Односи заувек обележени Холокаустом

Сваки сукоб на Блиском истоку, посебно онај какав је једанаест минулих дана беснео између (премоћних) израелских снага безбедности и (радикалног) палестинског Хамаса, доводи политичку ситуацију у Немачкој до усијања, изливајући на њене узавреле улице запаљиви гнев многобројног муслиманског (и арапског) света против политике израелске владе, те подстичући све опаснији домаћи и увезени антисемитизам до забрињавајућих размера

Примирје на Блиском истоку, после једанаест крвавих дана, са стотинама мртвих и хиљадама повређених, и хаосу рушевина, смирило је, напокон, и узавреле улице немачких градова. Четири хиљаде километара далеко од епицентра најновијег, и овога пута разарајућег и пустошног сукоба исконских и непомирљивих непријатеља, Израелаца и Палестинаца, отворен је, као по закону спојних судова, фронт експлозивног гнева и мржње, који је усијао овдашњу политичку атмосферу.
Било је минулих дана кључања и масовних протеста и у другим земљама, Француској, Великој Британији и Шпанији, на пример. Нигде се, међутим, као овде, на тако драстичан и драматичан начин, не показује, увек изнова, посебно осетљива позиција Немачке, која земљу у оваквим случајевима и поводима, готово неминовно, избацује на линију ватре и суочава с опасним искушењима.
За то су „криви“, с једне стране, и најпре, њена, у овом случају нацистичка прошлост, с неизбрисивим теретом Холокауста, из чега је проистекла, и проистиче, посебна и стална немачка одговорност за судбину и опстанак Израела. И, с друге стране, чињеница да међу милионима муслимана и Арапа, који су у овој земљи нашли хлеб (гастарбајтери) и прибежиште (мигранти), има и много оних који би, кад би им се за то пружила прилика и моћ, радо и без милости, збрисали јеврејску државу.

[restrict]

СМРТОНОСНИ АНТИСЕМИТИЗАМ На масовним демонстрацијама у Берлину, Хамбургу, Хановеру, Лајпцигу, Франкфурту, они су, тражећи „слободу за Палестину“, у исто време, такође бучно и запаљиво, тражили, и извикивали „смрт Израелу“, тврдећи да оно што се дешава у Гази „није рат него геноцид“. Напоредо с демонстрацијама подршке Палестинцима организовани су, понекад и понегде у непосредној близини, с неизбежним варничењима и сукобима, малобројније од оних пропалестинских, скупови солидарности и подршке Израелу, а „против сваког антисемитизма“.
Та парола, с нагласком на сваки и свачији антисемитизам, представљала је упозорење и опомену не само „увезеном антисемитизму“, гастарбајтерима и мигрантима муслиманског и арапског порекла, него, и пре свега, домаћим расистима и антисемитима. Иако су минулих „ратних дана“, на фамозним друштвеним мрежама, посебно бучно и јаросно, изливали гнев и запаљиву мржњу према Јеврејима, они одавно, а у последње време на драматичан начин, представљају озбиљан политички проблем властима у Берлину. И „смртну опасност“ за Јевреје у овој земљи, како је у једном свом коментару констатовала главна уредница јавног медијског сервиса „Дојче веле“ Инес Пол.
Пораст „смртоносног антисемитизма“, констатује уредница „Дојче велеа“, у Немачкој не ограничава се само на исламске терористе. Онај ко то тврди (а има доста политичара који би на тај начин да „аболирају“ Немачку) „лаже и одбија да призна стварност“.
Најчешће и најгласније о „увезеном антисемитизму“ говоре прваци десничарске Алтернативе за Немачку: странке која је на оштрој критици владине (превасходно канцеларкине) мигрантске политике сакупљала поене и, готово на препад, освојила све покрајинске парламенте и у садашњем сазиву Бундестага, чији мандат истиче на јесен (избори су заказани за 26. септембар), алтернативци су најјача опозициона снага.

ПОСТИЂЕНА КАНЦЕЛАРКА Да се Јевреји у Немачкој, њих је тренутно у овој земљи око 200.000, поново осећају угрожено, нико више не спори. О томе говоре, са жаљењем, и најважније политичке личности, шеф државе Франк Валтер Штајнмајер и канцеларка Ангела Меркел.
На свечаности у берлинској синагоги поводом седамдесете годишњице од оснивања Централног савета Јевреја у Немачкој (септембар прошле године) канцеларка је упозорила да се „многи Јевреји у Немачкој више не осећају сигурно и поштовано“ и констатовала да је „то срамота“ због чега се „веома стиди“. Уз опаску да су расизам и антисемитизам увек постојали, Меркелова је рекла да се то у последње време испољава „видљивије и неспутаније“. Увреде, претње и теорије завере отворено су усмерене против јеврејских грађана. О томе се не сме ћутати: знамо како се брзо с речи прелази на дела.
Председник Штајнмајер је, поводом овог јубилеја, приметио да је Централни савет „важан глас и да је важно да се чује“, али и такође констатовао: Јевреји у Немачкој су „били и остали угрожени“.
Останак Јевреја „у земљи злочинаца“, после Холокауста, био је, по оценама највиших немачких политичких личности, „раван чуду“. У време оснивања Централног савета, 1950, било их је укупно 15.000. Савет је требало да буде привремена институција, да помогне исељавању преосталих Јевреја у тек основану државу Израел. Испало је друкчије. И дугорочније. Неки су остали, упркос неверици и згражавању њихових земљака. А неки су се, чак из Израела, вратили у Немачку.
Један од њих је садашњи председник Савета Јозеф Шустер. Његов отац и деда су преживели концентрационе логоре Дахау и Бухенвалд. Јозеф је рођен 1954. у Хаифи. Кад му је било три године, стигао је с родитељима у Немачку. Критике нису престајале. Многима је заиста било незамисливо да, после свега, неко од Јевреја остане у Немачкој. Поготову да се врати, после бекства од нациста. И било је равно шоку кад је (тек) деведесетих тадашњи председник Централног савета Игњац Бубис изрекао: „Ја сам немачки држављанин јеврејске вероисповести.“
Шта се то у међувремену променило да се Јевреји опет осећају животно угрожени у Немачкој? Можда се број антисемита последњих година и није повећао, али су многи од њих постали агресивнији. И бруталнији. Учестали су напади на јавним местима па су из Централног савета били принуђени да упозоре сународнике да не излазе на улицу с јеврејским обележјима.

