Poezija pesimizma i nemira

Daleko od domovine jezika kojim piše, ali opet dovoljno prisutan da bi video kako se i koliko na tom jeziku piše i peva, Nebojša Vasović je u emigraciji izgradio sebi jednu nezavidnu, premda za distanciran pogled neophodnu, ulogu rušitelja književnih manira

Postoje pesnici čije nove knjige predstavljaju događaj, bez obzira na to što njihova pojava prolazi posve nezapaženo. Nebojša Vasović je jedan od tih. Daleko od domovine jezika kojim piše, ali opet dovoljno prisutan da bi video kako se i koliko na tom jeziku piše i peva, Vasović je u emigraciji izgradio sebi jednu nezavidnu, premda za distanciran pogled neophodnu, ulogu rušitelja književnih manira.
Jer, čitalac dublje zagledan u stihove sabrane među korice knjige Dulčineji od Vinče lako može zapaziti da lirsko Ja ove knjige nije jedinstveno u retorici pesništva. Različiti registri i pesnički maniri se smenjuju najčešće ironijski i parodijski (pre)oblikovani, ali uvek uz mučni, opori prizvuk uzaludnosti takve rabote.
Za pogled iz daljine većina ovdašnje poezije čini se neautentičnom. U prethodnim zbirkama, kao i retkim intervjuima koje je davao, Vasović je s pravom kritikovao veoma odomaćen manir setnog pevanja o svakodnevici, koji je postao gotovo oznaka njegove generacije. Međutim, u novoj knjizi meta Vasovićeve poruge je i tzv. patriotska ili makar pseudoromantičarska poezija. U pesmi „Srpskom pesniku“ Vasović satirom opominje: „Nije dosta rimovati / Rima mora da je posna / Bradata i dosadnosna / Da ne dira ništa živo / Čak ni kuče pod klavirom // Rima mora da se smeška / Onima što vole Sneška / Rima mora da se valja / Po patosu pravoslavlja…“ Premda je za nekoga ko Vasovićevu poeziju prati duže ovakav poetički antiprogram logičan, on unekoliko menja njegovu kulturnu poziciju na koju je smešten posle polemike oko Danila Kiša kada je – temeljno kritikujući našu predstavu o autoru Peščanika – ni kriv ni dužan obeležen kao desničar. No, evo sada „desničara“ koji o stereotipnom desnom piše stihove koje bi mogao potpisati i svaki levičar. Ko je, dakle, on?
Prevashodno usamljenik. U četiri celine ove zbirke nalazi se niz pesama u kojima je glavna lirska preokupacija položaj autentičnog čoveka u savremenom svetu. Vasovićev lirski subjekt, da ga tako nazovemo, nepopravljivo je sam, čak i zarobljen u svojoj samoći: „Vreme je da pred smrt ostaviš / Ono što imaš / Nekome / Ali ne znaš ko bi to mogao biti // Niko te nije obišao već trideset godina“ („Testament“). Međutim, i kao sam, dakle, suprotstavljen mnoštvima savremenog sveta, ni lirski subjekat nije autentičan – jer kao takav ne može da se ostvari ni u erotskom smislu, koji je u Vasovićevoj poeziji oduvek bio povlašćeni prostor sreće. U blago melanholičnoj pesmi „Sijalica, stara trepavica“ apsolutna nepostojanost, zapravo ništavilo čoveka predstavljeno je dekonstrukcijom jedne prepoznatljive slike iz enterijera: slike čitanja u intimnom prostoru. Ova slika, učestala u slikarstvu i poeziji, kod Vasovića postaje sekularizovani obredni čin koji, kao u Šantićevoj „Pretprazničkoj večeri“, svojim odsustvom signalizira veličinu gubitka: „A svetlo gori u vetar: ni iko u sobi nešto čita, / Nit plete, nit secka crni luk. / Bilo bi bolje da smo u mraku, i iskrenije. / Čemu te teslijanske čestice što padaju / Po nama da osvetle nešto čega nema?“
Najveći broj pesama u zbirci kombinuje dva opisana lirska registra. Vasović počinje da peva ironično, katkad i satirično, da bi na kraju pesme izveo diskurzivni obrt kojim smisao kompletnog teksta problematizuje ili demistifikuje. Na taj način se i na nivou pesničkog govora potvrđuje distancirana pozicija lirskog subjekta. Kao što nad njim nisu vlasne tendencije ili bolje rečeno – mode – u srpskoj poziciji, kao što nad njim nisu vlasni ni savremeni oblici egzistencije niti norme savremenog sveta, tako ne robuje ni uobičajenim oblicima pesničkog govora.
No, ta sloboda ima svoju cenu. Potreba da se neprekidno prekoračuje granica, da se osobena ironija potvrđuje gotovo na svakom koraku i u svakom sloju pesme dovodi do tematskih ponavljanja na nivou zbirke, pa čak i do manirizma u pojedinim satiričnim pesmama, premda takvih mesta nema mnogo. Nebojša Vasović je u novoj zbirci pokazao da visok stepen pesničke artikulacije i preciznosti i dalje ostaje lepa osobina njegove poetike, dok kritički ton dodatno dobija na značaju.
U tom kontekstu, čitaoci kojima se ovakav tekst obraća takođe moraju imati čulo za oba pola njegovog glasa: kako za pesimistični, blago melanholični ton kojim posreduje daleku misao o uzaludnosti svakog ljudskog poduzeća, tako i za opor kritički i satirični, u čijoj dubljoj podlozi ipak leži izvesna vrsta nemirenja sa svetom i nezadovoljstva svime postojećim. Otuda, oni koji će ove stihove razumeti su oni koji savremeni svet ne doživljavaju kao svoj. A takvih je, verujemo, dovoljno.