Пред (не)историјски сусрет Путина и Бајдена

РУСИЈА И САД

Које су главне најављене теме сусрета Путина и Бајдена? Зашто обе стране унапред изјављују да не гаје претерано велика очекивања од преговора у Женеви?

За Печат из Москве Александар Ђокић

Након турбулентне смене режима у Вашингтону почетком ове године углед Сједињених Америчких Држава срозан је до крајњих граница. Сједињене Државе од Другог светског рата нису национална држава, оне су трансцендирале тај статус и узеле на себе улогу империје западног света, оног дела европске цивилизације и њених изданака који није био под контролом Совјетске империје. Америчка империја је од самог почетка функционисала на бази мреже савезништава, одређеног процеса једначења америчких империјалних интереса и државних интереса њених клијентских држава. Тај систем односа морао је бити веома сложен, јер су западне земље биле принуђене да очувају макар привид демократске смене власти, партијске конкуренције и слободних избора. Иако је од самог почетка било јасно да Сједињене Државе, као империја која обједињава западни свет, имају јасне геополитичке црвене линије које не могу бити пређене, сама чињеница да је Америчка империја представљала себе као заштитницу демократије наспрам совјетске ауторитарности означавала је велика слободарска очекивања на нивоу грађана са западне стране гвоздене завесе. Игра штапа и шаргарепе, притисака и подстицаја Америчке империје са ослабљеним западноевропским елитама морала је остати скривена иза кулиса, док се грађанима преносила слика насмејаних западних лидера уједињених против комунистичке напасти. Иза тих жовијалних призора свакако су се налазили незаобилазни национални интереси подељене Немачке, преко својих капацитета овлашћене да управља новом Европом Француске и рационално егоистичне Велике Британије. [restrict]

ОСАМОСТАЉИВАЊЕ ЕВРОПЕ Много тога је остало исто, али су се у међувремену догодиле и кључне промене у односима Америчке империје и западноевропских елита. Недавно је званична Москва прославила један државни празник под неутралним називом Дан Русије. Првобитно је овај празник од 12. јуна носио назив „Дан усвајања Декларације о државном суверенитету Руске Федерације“, док су га грађани већински називали Даном независности. Од које државне творевине је Русија добила суверенитет и од кога је стекла независност? Од Совјетске империје, наравно. Преименовани, маркетиншки обрађен да звучи неутрално, Дан Русије јесте званични датум одласка са сцене последње ипостасе Руске империје. Можда грађани Русије не славе са ентузијазмом Дан Русије, осим што се радују још једном нерадном дану, али овај датум је означио промену динамике у односима између Америчке империје и западноевропских националних држава, већ обједињених у европски блок. Нестанком спољне претње коју је за западноевропски естаблишмент представљала Совјетска империја, драстично се смањује потреба за слепом лојалношћу Америчкој империји. Најбољи пример за то је пројекат изградње стратешки важног гасовода „Северни ток 2“, који Сједињене Државе нису успеле да зауставе управо зато што су немачке елите одбијале да се повинују америчким империјалним интересима. У самој Европи најлојалнији елемент Америчкој империји представља бриселска евробирократија, као скуп људи који прате свој лични интерес и очекују уносне позиције у корпоративном или невладином сектору, док при томе не морају да придобију поверење грађана на транспарентним изборима. Отуда и изјаве руских званичника да су односи Русије и Европске уније на ниском нивоу, док Русија наставља да развија билатералне односе с оним европским државама које прате своје националне интересе. Истоветан је однос натовских неукорењених елита према Америчкој империји.

