Zelene iluzije

Da li će, ukoliko ne zaustavi pohod uvozničkog lobija, Srbija postati zelena kolonija

Izložena pritiscima gurua Zelenog svetskog poretka, što su se nameračili na naše rudnike i elektrane, Srbija je prinuđena na „preispitivanje“ svoje energetske politike, kako bi je uskladila s interesima moćnika. Budućnost Planete bez ugljen-dioksida, krojena po meri bogatih, primorava siromašne da umesto globalno proklamovanih principa samoodrživosti – prihvate samarićanski princip „žrtvovanja za opšte dobro“. U našem slučaju to znači odricanje od energetske nezavisnosti i postepeno zatvaranje rudnika uglja.
Ne možemo se oteti utisku da se istorija ponavlja, pa ovaj diktat Evropejaca podseća na postupke Vermahta u Drugom svetskom ratu, kada su nacisti – pri povlačenju iz Srbije – minirali otkope u Klenoviku i gradilište električne centrale u Novom Kostolcu.
Umesto miniranja, danas nam šalju agende za samoubilačko odustajanje od sopstvenih prirodnih izvora energije, kamuflirajući ih brigom za karbonsku budućnost naše dece. Ukoliko ne zaustavimo pohod uvozničkog lobija, Srbija će postati zelena kolonija, čiju budućnost određuje kodeks: ko ne proizvodi zeleno moraće da ga uveze.

PRLJAVE TAJNE ČISTE ENERGIJE Ekološkom zelenom transverzalom marširaju ekološki pokreti – filijale korporativnih interesa – predvođeni neizbežnim Srđom Popovićem, čiji rukopis prepoznajemo po logou sa zelenom eko-pesnicom. U odbranu nove klimatske ekonomije stale su UN i Svetska banka, kao i brojni zaštitari prirode, uključujući Svetsku fondaciju za prirodu (WWF).
Pred Srbijom je još jedan u nizu ultimatuma, kojima se naši stručnjaci stavljaju pred svršen čin, uprkos upozorenjima da bez uglja Srbija nema ni resurse ni potencijale da obezbedi elektroenergetsku stabilnost. Država je, za sada, stala u odbranu rudarstva ulažući velika sredstva za unapređenja energetskih postrojenja, projektovanih tako da kao pogonsko gorivo u potpunosti koriste ugalj. Stručni timovi rade na obnovi i proširenju termo kapaciteta, zahvaljujući činjenici da je Srbija na osmom mestu po rezervama uglja. Elektroprivreda Srbije je poslednjih godina uložila oko 500 miliona evra u projekte kojima se unapređuje kvalitet vazduha, vode i zemljišta, uz značajna ulaganja u ekofiltere, kao i sistem za odsumporavanje dimnih gasova. Rezultat ovih ulaganja je znatno smanjenje emisije čestica štetnih po ekosistem i čoveka.
Publikacija „Jame kostolačkog majdana“ (prilog za biblioteku EPS-a) počinje natpisom „SREĆNO 1870“. Ovaj slogan nas podseća da je ugalj iz Kostolca već vek i po pokretač srpske privrede, ali se doživljava i kao alarm – svojevrsan znak upozorenja da je jedino uz očuvanje svoje prošlosti moguć napredak u budućnost. Zahvaljujući studiji Ozija Zenera „Zelene iluzije – prljave tajne čiste energije i budućnost brige za prirodno okruženje“, otkrivamo pozadinu medijskih manipulacija oko predstojećeg klimatskog kolapsa. Autor upozorava da „olako prihvatamo kult alternativne zelene energije, frenetično aplaudirajući u podnožju spektakla. Ovo proročište, poput neke sekte, prenosi na obožavaoce kulta obavezu skandiranja poruka pogodnih za omamljivanje mase… osnovna slabost projekta alternativne energije leži u njegovom neuspehu“.

NEUSPEH NEMAČKOG MODELA Zener razotkriva tranzicioni fijasko Nemačke, proglašene za zemlju koja je postigla neverovatan uspeh u prelasku na zelenu energiju. Neuspeh nemačkog modela prikriven je propagandnom izjavom Tomasa Fridmana, političkog komentatora „Njujork tajmsa“: „Nemačka zaslužuje Nobelovu nagradu zbog svog odnosa prema solarnoj energiji.“ Ove slavopojke demantuje „Špigl“, člankom pod naslovom „Solarna ulaganja – rupa bez dna“, gde iznosi otrežnjujuću istinu o „prednostima prelaza na zelenu energiju“. Autor teksta upozorava vladu da će uskoro dotaći dno ukoliko ne preispita svrsishodnost troškova subvencionisanja solarne električne energije, koji su premašili granicu od 100 milijardi evra. Pokazalo se da je – uprkos subvencionisanju brojnih solarnih generatora – konačni rezultat mizeran: solarni paneli proizvode oko 3% ukupnog napajanja električnom energijom, dok su fosilna goriva obezbedila 84% energije. Stadion FK „Verder Bremen“, na primer, ima preskup solarni sistem, što je dovelo do toga da igrače mogu da plate samo uz pomoć državnih subvencija. Ako se zna da Nemačka sada ima samo 30% sunčanih dana, pitanje je koliko će dana preostati nakon Gejtsovog eksperimenta „zatamnjenje sunca“.
Dok zeleni proizvođači energije u Nemačkoj profitiraju, zavisnost od uglja raste. Proizvodnja uglja u Nemačkoj je u međuvremenu povećana, što ukazuje na činjenicu da „kandidat za Nobela“ ne zatvara sopstvene rudnike, već pored povećanja količine uglja iz domaćih izvora uvozi ugalj iz Kine i Australije.
Na meti analitičara je i svrsishodnost okretanja proizvodnji biogoriva, koje u Nemačkoj čini 30% obnovljivih izvora energije. Ovim kulturama je zasađeno 17% obradivog zemljišta, a rastuće potrebe za biogorivom podstakle su zemlje širom sveta da svoju poljoprivredu žrtvuju zarad uzgoja kultura za proizvodnju biogoriva. Na desetine mlinova za celulozu niklo je u jugoistočnoj Evropi.

