додао је у најбољем маниру који тоталитарне државе изражавају у опхођењу према својим поданицима како је „несхватљива константна жеља званичника да у свим наступима говоре о ’легитимном праву’ да брину о 30 одсто наших грађана, представљајући Србију као матичну државу српског народа“. „У овом контексту би једино исправно било схватити и признати да су грађани Црне Горе који се изјашњавају као Срби лојални, пуноправни и уважени грађани и да њихова једина матица може бити Црна Гора“, навео је Радуловић и закључио како је „било какав другачији приступ неприхватљив“ и да „носи примесу упитне политичке етике“.
Ко зна, да су се макар упола ангажовали око ослобађања Риста Јовановића колико се ангажују сваки пут када треба да реагују на неку „провокативну“ изјаву која долази из правца Србије, можда би њихови партнери и пријатељи из Приштине мало раније пустили и мало мање терорисали њиховог држављанина. Овако, док се званични Београд борио за права и слободу „црногорског“ Србина Риста Јовановића више него његова „матична“ држава, „његово“ министарство није стигло да се бори за њега јер су били презаузети објашњавањем Београду зашто не треба да се боре за њега јер он нема друге матице до Монтенегра и они се брину перфектно о својим српским поданицима. Пардон, грађанима. Ко није упознат са ситуацијом на терену у последњих 15 година могао би се преварити па помислити како нема ничега дубоко погрешног и забрињавајућег у овим изјавама црногорске стране. Овако, узев у обзир стварни живот, онај што се одвија далеко изван надахнутих изјава званичника „нове власти“, јасно је да се положај Срба у Црној Гори од 30. августа 2020. године до данас није претерано, ако и уопште, поправио.

ИМА ЛИ ПРОМЕНА? Кренимо индуктивном методом у сагледавање овог проблема; Срби чине макар трећину становништва Црне Горе. Упркос томе, нема их ни близу толико у Радуловићевом „Министарству вањских послова“, које претендује да њима управља као каквом непокретном имовином (да не употребимо неки тежи израз). Штавише, нема их ни близу прописане једне трећине у овом министарству, као ни у било ком другом. И све то по законима оне државе која упорно говори да је она њихова матица (Црне Горе), а не оне која то заправо и неспорно јесте (Србије). Срба заправо нема нигде у прописаном броју од 30 процената када је реч о местима и позицијама у црногорској државној управи. Поред ове неомогућености пропорционалног представљања Срба у црногорским институцијама, постоји и систем(ат)ска дискриминација истих тих Срба од стране истих тих институција.
Речима једног пријатеља из Црне Горе, званична политика државе Црне Горе – а у то смо се уверили понашањем нове владе – искључује свако могуће остваривање српских политичких интереса и права. Србима је укинуто право да се образују на српском језику, да изучавају српску историју, укинута су им права да користе своје националне симболе и да учествују у креирању и спровођењу унутрашње и спољне политике Црне Горе. Све то у држави која им је сва та права ускратила а има смелости да се назива њиховом једином државом и искључивом матицом. С друге стране, „друга држава“ (како то мрско и с презиром за Србију често говоре разни припадници тамошње старе и нове власти), сва ова права Србима из Црне Горе гарантује самом и простом чињеницом да су Срби. Србија им даје сва права премда нису њени држављани. На пример, бесплатно образовање и сва друга колективна и национална права која су им у држави Црној Гори одузета, упркос томе што праведно доприносе њеном општем буџету кроз плаћање пореза, а Србији не морају да дају ништа заузврат. При томе, док је Србија јасно дефинисана као држава српског народа (и свих осталих који у њој живе), „Министарство вањских послова“ Црне Горе за тамошње Србе користи увијене и банално релативизујуће термине попут „сви наши држављани који се осећају Србима“, „грађани Црне Горе који се изјашњавају као Срби“, или „црногорски грађани српског националног предзнака“.
Чак и када Срби успеју да се „дочепају“ покојег места у државним институцијама, што им по закону и сваком праву и припада, примери Лепосавића, Раде Вишњић и Весне Братић (поменимо само најскорије и најактуелније) показују како Срби пролазе и шта их очекује када крену да се боре за своја колективна права на миран, демократски и институционални начин. О Лепосавићу је већ доста писано и ту је ствар поприлично јасна и без претераног (само)заваравања се може рећи да је на концу смењен због тога што је Србин и јер је најавио велике промене у свом ресору које не би одговарале рецидивима бивше власти („дубокој држави“ у Црној Гори), а нажалост ни многима у актуелној, „новој“ власти.
