Може ли Украјина у НАТО

С обзиром на то да је сценарио „Украјина у НАТО“ претња по безбедност и опстанак саме Русије, њен одговор свакако не би, на крају баладе, подразумевао опстанак украјинске државе

Пише Бојан Билбија

Ако је неко мислио да су се поразу фудбалске репрезентације Русије на старту Европског првенства највише обрадовали Белгијанци, који су их надиграли са 3:0 и то у Санкт Петербургу – веома се преварио. Најсрећнија су због тога била руска браћа и суседи, Украјинци. Додуше, углавном они са запада земље – који највише и дугују Русији. Јер да није било контроверзног споразума Молотов–Рибентроп, запад Украјине (Галиција) и данас би био део Пољске, као што је под влашћу Беча и Варшаве био и вековима пре 1939. године. Не би западни Украјинци ни добили шансу да се уједине с Кијевом, Донбасом, Одесом и другим деловима земље, а камоли да покушавају силом да потчине неке од ових украјинских региона. Да није СССР-а било, за своју „незалежност“ морали би да се боре против Варшаве, а не Москве. [restrict]

НЕСКРИВЕНА АНТИРУСКА ПРОПАГАНДА Многи историчари данас верују да „спасавање украјинске браће“ можда и није био најмудрији потез Јосифа Стаљина. И данас они, слично као Литванци, који без Стаљинове интервенције такође не би у свом саставу имали главни град Виљнус (исто тако је припадао Пољској до 1939), иступају као највећи противници комунистичког режима – од кога су добили скоро све што имају.

Иза ове борбе против „тоталитарних режима“, где би Хитлера, да могу, најрадије амнестирали као „борца против комунизма“, оцртава се нескривена антируска пропаганда, тачније борба против Русије Владимира Путина и њених виталних геополитичких и економских интереса. Парадоксално је што оштрицу критичари усмеравају ка Русији, која се под Стаљином проширила минимално, али је зато уступила другима опширне територије, највише тој истој Украјини. Није чудо што се Доњецка област до 1961. званично звала Стаљинска област, а град Доњецк – Стаљино. Највећи делови Донбаса „пренети“ су из Русије у Украјину током Стаљинове владавине, а „коначна гранична линија“ повучена је 1928. године. „Последњи рез“ направио је 1954. Стаљинов наследник Никита Хрушчов, који је Кијеву предао и Крим. Уместо да пљују по комунистима, Украјинци (Литванци и други совјетски народи) требало би на централним трговима да им подигну највише споменике.

Једини ко је у СССР-у изгубио територију и државност била је Русија. Зато је, ваљда, у 21. веку и проглашена за агресора и отимача територија. Што може да зачуди објективног посматрача, ако се зна да је практично цео бивши Совјетски Савез (плус Финска и Пољска) био територија Руске империје, а онда је власт после 1917. године од тога направила 15 „братских република“, а седам и по деценија касније им подарила и статус „независних држава“. Међутим, није исто бити формално независан и бити то суштински, имајући у виду да историјски процеси нису иреверзибилни и праволинијски. И често имају неочекиване обрте. Украјина је пример недовршене конструкције с огромним унутрашњим противречностима, тешко одрживим геополитичким положајем и „државношћу“ која увек мора да зависи од спољних фактора.

СЛАВЉЕЊЕ НЕУСПЕХА Зато је, уместо да проблем траже у себи и сарадњи са суседима, најлакше за све оптужити оне који вас окружују. И радовати се њиховим неуспесима више него сопственим успесима. Добар пример је утакмица између Русије и Белгије, односно пораз Руса кад су очекивали бар нерешен резултат. Уместо да навијају за руску браћу, организатори „фан зоне“ из западноукрајинског Лавова наточили су 100 бесплатних кригли пива за сваки гол који је Белгија дала Русији, па су тако „верни антинавијачи“ били почашћени с 300 порција напитка, а свакако да од алкохолних испарења нису постали мирољубивије настројени према Русији. Што очигледно и није био циљ. А кијевски такси превозник „Бонд“, након пораза Русије, дао је 12. јуна свима попуст од 50 гривни (око два долара). Да би све било још упечатљивије, треба нагласити да је 12. јун највећи државни празник – Дан Русије. А овај празник би бар мало требало и Украјинци да славе, јер је тог дана 1990. Русија с Борисом Јељцином на челу донела декларацију о државном суверенитету. Да није било тог 12. јуна, вероватно ни данашње Украјине не би било. А можда су украјински националисти само прослављали Дан Русије, уз пиво и бесплатан такси.

