Odnosi zauvek obeleženi Holokaustom

Svaki sukob na Bliskom istoku, posebno onaj kakav je jedanaest minulih dana besneo između (premoćnih) izraelskih snaga bezbednosti i (radikalnog) palestinskog Hamasa, dovodi političku situaciju u Nemačkoj do usijanja, izlivajući na njene uzavrele ulice zapaljivi gnev mnogobrojnog muslimanskog (i arapskog) sveta protiv politike izraelske vlade, te podstičući sve opasniji domaći i uvezeni antisemitizam do zabrinjavajućih razmera

Primirje na Bliskom istoku, posle jedanaest krvavih dana, sa stotinama mrtvih i hiljadama povređenih, i haosu ruševina, smirilo je, napokon, i uzavrele ulice nemačkih gradova. Četiri hiljade kilometara daleko od epicentra najnovijeg, i ovoga puta razarajućeg i pustošnog sukoba iskonskih i nepomirljivih neprijatelja, Izraelaca i Palestinaca, otvoren je, kao po zakonu spojnih sudova, front eksplozivnog gneva i mržnje, koji je usijao ovdašnju političku atmosferu.
Bilo je minulih dana ključanja i masovnih protesta i u drugim zemljama, Francuskoj, Velikoj Britaniji i Španiji, na primer. Nigde se, međutim, kao ovde, na tako drastičan i dramatičan način, ne pokazuje, uvek iznova, posebno osetljiva pozicija Nemačke, koja zemlju u ovakvim slučajevima i povodima, gotovo neminovno, izbacuje na liniju vatre i suočava s opasnim iskušenjima.
Za to su „krivi“, s jedne strane, i najpre, njena, u ovom slučaju nacistička prošlost, s neizbrisivim teretom Holokausta, iz čega je proistekla, i proističe, posebna i stalna nemačka odgovornost za sudbinu i opstanak Izraela. I, s druge strane, činjenica da među milionima muslimana i Arapa, koji su u ovoj zemlji našli hleb (gastarbajteri) i pribežište (migranti), ima i mnogo onih koji bi, kad bi im se za to pružila prilika i moć, rado i bez milosti, zbrisali jevrejsku državu. [restrict]

SMRTONOSNI ANTISEMITIZAM Na masovnim demonstracijama u Berlinu, Hamburgu, Hanoveru, Lajpcigu, Frankfurtu, oni su, tražeći „slobodu za Palestinu“, u isto vreme, takođe bučno i zapaljivo, tražili, i izvikivali „smrt Izraelu“, tvrdeći da ono što se dešava u Gazi „nije rat nego genocid“. Naporedo s demonstracijama podrške Palestincima organizovani su, ponekad i ponegde u neposrednoj blizini, s neizbežnim varničenjima i sukobima, malobrojnije od onih propalestinskih, skupovi solidarnosti i podrške Izraelu, a „protiv svakog antisemitizma“.
Ta parola, s naglaskom na svaki i svačiji antisemitizam, predstavljala je upozorenje i opomenu ne samo „uvezenom antisemitizmu“, gastarbajterima i migrantima muslimanskog i arapskog porekla, nego, i pre svega, domaćim rasistima i antisemitima. Iako su minulih „ratnih dana“, na famoznim društvenim mrežama, posebno bučno i jarosno, izlivali gnev i zapaljivu mržnju prema Jevrejima, oni odavno, a u poslednje vreme na dramatičan način, predstavljaju ozbiljan politički problem vlastima u Berlinu. I „smrtnu opasnost“ za Jevreje u ovoj zemlji, kako je u jednom svom komentaru konstatovala glavna urednica javnog medijskog servisa „Dojče vele“ Ines Pol.
Porast „smrtonosnog antisemitizma“, konstatuje urednica „Dojče velea“, u Nemačkoj ne ograničava se samo na islamske teroriste. Onaj ko to tvrdi (a ima dosta političara koji bi na taj način da „aboliraju“ Nemačku) „laže i odbija da prizna stvarnost“.
Najčešće i najglasnije o „uvezenom antisemitizmu“ govore prvaci desničarske Alternative za Nemačku: stranke koja je na oštroj kritici vladine (prevashodno kancelarkine) migrantske politike sakupljala poene i, gotovo na prepad, osvojila sve pokrajinske parlamente i u sadašnjem sazivu Bundestaga, čiji mandat ističe na jesen (izbori su zakazani za 26. septembar), alternativci su najjača opoziciona snaga.