PROJEKAT „ZATAMNJENJE SUNCA“ Američki pisac, istraživač i ekološki aktivista Derik Džensen tvrdi da zeleni projekti isključivo služe korporativnim interesima, podsećajući na činjenicu da se sve „zelene“ alternativne tehnologije, u svim fazama – od proizvodnje, preko transporta do montaže i održavanja – oslanjaju na fosilna goriva.
SAD su 2013. godine subvencionisale solarnu industriju s preko pet biliona dolara; proizvođači vetroturbina dobili su šest biliona dolara, dok su ugljenokopi i prateća industrija dobili samo bilion. Loše su prošle i industrije gasa i nafte – dodeljen im je bonus od 2,4 biliona dolara. Uprkos enormnim subvencijama, Amerikanci dobijaju samo 1% struje od solarnih postrojenja.
Sjedinjene Države izvoze 100% ove sirovine u Evropu, što je dovelo do ekološke katastrofe u oblasti duž reke Apalačikola na Floridi (dužine 180 km). Bil Mek Kiben navodi podatak o uništenju čitavih vrsta biljaka i životinja, dok je ugroženo preko 400 vrsta životinja. Čitava biotička zajednica je spaljena i peletirana otpremljena u Evropu. Posečene šume žrtvovane za proizvodnju biogoriva bile su drvno sklonište iz perioda pleistocena.
Perjanica korporativne internacionale Bil Gejts najavljuje projekat „zatamnjenje sunca“, koji bi izveo zasipanjem oblaka prahom krede. Ovaj eksperiment odbijanja sunčeve svetlosti od površine Zemlje podržavaju i UN, koje istovremeno podstiču gradnju solarnih panela. Konfuzne odluke najviših instanci ne zabrinjavaju preduzetnike, a bogati možda računaju na mogućnost otkupa prava na komad plavog neba, prepuštajući siromašne albedo paklu. Jalove njive bez sunca, posute prahom krede, neće biti u stanju da proizvedu hranu, ali preduzimač Gejts ima rešenje i za ovu neprijatnost. U svojim laboratorijama on već priprema „veganski GMO obrok“, na radost veganske sekte proizvedene medijskim ispiranjem mozga.

OTREŽNJUJUĆA STUDIJA Gejts se nameračio i na proizvodnju biogoriva, ulažući enormne sume novca u kupovinu zemljišta diljem Amerike. U međuvremenu je pročitao otrežnjujuću studiju kanadskog naučnika prof. Vaclava Smila koja ga je naterala da prizna poslovni promašaj. Smil je nakon analize projekta obnovljiva energija došao do zaključka da je čitava ideja o biogorivu kao rešenju problema besmislena: „Za prelaz na obnovljivu energiju na bazi biogoriva bila bi neophodna 1.000 puta veća površina Zemlje nego danas. Zauzimanje poljoprivrednog zemljišta prouzrokovalo bi nesagledive posledice po poljoprivredu, biodiverzitet i kvalitet prirodnog okruženja.“
Mnogi se pitaju šta je prouzrokovalo nagli nadolazak zelenog cunamija, praćenog pojavom ikone održivog razvoja Grete Tunberg, koja je nametnula ekologiju kao glavnu temu i problem svih problema čovečanstva. Možda bismo odgovor mogli naći kod Marksa, poznavaoca prirode i logike kapitala: „Kada se pojavi nova branša proizvodnje koja daje visok profit, kapitalisti pohrle da ulože u nju, sve dok usled prekomernog priliva kapitala profitna stopa ne počne da opada. Kad padne na dovoljno nizak nivo, ulagači povlače kapital prelazeći na profitabilniju branšu…“

BORCI ZA SPAS PLANETE Posustali kapitalizam je očigledno nanjušio novu branšu, prestrojivši se u prve redove borbe protiv klimatskih promena. Borci za spas Planete služe se tehnološkim inovacijama i ekonomskim smicalicama, izvlačeći profit eksploatacijom siromašnih. Zahvaljujući sistemu nejednake razmene, bogate zemlje izvoze zagađenje u siromašne sa ciljem da troškove zaštite životne sredine snose države u kojima se vrši proizvodnja, umesto da troškovi padnu na teret kompanija stacioniranih u bogatim zemljama, koje tom proizvodnjom upravljaju.
Vaclav Smil kaže da je Zeleni novi dil politički manevar izveden da bi se što bezbolnije izašlo iz liberalnog ćorsokaka preko grbače perifernih zemalja, kao što se to uvek događalo kad dođe do krize. Smil ne veruje da se zemaljski problemi mogu rešiti uz pomoć tehnologija, bar ne onih trenutno dostupnih čovečanstvu, ukazujući na neophodnost promene ponašanja bogatih i odustajanje od kulta neograničenog rasta. Mnogima se ne dopada Smilova tvrdnja da bi s nivoom zarade i potrošnje dostignutim u Francuskoj 1959. ljudi mogli biti sasvim zadovoljni. A što se najave kolapsa tiče, ovaj naučnik je optimista: „Ako me pitate kad će doći do kolapsa, mogu vam reći da se čovečanstvo oduvek suočavalo s kolapsom i uvek uspevalo da ga izbegne.“