Аутоколонијални ум и ритуално зло

Књига Слађане Илић региструје парадигматичне примере спорова у култури у којима главно питање није квалитет неког дела већ његова ангажованост, као да је естетика само један рукавац етике или политике!

Некоме ко је формиран на класицима књижевности, савремени књижевни спорови у српској култури могу деловати неразумљиво. Одавно у њима главно питање није квалитет неког дела већ његова ангажованост, као да је естетика само један рукавац етике или политике, а дело које не задовољава одређене идеолошке или етичке критеријуме уопште и не може бити значајно. Запитаношћу над овом духовном ситуацијом почиње нова књига Слађане Илић Зло у књижевности и култури.
Ова књига региструје парадигматичне примере те појаве, повезујући је с различитим моделима присуства зла у једној култури. Јер зло може бити део културног рата, релативизовано од стране оних који „показују суштинско неразумевање бића сопствене књижевности, језика, културе и народа“; може бити део теоријског проматрања, или наративног обликовања – као у рецентним романима и песничким творевинама тематски везаним за геноцид у НДХ.
У том контексту, и сама књига Слађане Илић може се условно поделити на делове који одговарају наведеним начинима проблематизовања зла у српској књижевности и култури. После „Увода“, ауторка је од прве до четврте главе обухватила неколико карактеристичних „транзиционих“ појава у српској култури које су, испоставља се, у блиској вези с усташким злом из Другог светског рата.
За време НДХ разлог за геноцид над Србима тражен је у различитим (култур)расистичким тезама. После критике Андрићеве биографије коју је написао Михаел Мартенс (У пожару светова: Иво Андрић – један европски живот), или деконструкције идеолошких оспоравања Његоша, Андрића, Ћопића и Деснице, поставља се питање у чему се аутоколонијални приступ српској култури, оправдан тобожњим етичким разлозима, разликује од оног усташког? Текст из четврте главе ове књиге, „’Тумачи’ и ’уметници’ у раздобљу културтрегерске (ре)продукције“ ову сродност документује једним веома интересантним примером – помало заборављеним гостовањем Херте Милер 2017. године. У њеном заговарању војне интервенције и оправдавању агресије 1999. сустичу се сви поменути моменти: културни, историјски, колонијално-злочиначки и аутоколонијални. Слађана Илић поставља бројна питања која воде ка поражавајућем закључку: зашто је Херта Милер инсистирала да помињани Михаел Мартенс буде модератор разговора с њом; зашто је одбила да да интервју било којем нашем новинару? „Да би говорила о политици, а не књижевности?“ Коначно, шта је с публиком која је то све слушала и мирно стала у ред за потпис? Ево како ову епизоду закључује Слађана Илић: „Када је Кнут Хамсун почео да сарађује с нацистима, његови читаоци почели су да му враћају књиге. Е, то су били читаоци! Сам тај чин у ствари је књижевност. Ништа мање од тога није књижевност ни чињеница да би сви који су се у ЈДП-у нашли у реду за потписивање, вероватно исто тако мирно стајали у реду за спровођење у логор, за стрељање или пак клање.“
Но једна култура злом се може бавити и у теоријском смислу. Слађана Илић у другом делу књиге пише о књигама Слободана Антонића и Бојана Јовановића који се баве том темом. У нечему сагласна с нашим познатим социологом (Антонић), односно антропологом (Јовановић) у нечему и не сасвим, ауторка указује и на залеђе сопственог промишљања феномена зла. Зло је, како пише Илићева поводом књиге Антропологија зла Бојана Јовановића, „онтолошки проблем који се практично манифестује, а доказ за то је његово понављање“. Ту долазимо до сржи књиге Зло у књижевности и култури. Наиме, до питања које је природе зло „Јадовна, Јасеновца, Олује и Бљеска“. Јер на проблем тог зла своде се све његове аутоколонијалне релативизације, културрасистичке концептуализације, али и наративно-поетска обликовања, о којима ауторка пише у последњем делу своје књиге.
За разлику од бројних претходника, Слађана Илић сматра да је поменуто зло – ритуално, јер је постало део културе његових починилаца. Да је оно део културе јасно је из простог увида у одређена јавна славља у ближем суседству, али да као ритуално, другим речима културално зло, има тежњу да обухвати и преутемељи и српску културу, постаје видљиво тек ако се аутоколонијални дискурс осветли као у овој студији. У том контексту, анализа романа Славице Гароње (Повратак у Аркадију и Парусија, гласови испод папрати), односно песама Мирослава Максимовића (Бол), показује на који начин српска књижевност може на тај изазов уметнички целовито и продуктивно да одговори.
Зато запитаност ауторке из увода нужно има и егзистенцијални значај. Јер после читања ове књиге постаје много јасније да је, макар на овим просторима, од културног рата до нечега много страшнијег, а већ проживљеног, и не тако далек пут.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *