Može li Ukrajina u NATO

S obzirom na to da je scenario „Ukrajina u NATO“ pretnja po bezbednost i opstanak same Rusije, njen odgovor svakako ne bi, na kraju balade, podrazumevao opstanak ukrajinske države

Piše Bojan Bilbija

Ako je neko mislio da su se porazu fudbalske reprezentacije Rusije na startu Evropskog prvenstva najviše obradovali Belgijanci, koji su ih nadigrali sa 3:0 i to u Sankt Peterburgu – veoma se prevario. Najsrećnija su zbog toga bila ruska braća i susedi, Ukrajinci. Doduše, uglavnom oni sa zapada zemlje – koji najviše i duguju Rusiji. Jer da nije bilo kontroverznog sporazuma Molotov–Ribentrop, zapad Ukrajine (Galicija) i danas bi bio deo Poljske, kao što je pod vlašću Beča i Varšave bio i vekovima pre 1939. godine. Ne bi zapadni Ukrajinci ni dobili šansu da se ujedine s Kijevom, Donbasom, Odesom i drugim delovima zemlje, a kamoli da pokušavaju silom da potčine neke od ovih ukrajinskih regiona. Da nije SSSR-a bilo, za svoju „nezaležnost“ morali bi da se bore protiv Varšave, a ne Moskve. [restrict]

NESKRIVENA ANTIRUSKA PROPAGANDA Mnogi istoričari danas veruju da „spasavanje ukrajinske braće“ možda i nije bio najmudriji potez Josifa Staljina. I danas oni, slično kao Litvanci, koji bez Staljinove intervencije takođe ne bi u svom sastavu imali glavni grad Viljnus (isto tako je pripadao Poljskoj do 1939), istupaju kao najveći protivnici komunističkog režima – od koga su dobili skoro sve što imaju.

Iza ove borbe protiv „totalitarnih režima“, gde bi Hitlera, da mogu, najradije amnestirali kao „borca protiv komunizma“, ocrtava se neskrivena antiruska propaganda, tačnije borba protiv Rusije Vladimira Putina i njenih vitalnih geopolitičkih i ekonomskih interesa. Paradoksalno je što oštricu kritičari usmeravaju ka Rusiji, koja se pod Staljinom proširila minimalno, ali je zato ustupila drugima opširne teritorije, najviše toj istoj Ukrajini. Nije čudo što se Donjecka oblast do 1961. zvanično zvala Staljinska oblast, a grad Donjeck – Staljino. Najveći delovi Donbasa „preneti“ su iz Rusije u Ukrajinu tokom Staljinove vladavine, a „konačna granična linija“ povučena je 1928. godine. „Poslednji rez“ napravio je 1954. Staljinov naslednik Nikita Hruščov, koji je Kijevu predao i Krim. Umesto da pljuju po komunistima, Ukrajinci (Litvanci i drugi sovjetski narodi) trebalo bi na centralnim trgovima da im podignu najviše spomenike.

Jedini ko je u SSSR-u izgubio teritoriju i državnost bila je Rusija. Zato je, valjda, u 21. veku i proglašena za agresora i otimača teritorija. Što može da začudi objektivnog posmatrača, ako se zna da je praktično ceo bivši Sovjetski Savez (plus Finska i Poljska) bio teritorija Ruske imperije, a onda je vlast posle 1917. godine od toga napravila 15 „bratskih republika“, a sedam i po decenija kasnije im podarila i status „nezavisnih država“. Međutim, nije isto biti formalno nezavisan i biti to suštinski, imajući u vidu da istorijski procesi nisu ireverzibilni i pravolinijski. I često imaju neočekivane obrte. Ukrajina je primer nedovršene konstrukcije s ogromnim unutrašnjim protivrečnostima, teško održivim geopolitičkim položajem i „državnošću“ koja uvek mora da zavisi od spoljnih faktora.

SLAVLJENJE NEUSPEHA Zato je, umesto da problem traže u sebi i saradnji sa susedima, najlakše za sve optužiti one koji vas okružuju. I radovati se njihovim neuspesima više nego sopstvenim uspesima. Dobar primer je utakmica između Rusije i Belgije, odnosno poraz Rusa kad su očekivali bar nerešen rezultat. Umesto da navijaju za rusku braću, organizatori „fan zone“ iz zapadnoukrajinskog Lavova natočili su 100 besplatnih krigli piva za svaki gol koji je Belgija dala Rusiji, pa su tako „verni antinavijači“ bili počašćeni s 300 porcija napitka, a svakako da od alkoholnih isparenja nisu postali miroljubivije nastrojeni prema Rusiji. Što očigledno i nije bio cilj. A kijevski taksi prevoznik „Bond“, nakon poraza Rusije, dao je 12. juna svima popust od 50 grivni (oko dva dolara). Da bi sve bilo još upečatljivije, treba naglasiti da je 12. jun najveći državni praznik – Dan Rusije. A ovaj praznik bi bar malo trebalo i Ukrajinci da slave, jer je tog dana 1990. Rusija s Borisom Jeljcinom na čelu donela deklaraciju o državnom suverenitetu. Da nije bilo tog 12. juna, verovatno ni današnje Ukrajine ne bi bilo. A možda su ukrajinski nacionalisti samo proslavljali Dan Rusije, uz pivo i besplatan taksi.