Рада Вишњић, несвесни покретач прошлогодишње „тробојка револуције“ (цртања тробојки широм земље) која је захватила Црну Гору током „литијске револуције“, иначе учитељица у ОШ „Југославија“ у Бару, поново се нашла у центру пажње црногорске јавности. Наиме, против ње је још прошле године покренут дисциплински поступак зато што су деца на њеном часу цртала тробојке уз додатак фигуре Великог Штрумпфа. Када се прочуло за ову вест, Велики Штрумпф се почео осликавати уз тробојке на многим зидовима и постао је својеврсни поп-културни феномен и симбол отпора црногорским властима и њиховој репресији против учесника литија. Рада је враћена на посао након смене власти и у најновијој чистки ДПС кадрова и партијских ухлеба на државним позицијама, коју храбро спроводи министарка Весна Братић, Рада је постављена за директорку поменуте основне школе у Бару. Ово је изазвало протесте разних скупина незадовољника, додатно подстакнутих тиме што је Рада на свом фејсбук профилу поделила статус пун огорчености након изрицања другостепене пресуде генералу Ратку Младићу у јуну, што се одразило на једном од главних транспарената с овог протеста где је писало (алудирајући на Министарство просвете које води Весна Братић) „Министарство геноцида“. Један од главних транспарената поред овог био је „Сви сте ви Лепосавић“, што је испрва замишљено као увреда у глави творца ове пароле, али је суштински дочекана као комплимент од стране Срба и признање да се Радина „глава“ жели из суштински истог разлога због ког је пала и Лепосавићева – због „српске геноцидности“ и Сребренице. Колико сметају и „боду очи“ уопштено српски симболи као такви показао је и случај Бојане Ђачић из Пљеваља, која је у априлу смењена с места директорке ОШ „Ристан Павловић“ због тога што је „испливала“ фотографија на којој у рукама држи гусле а на глави носи српску шајкачу са (обичном, не „четничком“) кокардом. Након излива незадовољства тренутне опозиције и њихових сарадника, премијер Кривокапић је попустио и Бојану отпустио. Она је иначе била активни учесник прошлогодишњих литија, па се ту може тражити дубљи и суштински разлог њене смене. За сад, она остаје само још једно „дете“ које је ова „револуција“ појела за корист оних коју су тобоже у истој тој револуцији „поражени“.
Протест против овог наименовања Раде Вишњић је суштински протест због оног ко је то именовање извршио и пре тога бројне ДПС кадрове отпустио – Весне Братић. Неко ко је поред Лепосавића највише урадио за српски национални интерес и Србе у Црној Гори, те неко чија се смена после његове чини доста вероватнијом, јесте управо министарка Братић. Набројмо само неке од њених заслуга за српско и опште добро у Црној Гори: смена свих ДПС директора у школама, дигитализација образовања, омогућавање свим просветарима с уговорима на одређено да остваре своја права и да примају плате за јул и август, мајска посета Србији која је у идентитетском смислу веома битна јер ту је, између осталог, министарка рекла да делимо заједничку културу, затим враћање српских писаца с маргине у „мејнстрим“, у средиште црногорског просветног плана и програма и сл. Превише тога да прође незапажено и некажњено и сасвим довољно да се Срби у Црној Гори пред могућношћу њене смене још једном осете непожељно и дискриминисано, упркос „охрабрујућим“ изјавама „њиховог“ „Министарства вањских послова“.
Психолошка литература је посветила много пажње феномену превише заштитнички настројене мајке, чија претерана брига за своје чедо се извитоперује у неурозу/психозу. Нажалост, сличне тенденције су виђене недавно од стране једне политичке маћехе која жели да своје поданике држи под „стакленим звоном“ и онемогући им било какву везу с мајком, тј. матицом и било ким другим из породице, док им истовремено онемогућава било какав унутрашњи развој и напредак. Овај проблем подаништва српског народа у Црној Гори режиму који суштински ради на њихову (и општесрпску) штету ће остати ту још дуго времена, осим у случају да се оствари један од два тренутно тешко замислива сценарија; или да се сви Срби „изместе“ (протерају) у матицу (што би многи у Црној Гори и шире желели) или да Црна Гора поново постане српска држава и последично томе део уједињене свесрпске државе (што би већина Срба желела да види). Па, нека буде као и много пута до сада у нашој историји. Нека буде борба непрестана, нека буде што бити не може. И нека се оствари ова друга опција.

[/restrict]