POSTIĐENA KANCELARKA Da se Jevreji u Nemačkoj, njih je trenutno u ovoj zemlji oko 200.000, ponovo osećaju ugroženo, niko više ne spori. O tome govore, sa žaljenjem, i najvažnije političke ličnosti, šef države Frank Valter Štajnmajer i kancelarka Angela Merkel.
Na svečanosti u berlinskoj sinagogi povodom sedamdesete godišnjice od osnivanja Centralnog saveta Jevreja u Nemačkoj (septembar prošle godine) kancelarka je upozorila da se „mnogi Jevreji u Nemačkoj više ne osećaju sigurno i poštovano“ i konstatovala da je „to sramota“ zbog čega se „veoma stidi“. Uz opasku da su rasizam i antisemitizam uvek postojali, Merkelova je rekla da se to u poslednje vreme ispoljava „vidljivije i nesputanije“. Uvrede, pretnje i teorije zavere otvoreno su usmerene protiv jevrejskih građana. O tome se ne sme ćutati: znamo kako se brzo s reči prelazi na dela.
Predsednik Štajnmajer je, povodom ovog jubileja, primetio da je Centralni savet „važan glas i da je važno da se čuje“, ali i takođe konstatovao: Jevreji u Nemačkoj su „bili i ostali ugroženi“.
Ostanak Jevreja „u zemlji zločinaca“, posle Holokausta, bio je, po ocenama najviših nemačkih političkih ličnosti, „ravan čudu“. U vreme osnivanja Centralnog saveta, 1950, bilo ih je ukupno 15.000. Savet je trebalo da bude privremena institucija, da pomogne iseljavanju preostalih Jevreja u tek osnovanu državu Izrael. Ispalo je drukčije. I dugoročnije. Neki su ostali, uprkos neverici i zgražavanju njihovih zemljaka. A neki su se, čak iz Izraela, vratili u Nemačku.
Jedan od njih je sadašnji predsednik Saveta Jozef Šuster. Njegov otac i deda su preživeli koncentracione logore Dahau i Buhenvald. Jozef je rođen 1954. u Haifi. Kad mu je bilo tri godine, stigao je s roditeljima u Nemačku. Kritike nisu prestajale. Mnogima je zaista bilo nezamislivo da, posle svega, neko od Jevreja ostane u Nemačkoj. Pogotovu da se vrati, posle bekstva od nacista. I bilo je ravno šoku kad je (tek) devedesetih tadašnji predsednik Centralnog saveta Ignjac Bubis izrekao: „Ja sam nemački državljanin jevrejske veroispovesti.“
Šta se to u međuvremenu promenilo da se Jevreji opet osećaju životno ugroženi u Nemačkoj? Možda se broj antisemita poslednjih godina i nije povećao, ali su mnogi od njih postali agresivniji. I brutalniji. Učestali su napadi na javnim mestima pa su iz Centralnog saveta bili prinuđeni da upozore sunarodnike da ne izlaze na ulicu s jevrejskim obeležjima.

NAPADI NA SINAGOGE Bilo je nekoliko terorističkih (neonacističkih) napada na sinagoge. Najdrastičniji slučaj je onaj iz Halea, na istoku zemlje, kada je pukim slučajem izbegnut pokolj na najveći jevrejski praznik Jom kipur. Desničarski ekstremista, naoružan bombama i automatskom puškom pokušao je da provali u sinagogu u kojoj se, u tom trenutku, nalazilo sedamdeset osoba. Sprečila su ga jaka i zamandaljena vrata. Dok ih je rešetao, sve je snimao kamerom pričvršćenom na kacigi i direktno, preko jedne platforme za video-igrice, prenosio na internet.
Odnosi Nemačke i Izraela su, inače, odnosi posebne vrste. I uvek delikatni. Određeni, i opterećeni, Holokaustom, nacističkom likvidacijom šest miliona Jevreja. Do normalizacije, ako se takav pojam uopšte u ovom slučaju može koristiti, došlo je iznenađujuće brzo. Prvi (tajni) zvanični razgovori između predstavnika Zapadne Nemačke (Savezna Republika Nemačka) i Izraela počeli su još 1952. Najpre se pregovaralo o reparaciji, potom o (takođe tajno) o isporuci oružja Izraelu. Do uspostavljanja diplomatskih odnosa, uz žestoka protivljenja građana Izraela, došlo je 1965. Nemački ambasador dočekan je velikim neredima.
Do izvesnog pomirenja, pod teškom senkom Holokausta, došlo je, inače, zahvaljujući prvom izraelskom premijeru Davidu Ben-Gurionu (1886–1973) i prvom zapadnonemačkom kancelaru Konradu Adenaueru (1876–1967). Tankom i uvek klizavom stazom koju je „utabao“ iskusni Adenauer (postao je zapadnonemački kancelar sa 74 godine), manje opterećeni nacističkom prošlošću, išli su, uvek naglašeno obazrivo, svi potonji nemački kancelari. Sve do Angele Merkel, koja je (već 16 godina na najvažnijem političkom položaju u zemlji) posetila Izrael sedam puta. Stekla je, zahvaljujući naglašenoj posvećenosti nemačko-izraelskim odnosima, poverenje i ugled među Jevrejima, ne samo u Tel Avivu. Na univerzitetu u Haifi dodelili su joj titulu počasnog doktora.
Naglašeno pragmatična i racionalna, kancelarka je u Jad Vašemu najčešće držala emotivne govore. Poverenje koje sam ovde iskusila, rekla je jednom prilikom, ravno je čudu. I dodala: činjenica da nas danas povezuje prijateljstvo predstavlja neprocenjiv poklon, izvanredan poklon s obzirom na našu istoriju.