У НАДМЕТАЊУ ДВЕ ДРЖАВЕ ПОСТОЈИ И ТРЕЋА СТРАНА Зашто је све ово уопште важно? Кога, на крају крајева, брига шта Руси и Украјинци мисле једни о другима? Да није седмогодишњег грађанског рата у Украјини који још увек траје, у којем су животе изгубиле хиљаде људи, углавном цивила, то све не би било битно и могло би да се посматра на нивоу ривалитета, рецимо, Мађарске и Словачке – али када је реч о две највеће европске државе, ствари нису тако једноставне. У овом надметању постоји и трећа страна, а то су Американци и НАТО, који стоје иза Кијева. Проблем се усложњава тиме што се дошло до „црвене линије“, односно могућности да Украјина, чак и с нерешеним територијалним проблемима, буде примљена у НАТО. Или, о чему се све више спекулише, да на њеној територији и уз руску границу, буду размештене америчке нуклеарне ракете. Био би то увод у огроман сукоб који би тешко било контролисати у било ком погледу. Јасно је где би овај потенцијални конфликт започео, али не и где би се завршио.

У Русији немају дилему да би сваки прелазак ове јасно означене „црвене линије“ био пут без повратка. Прошле среде то је поновио и Владимир Путин, нагласивши да је у случају Русије црвена линија улазак Украјине у НАТО или размештање на њеној територији америчких ракета средњег домета. Руски лидер је био кристално јасан у погледу озбиљности најава да би Украјина могла да уђе у НАТО, указавши да се његово мишљење разликује од већине експерата. „Сви се помало подсмевају над председником Украјине Владимиром Зеленским. Кажу да је све то брбљање, да ништа од тога неће бити и тако даље. Ја имам другачије мишљење“, указао је председник РФ.

Како је објаснио, у случају приступања Украјине западној војној алијанси, време долета НАТО ракета до Москве износило би свега 7 до 10 минута, те је позвао све да се замисле – да ли би тај аспект могао да се сматра „црвеном линијом“! Као поређење, навео је некадашњу америчку реакцију током „Кубанске кризе“, када се потенцијално време лета совјетских ракета од Кубе до Вашингтона процењивало на 15 минута. Тада је Џон Кенеди припретио Хрушчову трећим светским ратом и Москва је, размисливши, одустала од те идеје, одлучивши се „само“ да изгради Берлински зид. Ако би сада време лета било двоструко краће него 1961, да ли би Москва погрешила ако би то оценила претњом по опстанак државе?

Путин је још додао да је Кремљу познато о чему се договарају Кијев и Вашингтон, указавши да је „сасвим вероватно“ да је ступање Украјине у НАТО „само питање времена“. „У сваком случају, нико не каже ’не’“, подвукао је руски председник. Подсетио је и да је Москва већ видела два таласа проширења НАТО-а на Исток, када су „западни партнери“ напросто игнорисали све изразе руске забринутости. Москва је почетком деведесетих година прошлог века можда још увек веровала у џентлменски договор са Западом да се НАТО неће „ни педаљ“ проширити на Исток, али су наде у мирољубивост Вашингтона и његових савезника – изузетно кратко трајале. Тек онолико колико је Американцима било неопходно да се увере да је Русија „заиста уништена“. Али као што САД нису биле до краја искрене према Москви, тако је и Кремљ сачувао још прегршт скривених адута и показало се да увек погреше они који олако отписују Русију. Како је нагласио Путин, од сада ће Москва градити своју стратегију безбедности полазећи од тога да Украјина може да постане чланица НАТО-а. У сваком случају, не постоје никакве гаранције да тако неће бити, био је јасан руски лидер.

Постаје јасно, а о томе су и Путин и сви највиши руски званичници у више наврата говорили, да ће „руски одговор бити веома тврд“, ако Украјина крене путем чланства у НАТО-у. У овом тренутку би се мало ко усудио да прецизира шта би то могло да значи, али се треба присетити Путинових речи када је говорио о сличним ситуацијама. Увек је помињао „асиметричне одговоре“. С обзиром на то да је сценарио „Украјина у НАТО-у“ претња по безбедност и опстанак саме Русије, њен одговор свакако не би, на крају баладе, подразумевао опстанак украјинске државе. То се може постићи симетричним, али пре свега поменутим асиметричним мерама. Питаће се овог пута много више и украјински народ. Онај исти који је до сада ћутао када су домаћи политичари и велике силе мешетарили како су и колико хтели.   [/restrict]