U NADMETANJU DVE DRŽAVE POSTOJI I TREĆA STRANA Zašto je sve ovo uopšte važno? Koga, na kraju krajeva, briga šta Rusi i Ukrajinci misle jedni o drugima? Da nije sedmogodišnjeg građanskog rata u Ukrajini koji još uvek traje, u kojem su živote izgubile hiljade ljudi, uglavnom civila, to sve ne bi bilo bitno i moglo bi da se posmatra na nivou rivaliteta, recimo, Mađarske i Slovačke – ali kada je reč o dve najveće evropske države, stvari nisu tako jednostavne. U ovom nadmetanju postoji i treća strana, a to su Amerikanci i NATO, koji stoje iza Kijeva. Problem se usložnjava time što se došlo do „crvene linije“, odnosno mogućnosti da Ukrajina, čak i s nerešenim teritorijalnim problemima, bude primljena u NATO. Ili, o čemu se sve više spekuliše, da na njenoj teritoriji i uz rusku granicu, budu razmeštene američke nuklearne rakete. Bio bi to uvod u ogroman sukob koji bi teško bilo kontrolisati u bilo kom pogledu. Jasno je gde bi ovaj potencijalni konflikt započeo, ali ne i gde bi se završio.

U Rusiji nemaju dilemu da bi svaki prelazak ove jasno označene „crvene linije“ bio put bez povratka. Prošle srede to je ponovio i Vladimir Putin, naglasivši da je u slučaju Rusije crvena linija ulazak Ukrajine u NATO ili razmeštanje na njenoj teritoriji američkih raketa srednjeg dometa. Ruski lider je bio kristalno jasan u pogledu ozbiljnosti najava da bi Ukrajina mogla da uđe u NATO, ukazavši da se njegovo mišljenje razlikuje od većine eksperata. „Svi se pomalo podsmevaju nad predsednikom Ukrajine Vladimirom Zelenskim. Kažu da je sve to brbljanje, da ništa od toga neće biti i tako dalje. Ja imam drugačije mišljenje“, ukazao je predsednik RF.

Kako je objasnio, u slučaju pristupanja Ukrajine zapadnoj vojnoj alijansi, vreme doleta NATO raketa do Moskve iznosilo bi svega 7 do 10 minuta, te je pozvao sve da se zamisle – da li bi taj aspekt mogao da se smatra „crvenom linijom“! Kao poređenje, naveo je nekadašnju američku reakciju tokom „Kubanske krize“, kada se potencijalno vreme leta sovjetskih raketa od Kube do Vašingtona procenjivalo na 15 minuta. Tada je Džon Kenedi pripretio Hruščovu trećim svetskim ratom i Moskva je, razmislivši, odustala od te ideje, odlučivši se „samo“ da izgradi Berlinski zid. Ako bi sada vreme leta bilo dvostruko kraće nego 1961, da li bi Moskva pogrešila ako bi to ocenila pretnjom po opstanak države?

Putin je još dodao da je Kremlju poznato o čemu se dogovaraju Kijev i Vašington, ukazavši da je „sasvim verovatno“ da je stupanje Ukrajine u NATO „samo pitanje vremena“. „U svakom slučaju, niko ne kaže ’ne’“, podvukao je ruski predsednik. Podsetio je i da je Moskva već videla dva talasa proširenja NATO-a na Istok, kada su „zapadni partneri“ naprosto ignorisali sve izraze ruske zabrinutosti. Moskva je početkom devedesetih godina prošlog veka možda još uvek verovala u džentlmenski dogovor sa Zapadom da se NATO neće „ni pedalj“ proširiti na Istok, ali su nade u miroljubivost Vašingtona i njegovih saveznika – izuzetno kratko trajale. Tek onoliko koliko je Amerikancima bilo neophodno da se uvere da je Rusija „zaista uništena“. Ali kao što SAD nisu bile do kraja iskrene prema Moskvi, tako je i Kremlj sačuvao još pregršt skrivenih aduta i pokazalo se da uvek pogreše oni koji olako otpisuju Rusiju. Kako je naglasio Putin, od sada će Moskva graditi svoju strategiju bezbednosti polazeći od toga da Ukrajina može da postane članica NATO-a. U svakom slučaju, ne postoje nikakve garancije da tako neće biti, bio je jasan ruski lider.

Postaje jasno, a o tome su i Putin i svi najviši ruski zvaničnici u više navrata govorili, da će „ruski odgovor biti veoma tvrd“, ako Ukrajina krene putem članstva u NATO-u. U ovom trenutku bi se malo ko usudio da precizira šta bi to moglo da znači, ali se treba prisetiti Putinovih reči kada je govorio o sličnim situacijama. Uvek je pominjao „asimetrične odgovore“. S obzirom na to da je scenario „Ukrajina u NATO-u“ pretnja po bezbednost i opstanak same Rusije, njen odgovor svakako ne bi, na kraju balade, podrazumevao opstanak ukrajinske države. To se može postići simetričnim, ali pre svega pomenutim asimetričnim merama. Pitaće se ovog puta mnogo više i ukrajinski narod. Onaj isti koji je do sada ćutao kada su domaći političari i velike sile mešetarili kako su i koliko hteli.   [/restrict]