„JEZIK ZLOČINACA“ U KNESETU Nemački mediji podsećaju na činjenicu da je Angela Merkel 2008, kao prvi strani predsednik vlade održala govor u izraelskom parlamentu, Knesetu, i to – na nemačkom, „jeziku počinilaca zločina“ („Dojče vele“). Jednom broju poslanika bilo je to, uprkos svemu, previše. Demonstrativno su napustili dvoranu. Uz to podsećanje ide opis da je kancelarka tokom tog „istorijskog govora“ bila„vidno potresena“. Zabeležene su i izdvojene njene reči („koje se citiraju i danas“): „Upravo na ovom mestu izričito kažem: svaka savezna (nemačka) vlada i svaki savezni kancelar pre mene bili su posvećeni posebnoj istorijskoj odgovornosti Nemačke za bezbednost Izraela. Ta istorijska odgovornost Nemačke deo je državne doktrine moje zemlje. A to za mene, kao nemačku kancelarku, znači da o bezbednosti Izraela nikada ne sme da se pregovara.“
Oko stvarnog značaja i mogućih posledica te „posebne nemačke odgovornosti“ bilo je, potom, dosta medijskih i političkih varničenja u Berlinu. Upozoravalo se da veliki broj građana ne može da zamisli situaciju u kojoj bi vojnici Bundesvera, makar u mirovnoj misiji, mogli da se nađu na Golanskoj visoravni. Ta politika uzdržanosti učinila je da se zvanični Berlin retko angažuje u posredovanju među sukobljenim stranama na Bliskom istoku. Iz najmanje dva razloga: zbog istorije i činjenice da je reč o problemu globalnih razmera, s uticajnijim (iako decenijama neuspešnim) i snažnijim „igračima“. Na to je upozoravao šef države Štajnmajer (svojevremeno je bio šef diplomatije) ministra spoljnih poslova Hajka Masa, koji se odlučio da odleti u Izrael dok su s jedne i druge strane letele razarajuće rakete i bombe.
Berlin zvanično podržava koncept dveju država, palestinske i izraelske, jedne pored druge. I bivao je, posebno kad se radilo o podizanju novih jevrejskih naselja na teritorijama koje Ujedinjene nacije označavaju kao okupirane, kritičan. Te kritike su se, uz svu delikatnost i strepnju da se ne protumače kao antisemitizam, bile upadljivije i glasnije prema politici premijera Netanijahua.
Do otvorenih diplomatskih „trzavica“ došlo je 2016. Netanijahu je demonstrativno odbio da se susretne s tadašnjim šefom nemačke diplomatije Zigmarom Gabrijelom koji je već bio sleteo u Izrael: gost je nameravao da se susretne i s predstavnicima organizacija koje kritikuju njegovu vladu.
Nemački mediji vide Netanijahua kao jedan od razloga, uz koronu, što je i Angela Merkel „proredila“ učestale posete Tel Avivu. Poslednju posetu, i govor, imala je 2018, prilikom ceremonije na kojoj je kancelarki uručen (onaj) počasni doktorat Univerziteta u Haifi…

[/restrict]