НАПАДИ НА СИНАГОГЕ Било је неколико терористичких (неонацистичких) напада на синагоге. Најдрастичнији случај је онај из Халеа, на истоку земље, када је пуким случајем избегнут покољ на највећи јеврејски празник Јом кипур. Десничарски екстремиста, наоружан бомбама и аутоматском пушком покушао је да провали у синагогу у којој се, у том тренутку, налазило седамдесет особа. Спречила су га јака и замандаљена врата. Док их је решетао, све је снимао камером причвршћеном на кациги и директно, преко једне платформе за видео-игрице, преносио на интернет.
Односи Немачке и Израела су, иначе, односи посебне врсте. И увек деликатни. Одређени, и оптерећени, Холокаустом, нацистичком ликвидацијом шест милиона Јевреја. До нормализације, ако се такав појам уопште у овом случају може користити, дошло је изненађујуће брзо. Први (тајни) званични разговори између представника Западне Немачке (Савезна Република Немачка) и Израела почели су још 1952. Најпре се преговарало о репарацији, потом о (такође тајно) о испоруци оружја Израелу. До успостављања дипломатских односа, уз жестока противљења грађана Израела, дошло је 1965. Немачки амбасадор дочекан је великим нередима.
До извесног помирења, под тешком сенком Холокауста, дошло је, иначе, захваљујући првом израелском премијеру Давиду Бен-Гуриону (1886–1973) и првом западнонемачком канцелару Конраду Аденауеру (1876–1967). Танком и увек клизавом стазом коју је „утабао“ искусни Аденауер (постао је западнонемачки канцелар са 74 године), мање оптерећени нацистичком прошлошћу, ишли су, увек наглашено обазриво, сви потоњи немачки канцелари. Све до Ангеле Меркел, која је (већ 16 година на најважнијем политичком положају у земљи) посетила Израел седам пута. Стекла је, захваљујући наглашеној посвећености немачко-израелским односима, поверење и углед међу Јеврејима, не само у Тел Авиву. На универзитету у Хаифи доделили су јој титулу почасног доктора.
Наглашено прагматична и рационална, канцеларка је у Јад Вашему најчешће држала емотивне говоре. Поверење које сам овде искусила, рекла је једном приликом, равно је чуду. И додала: чињеница да нас данас повезује пријатељство представља непроцењив поклон, изванредан поклон с обзиром на нашу историју.

„ЈЕЗИК ЗЛОЧИНАЦА“ У КНЕСЕТУ Немачки медији подсећају на чињеницу да је Ангела Меркел 2008, као први страни председник владе одржала говор у израелском парламенту, Кнесету, и то – на немачком, „језику починилаца злочина“ („Дојче веле“). Једном броју посланика било је то, упркос свему, превише. Демонстративно су напустили дворану. Уз то подсећање иде опис да је канцеларка током тог „историјског говора“ била„видно потресена“. Забележене су и издвојене њене речи („које се цитирају и данас“): „Управо на овом месту изричито кажем: свака савезна (немачка) влада и сваки савезни канцелар пре мене били су посвећени посебној историјској одговорности Немачке за безбедност Израела. Та историјска одговорност Немачке део је државне доктрине моје земље. А то за мене, као немачку канцеларку, значи да о безбедности Израела никада не сме да се преговара.“
Око стварног значаја и могућих последица те „посебне немачке одговорности“ било је, потом, доста медијских и политичких варничења у Берлину. Упозоравало се да велики број грађана не може да замисли ситуацију у којој би војници Бундесвера, макар у мировној мисији, могли да се нађу на Голанској висоравни. Та политика уздржаности учинила је да се званични Берлин ретко ангажује у посредовању међу сукобљеним странама на Блиском истоку. Из најмање два разлога: због историје и чињенице да је реч о проблему глобалних размера, с утицајнијим (иако деценијама неуспешним) и снажнијим „играчима“. На то је упозоравао шеф државе Штајнмајер (својевремено је био шеф дипломатије) министра спољних послова Хајка Маса, који се одлучио да одлети у Израел док су с једне и друге стране летеле разарајуће ракете и бомбе.
Берлин званично подржава концепт двеју држава, палестинске и израелске, једне поред друге. И бивао је, посебно кад се радило о подизању нових јеврејских насеља на територијама које Уједињене нације означавају као окупиране, критичан. Те критике су се, уз сву деликатност и стрепњу да се не протумаче као антисемитизам, биле упадљивије и гласније према политици премијера Нетанијахуа.
До отворених дипломатских „трзавица“ дошло је 2016. Нетанијаху је демонстративно одбио да се сусретне с тадашњим шефом немачке дипломатије Зигмаром Габријелом који је већ био слетео у Израел: гост је намеравао да се сусретне и с представницима организација које критикују његову владу.
Немачки медији виде Нетанијахуа као један од разлога, уз корону, што је и Ангела Меркел „проредила“ учестале посете Тел Авиву. Последњу посету, и говор, имала је 2018, приликом церемоније на којој је канцеларки уручен (онај) почасни докторат Универзитета у Хаифи…

[/restrict]