Поезија песимизма и немира

Далеко од домовине језика којим пише, али опет довољно присутан да би видео како се и колико на том језику пише и пева, Небојша Васовић је у емиграцији изградио себи једну незавидну, премда за дистанциран поглед неопходну, улогу рушитеља књижевних манира

Постоје песници чије нове књиге представљају догађај, без обзира на то што њихова појава пролази посве незапажено. Небојша Васовић је један од тих. Далеко од домовине језика којим пише, али опет довољно присутан да би видео како се и колико на том језику пише и пева, Васовић је у емиграцији изградио себи једну незавидну, премда за дистанциран поглед неопходну, улогу рушитеља књижевних манира.
Јер, читалац дубље загледан у стихове сабране међу корице књиге Дулчинеји од Винче лако може запазити да лирско Ја ове књиге није јединствено у реторици песништва. Различити регистри и песнички манири се смењују најчешће иронијски и пародијски (пре)обликовани, али увек уз мучни, опори призвук узалудности такве работе.
За поглед из даљине већина овдашње поезије чини се неаутентичном. У претходним збиркама, као и ретким интервјуима које је давао, Васовић је с правом критиковао веома одомаћен манир сетног певања о свакодневици, који је постао готово ознака његове генерације. Међутим, у новој књизи мета Васовићеве поруге је и тзв. патриотска или макар псеудоромантичарска поезија. У песми „Српском песнику“ Васовић сатиром опомиње: „Није доста римовати / Рима мора да је посна / Брадата и досадносна / Да не дира ништа живо / Чак ни куче под клавиром // Рима мора да се смешка / Онима што воле Снешка / Рима мора да се ваља / По патосу православља…“ Премда је за некога ко Васовићеву поезију прати дуже овакав поетички антипрограм логичан, он унеколико мења његову културну позицију на коју је смештен после полемике око Данила Киша када је – темељно критикујући нашу представу о аутору Пешчаника – ни крив ни дужан обележен као десничар. Но, ево сада „десничара“ који о стереотипном десном пише стихове које би могао потписати и сваки левичар. Ко је, дакле, он?
Превасходно усамљеник. У четири целине ове збирке налази се низ песама у којима је главна лирска преокупација положај аутентичног човека у савременом свету. Васовићев лирски субјект, да га тако назовемо, непоправљиво је сам, чак и заробљен у својој самоћи: „Време је да пред смрт оставиш / Оно што имаш / Некоме / Али не знаш ко би то могао бити // Нико те није обишао већ тридесет година“ („Тестамент“). Међутим, и као сам, дакле, супротстављен мноштвима савременог света, ни лирски субјекат није аутентичан – јер као такав не може да се оствари ни у еротском смислу, који је у Васовићевој поезији одувек био повлашћени простор среће. У благо меланхоличној песми „Сијалица, стара трепавица“ апсолутна непостојаност, заправо ништавило човека представљено је деконструкцијом једне препознатљиве слике из ентеријера: слике читања у интимном простору. Ова слика, учестала у сликарству и поезији, код Васовића постаје секуларизовани обредни чин који, као у Шантићевој „Претпразничкој вечери“, својим одсуством сигнализира величину губитка: „А светло гори у ветар: ни ико у соби нешто чита, / Нит плете, нит сецка црни лук. / Било би боље да смо у мраку, и искреније. / Чему те теслијанске честице што падају / По нама да осветле нешто чега нема?“
Највећи број песама у збирци комбинује два описана лирска регистра. Васовић почиње да пева иронично, каткад и сатирично, да би на крају песме извео дискурзивни обрт којим смисао комплетног текста проблематизује или демистификује. На тај начин се и на нивоу песничког говора потврђује дистанцирана позиција лирског субјекта. Као што над њим нису власне тенденције или боље речено – моде – у српској позицији, као што над њим нису власни ни савремени облици егзистенције нити норме савременог света, тако не робује ни уобичајеним облицима песничког говора.
Но, та слобода има своју цену. Потреба да се непрекидно прекорачује граница, да се особена иронија потврђује готово на сваком кораку и у сваком слоју песме доводи до тематских понављања на нивоу збирке, па чак и до маниризма у појединим сатиричним песмама, премда таквих места нема много. Небојша Васовић је у новој збирци показао да висок степен песничке артикулације и прецизности и даље остаје лепа особина његове поетике, док критички тон додатно добија на значају.
У том контексту, читаоци којима се овакав текст обраћа такође морају имати чуло за оба пола његовог гласа: како за песимистични, благо меланхолични тон којим посредује далеку мисао о узалудности сваког људског подузећа, тако и за опор критички и сатирични, у чијој дубљој подлози ипак лежи извесна врста немирења са светом и незадовољства свиме постојећим. Отуда, они који ће ове стихове разумети су они који савремени свет не доживљавају као свој. А таквих је, верујемо, довољно.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *