Историјске одлуке

Сабор СПЦ

Свети архијерејски Сабор СПЦ на мајском заседању, одржаном у крипти Храма Светог Саве у Београду, послао је из осам векова старе ризнице искуства снажне поруке српском народу, сабраном под кровом своје најстарије институције. Ако су и постојале дилеме какав ће курс после упокојења патријарха Иринеја и двојице можда најзначајнијих архијереја у последњих 30 година историје СПЦ – митрополита Амфилохија и владике Атанасија – заузети Српска црква с патријархом Порфиријем на челу о питању организационе структуре и покушаја дезинтеграције од стране аутономаша – оне су одагнате у шест дана трајања Сабора. Целисходне и мудре, донете у духу вековне светосавске праксе, ове одлуке нису обрадовале прозападне медије, јавност ненаклоњену СПЦ и политичке гарнитуре по српским земљама или модерно речено региону. Уместо очекиваног, по мери и добром укусу непријатеља Цркве, спектакла и гложења за упражњено пре свега место митрополита црногорско-приморског, донете су одлуке које су плод воље народа и клира. Јер, како је приметио Дарко Ђого, није владику Јоаникија на Цетиње повео дух масивно халуциниране гордости већ тежина задатка. „Нема данас у Српској цркви ниједног митрополита – а они су сви исти, у Загребу, Сарајеву, на Цетињу – да му је ваздух благонаклон од како се пробуди. Па гдје је најтеже – а не највише – бирај најбоље.“

[restrict]

СТРАТЕШКИ ПРАВАЦ Сабор је разматрао различите теме, од појава које угрожавају, а у неким случајевима и нарушавају јединство Православне цркве, извештаја саборског Одбора за Јасеновац до проблема Српске православне цркве како у Србији и земљама региона, тако и у дијаспори широм света. Велику пажњу архијереји су посветили и изазовима пред којима су се наша црква и народ нашли у Црној Гори, где и нова власт избегава да потпише већ усаглашен Темељни уговор између Српске православне цркве и државе Црне Горе. Недовољно запажена од стране медија прошла је одлука о стављању ван снаге раније саборске одлуке о оснивању епископских савета у разним црквеним областима, а „с обзиром на то да су ти савети и били основани као привремена саветодавна црквена тела док трају ванредне прилике и немогућност међусобног сусретања наших епископа у тадашњим ратним условима“. По речима др Зорана Чворовића, реч је о можда најзначајнијој одлуци,стратешкој одлуци.
„За сада о овој одлуци можемо да судимо на основу званичног саопштења објављеног на сајту СПЦ. Та одлука могла би да има историјски значај јер укидањем епархијских савета епископат СПЦ шаље јасну поруку да је епоха у којој се Српска црква под притиском споља, невољно, у организационом смислу, прилагођавала мапи Балкана коју је исцртао НАТО 90-их година 20. века – прошлост. Ова одлука указује да Српска црква више није спремна да под образложењем прилагођавања реалности овога света изађе у сусрет глобалном непријатељу православља и српства тако што би, задржавајући епископске савете, створила услове за дезинтеграцију СПЦ. Ваљда је напокон неко схватио који су узроци живе ране на телу Руске цркве у Украјини, те колико су опасни сви компромиси који се праве с аутономашким и аутокефалистичким тежњама.“
Реч је о великој промени става у Сабору СПЦ ако се има у виду да је само три године раније био актуелан нацрт новог устава СПЦ, а који је ишао корак даље у дезинтеграцији Српске цркве тиме што је предвиђао увођење низа нових титуларних митрополија. „Печат“ је тада упозоравао да би се, уколико се усвоји предлог Устава СПЦ, догодило први пут у историји да српски епископат, противно вољи народа, у име модернизма и „реалности“ добровољно цепа јединство аутокефалне помесне цркве. Такође, тема Устава тада је отворила још низ питања, од тога да ли овај документ има потенцијал да радикално промени историјски идентитет и устројство наше помесне цркве што би ишло од њеног расрбљивања до увођења митрополитанског система, те до тога шта ће бити ако се (предлог Устава је оставио и ту могућност) неки будући епископ Охридске архиепископије, изабран за патријарха Српске православне цркве (чл. 29), приклони римском папи, под чијом је јурисдикцијом Охридска архиепископија била два века као викаријат, или уколико она истакне захтев да СПЦ стави под своју јурисдикцију.
Одлуком овогодишњег мајског Сабора о укидању епископских савета ове претње су на најозбиљнији начин елиминисане.

