Autokolonijalni um i ritualno zlo

Knjiga Slađane Ilić registruje paradigmatične primere sporova u kulturi u kojima glavno pitanje nije kvalitet nekog dela već njegova angažovanost, kao da je estetika samo jedan rukavac etike ili politike!

Nekome ko je formiran na klasicima književnosti, savremeni književni sporovi u srpskoj kulturi mogu delovati nerazumljivo. Odavno u njima glavno pitanje nije kvalitet nekog dela već njegova angažovanost, kao da je estetika samo jedan rukavac etike ili politike, a delo koje ne zadovoljava određene ideološke ili etičke kriterijume uopšte i ne može biti značajno. Zapitanošću nad ovom duhovnom situacijom počinje nova knjiga Slađane Ilić Zlo u književnosti i kulturi.
Ova knjiga registruje paradigmatične primere te pojave, povezujući je s različitim modelima prisustva zla u jednoj kulturi. Jer zlo može biti deo kulturnog rata, relativizovano od strane onih koji „pokazuju suštinsko nerazumevanje bića sopstvene književnosti, jezika, kulture i naroda“; može biti deo teorijskog promatranja, ili narativnog oblikovanja – kao u recentnim romanima i pesničkim tvorevinama tematski vezanim za genocid u NDH.
U tom kontekstu, i sama knjiga Slađane Ilić može se uslovno podeliti na delove koji odgovaraju navedenim načinima problematizovanja zla u srpskoj književnosti i kulturi. Posle „Uvoda“, autorka je od prve do četvrte glave obuhvatila nekoliko karakterističnih „tranzicionih“ pojava u srpskoj kulturi koje su, ispostavlja se, u bliskoj vezi s ustaškim zlom iz Drugog svetskog rata.
Za vreme NDH razlog za genocid nad Srbima tražen je u različitim (kultur)rasističkim tezama. Posle kritike Andrićeve biografije koju je napisao Mihael Martens (U požaru svetova: Ivo Andrić – jedan evropski život), ili dekonstrukcije ideoloških osporavanja Njegoša, Andrića, Ćopića i Desnice, postavlja se pitanje u čemu se autokolonijalni pristup srpskoj kulturi, opravdan tobožnjim etičkim razlozima, razlikuje od onog ustaškog? Tekst iz četvrte glave ove knjige, „’Tumači’ i ’umetnici’ u razdoblju kulturtregerske (re)produkcije“ ovu srodnost dokumentuje jednim veoma interesantnim primerom – pomalo zaboravljenim gostovanjem Herte Miler 2017. godine. U njenom zagovaranju vojne intervencije i opravdavanju agresije 1999. sustiču se svi pomenuti momenti: kulturni, istorijski, kolonijalno-zločinački i autokolonijalni. Slađana Ilić postavlja brojna pitanja koja vode ka poražavajućem zaključku: zašto je Herta Miler insistirala da pominjani Mihael Martens bude moderator razgovora s njom; zašto je odbila da da intervju bilo kojem našem novinaru? „Da bi govorila o politici, a ne književnosti?“ Konačno, šta je s publikom koja je to sve slušala i mirno stala u red za potpis? Evo kako ovu epizodu zaključuje Slađana Ilić: „Kada je Knut Hamsun počeo da sarađuje s nacistima, njegovi čitaoci počeli su da mu vraćaju knjige. E, to su bili čitaoci! Sam taj čin u stvari je književnost. Ništa manje od toga nije književnost ni činjenica da bi svi koji su se u JDP-u našli u redu za potpisivanje, verovatno isto tako mirno stajali u redu za sprovođenje u logor, za streljanje ili pak klanje.“
No jedna kultura zlom se može baviti i u teorijskom smislu. Slađana Ilić u drugom delu knjige piše o knjigama Slobodana Antonića i Bojana Jovanovića koji se bave tom temom. U nečemu saglasna s našim poznatim sociologom (Antonić), odnosno antropologom (Jovanović) u nečemu i ne sasvim, autorka ukazuje i na zaleđe sopstvenog promišljanja fenomena zla. Zlo je, kako piše Ilićeva povodom knjige Antropologija zla Bojana Jovanovića, „ontološki problem koji se praktično manifestuje, a dokaz za to je njegovo ponavljanje“. Tu dolazimo do srži knjige Zlo u književnosti i kulturi. Naime, do pitanja koje je prirode zlo „Jadovna, Jasenovca, Oluje i Bljeska“. Jer na problem tog zla svode se sve njegove autokolonijalne relativizacije, kulturrasističke konceptualizacije, ali i narativno-poetska oblikovanja, o kojima autorka piše u poslednjem delu svoje knjige.
Za razliku od brojnih prethodnika, Slađana Ilić smatra da je pomenuto zlo – ritualno, jer je postalo deo kulture njegovih počinilaca. Da je ono deo kulture jasno je iz prostog uvida u određena javna slavlja u bližem susedstvu, ali da kao ritualno, drugim rečima kulturalno zlo, ima težnju da obuhvati i preutemelji i srpsku kulturu, postaje vidljivo tek ako se autokolonijalni diskurs osvetli kao u ovoj studiji. U tom kontekstu, analiza romana Slavice Garonje (Povratak u Arkadiju i Parusija, glasovi ispod paprati), odnosno pesama Miroslava Maksimovića (Bol), pokazuje na koji način srpska književnost može na taj izazov umetnički celovito i produktivno da odgovori.
Zato zapitanost autorke iz uvoda nužno ima i egzistencijalni značaj. Jer posle čitanja ove knjige postaje mnogo jasnije da je, makar na ovim prostorima, od kulturnog rata do nečega mnogo strašnijeg, a već proživljenog, i ne tako dalek put.