Наравно да понашање европских националних елита, које теже испуњењу својих државних интереса, крњи Америчку империју, али се поставља главно питање – која је сврха њеног постојања у савременом свету? Уколико је Америчка империја била заштитник западног света од опасности комунизма, од чега га штити данас? Русија засигурно није империја нити има империјалне амбиције, уз то нема ни довољно капацитета да на било који начин потчини европске државе. Према томе, логично је да ће европске националне државе иступати из строја Америчке империје све чешће и чешће и то није повезано с овим или оним режимом у Вашингтону. Трамп је безуспешно покушао уценама да принуди европске „савезнике“ да финансијски издржавају Америчку империју. Бајденов режим покушава да постигне исти резултат кроз апеловање на заједничку неолибералну идеологију и систем вредности који Америчка империја дели с европским елитама. Ипак, вредности су једно, а конкретни државни интереси нешто сасвим друго. Европске елите можда клече у оквиру западне акције Black lives matter, али нису спремне да заузму исту позицију пред некадашњим америчким хегемоном када су политички и економски интереси у питању. Уосталом, главни конкурент западном свету и није Русија, која је умногоме усвојила западне политичке и економске обрасце, већ Кина, као нова потенцијална империја. Антагонизовање Русије, прекид односа сарадње с њом, само би допринели снажењу Кине, која се ионако налази у стању муњевитог успона. Још једном је Трамп покушао да промени ову динамику тако што ће изаћи у сусрет Русији, али му амерички империјални естаблишмент није дозволио да приближи америчке и руске ставове и на тај начин удаљи Русију од Кине. У томе сигурно неће успети ни Бајден путем претњи, које више не наилазе на успех ни међу западноевропским елитама, а камоли у Москви. Америчка империја једноставно нема ништа што може понудити Русији, а ни Европи. Зато састанак Путина и Бајдена не може променити садашњи однос снага и на позитиван начин утицати на америчко-руске односе.

С руске стране, портпарол председника Владимира Путина Дмитриј Песков је изјавио да је основни разлог за сусрет двојице председника у Женеви лоше стање односа Сједињених Америчких Држава и Руске Федерације. Већ је Трампов режим у Вашингтону нарушио постхладноратовску конструкцију руско-америчких односа, насталих након отопљавања односа ових двеју суперсила почетком 90-их година прошлог века. Сједињене Државе (за сада) остају империја, док Русија то више није, асиметрија америчке и руске моћи, у корист првих, нескривена је и видљива за сваког рационалног посматрача. Постоје, међутим, и неке хладноратовске теме које морају бити дотакнуте, као што је тема контроле над нуклеарним наоружањем и стратешка стабилност. Без обзира што Русија више не спроводи империјалну политику, нити на тај начин гради односе с другим државама, она остаје велика сила, првенствено у војном смислу. Русија и Сједињене Државе свеједно морају да изграде уравнотежен систем односа у сфери безбедности, да успоставе одређена правила игре како се свет не би нашао на прагу нуклеарне апокалипсе. Зато с руске стране овај састанак представља покушај да се регулишу односи војне стратешке равнотеже хладноратовског типа. Тиме се решавају веома битна питања за безбедност читаве планете, али се и шаље сигнал да Русија може да парира Америчкој империји у заласку.

ВАШИНГТОН ПРОТИВ МОРДОРА Руководство САД покушаће да представи овај састанак као крсташки поход за заштиту либералних вредности, наспрам нелибералног руског „Мордора“, симболичког последњег царства зла у Европи. Стога из Вашингтона стижу најаве да ће Бајден покренути тему поштовања људских права (схваћених кроз неолибералну догму толерантности), наводног мешања Русије у изборне процесе на Западу, као и наводног учешћа Русије у сајбер нападима на различите западне компаније и државне структуре. Очигледно је да о овим темама не може бити достигнут никакав консензус, јер би зарад тога Русија морала да се сагласи с оптужбама да на сваки начин покушава да дестабилизује колективни Запад (кога више као монолита и нема). Сједињене Државе покушавају да представе састанак Бајдена и Путина као свезападни суд над Русијом. Томе је требало да послужи и састанак Групе 7, који претходи преговорима Путина и Бајдена, а на коме се из петних жила истицало декларативно јединство најразвијенијих држава Запада (и Јапана приде). На жалост Америчке империје то су само испразне изјаве, попут оних које користе сами амерички званичници када изјављују да војне и политичке интервенције њихове империје имају један једини алтруистички циљ – ширење либералне демократије у свету.

Можемо закључити да ови преговори могу резултирати и успехом, ако имамо минимална очекивања која се тичу искључиво споразумевања око стратешке стабилности у домену нуклеарних и других видова стратешког наоружања. Што се осталих тема тиче, све ће се свести на медијско позиционирање Сједињених Држава као бастиона слободе и демократије и Русије као велике силе чија моћ може да парира америчкој. Можемо претпоставити да ће такви циљеви и једне и друге стране бити испуњени у складу с тиме ко је реципијент датих порука. Верници у непресушну моћ Америчке империје биће охрабрени да наставе да се поклањају својим илузијама, док ће адепти идеје о вечној Руској империји, без обзира на њену конкретну геополитичку стратегију која је интегративна, а не империјална, бити убеђени да је Русија савладала Сједињене Државе у епском судару империја. [/restrict]