УКИНУТИ САВЕТИ – ОДБАЦИВАЊЕ УЧЕЊА Чворовић подсећа да треба имати у виду да су неуставни епископски савети основани у Црној Гори, Хрватској и БиХ настали не само из ондашњег става епископата да Српска црква мора да учини какав-такав компромис с новом државноправном реалношћу на Балкану, ни само из историјских разлога који су у појединим српским земљама погодовали развитку извесних црквено-сепаратистичких тенденција, већ су се такве тенденције родиле и из новог модернистичког епискополатријског учења.
„Корени епискополатријског учења које цркву изједначава с једним епископом и његовом епархијом налазе се пре свега у учењу Николаја Афанасијева – оно је педесетих и шездесетих година прошлог века служило Цариградској патријаршији за разбијање Руске цркве у Европи. Није случајно да су учење које цркву изједначава с епископом радо преузели цариградски теолози-модернисти, пре свих митрополит Јован Зизјулас, јер је неканонско свођење Цркве на једног епископа идеалан псеудотеолошки инструмент за разбијање јединства словенских националних аутокефалних цркава православног истока, што је вишевековни циљ цариградског источног папизма. Ако су укинути епископски савети, онда би било логично да од нашег епископата буде одбачено и учење које у садашњим условима може да послужи као некакво теолошко оправдање за различите аутономашке тенденције у Српској цркви. Данас погрешна и неканонска теолошка учења пре могу да буду извор аутономашких тежњи него позивање на историјске аргументе. Ако се по јутру дан познаје, онда ова одлука о укидању епископских савета значи да се у Српској цркви неће поновити опасан експеримент Руске цркве, која је почетком 1990-их мислила да изласком у сусрет политичко-црквеном сепаратизму спасава јединство Цркве.“
Друга важна одлука Сабора која је највише интригирала јавност јесте попуњавање упражњених епархија. Одлуком Сабора на место митрополита црногорско-приморског изабран је досадашњи епископ будимљанско-никшићки Јоаникије (Мићовић); за епископа будимљанско-никшићког досадашњи викарни епископ диоклијски Методије (Остојић), за епископа ваљевског досадашњи викарни епископ мохачки Исихије (Рогић). За викарне епископе патријарха српског изабрани су: јеромонах Јеротеј (Петровић), сабрат Светоархангелског општежића у Ковиљу с титулом епископ топлички; јеромонах Сава (Бундало), сабрат манастира Свете Петке у Загребу, с титулом епископ марчански; и архимандрит Јустин (Јеремић), с титулом епископ хвостански. Архимандрит Дамаскин (Грабеж) изабран је за викара епископа бачког с титулом епископ мохачки, а за викара епископа диселдорфског и све Немачке изабран је архимандрит Јован (Станојевић), с титулом епископ хумски. Највише пажње због актуелне ситуације у Црној Гори и аутономашких тенденција појединих кругова изазвао је избор новог митрополита црногорско-приморског.

Циљ је заједнички Поводом израде Закона о културном наслеђу, који задире и у унутрашње функционисање СПЦ, патријарх Порфирије упутио је Маји Гојковић, министарки културе Републике Србије, допис у коме указује да је Српска православна црква највећи појединачни власник духовног, покретног и непокретног културног наслеђа у Републици Србији. Указујући на мањкавост одређених чланова Нацрта овог закона, а знајући да је заједнички циљ очување културног наслеђа, како стоји у званичном допису, патријарх је предложио да се његово усвајање одложи до даљег. Између осталог, поглавар Српске православне цркве указао је да се у шест чланова нацрта овог закона помиње Аутономна покрајина Војводина, а ни у једном члану Аутономна покрајина Косово и Метохија, где је културно наслеђе најугроженије и, готово свакодневно, изложено нападима и девастирању. Одлуку коју је нетом донело Министарство, с Мајом Гојковић на челу, да ће процедура доношења Закона о културном наслеђу бити закључена када са СПЦ буде усаглашен текст овог, веома важног закона, патријарх је оценио не само као израз одговорности једног од највиших представника власти у нашој земљи већ и као лични чин интелектуалца и патриоте.

ЗАЛОГ ЈЕДИНСТВА Избор владике Јаоникија, сматра Чворовић, више је него довољан залог јединства СПЦ у Црној Гори: „Више нема никаквог разлога да црквено питање на било који начин у Црној Гори од стране било кога буде инструментализовано и заоштравано. Као што је рекао један енглески правни теоретичар, за јединство једне државе подједнако може да буде опасан не само мањак него и вишак идентитета.“
Тек с избором владике Јаоникија за новог митрополита црногорско-приморског, указује на важну чињеницу Чворовић, одлука о укидању епархијских савета показује се далекосежном.
„Без одлуке о избору владике Јоаникија на трон Светог Петра Цетињског одлука о укидању епископских савета могла је да буде исхитрена и опасна авантура. Овако је изабрана особа у коју верни народ митрополије црногорско-приморске има највеће поверење. Његовим избором је послата порука да се глас верног народа у митрополији свакако не занемарује. С избором владике Јоаникија за митрополита и владике Методија за епископа будимљанско-никшићког на најмудрији начин су решена персонална питања када је реч о епархијама у Црној Гори. Сада Српска црква као црква свих православних у Црној Гори независно од националног опредељења треба да настави ону мисију чији је симбол био митрополит Амфилохије.“
Када је реч о Косову и Метохији, Архијерејски сабор СПЦ у Храму Светог Саве, како стоји у Саопштењу, разматрао је чињеницу да се неправде, притисци и насиље против српског народа и угрожавање идентитета, слободе, права и имовине Српске православне Цркве настављају, и то, нажалост, у све тежем облику. Важно подсећање, у сусрет најављеном решавању косовско-метохијског проблема. У симболичном смислу, на правом месту, храму подигнутом у част Светог Саве, без кога ни Лазарево опредељење не би било рођено. На крају ваља закључити да свакако не улазимо у епоху која ће донети мир српском народу, али да овогодишње мајске саборске одлуке најављују – бар што се тиче СПЦ као једине установе која окупља Србе – крај компромисима под оправдањем прилагођавања сили овог света. Као и толико пута кроз векове, Црква је потврдила да је као царство слободе прва позвана да се супротстави царству нужности.

[/restrict]