Константин Затуљин – Црвене линије

Ако твој савезник доживи пораз, не питај за ким звоно звони

Пре 1999. постојала је странка Србија на Западу. То су били атлантисти који су заговарали Србију на Западу. Те партије формално више нема, али опстале су сличне идеје. Чињеница је да је Србија окружена земљама чланицама ЕУ и НАТО-а. Ми то разумемо, али и ту постоје ако не црвене линије, а оно границе могућности. Сигуран сам да има оних који би мењали Косово за улазак у ЕУ, као што у Јерменији има људи који кажу да би Нагорно Карабах радо мењали за отворене границе с Турском. И једна и друга идеја нису популарне. Уколико пак постану, то ће бити крај самосталне историје Србије и Јерменије, каже у разговору за „Печат“ Константин Затуљин, у четвртом мандату посланик Државне думе Руске Федерације и оснивач Института земаља ЗНД у Москви и Севастопољу. Освајање Крима 2014. без иједног пуцња делом се може приписати заслугама нашег саговорника. За то је од председника РФ добио три ордена.

На оснивачком скупу Руског балканског центра у Београду прочитана су и писма подршке Сергеја Лаврова и Јурија Борисова. Чини се као најава озбиљног руског присуства. Какви ће бити стратешки правци деловања?
Више од 20 година бавим се доказивањем да Русија не треба да заборави Крим. Истовремено, на Криму сам говорио да Крим не треба да заборави Русију због чега ми је забрањен улазак у Украјину. Када говоримо о Руском балканском центру у Београду, циљ је исти: не дамо Русији да заборави Србију и Србији да заборави Русију. То је главни задатак Центра. Наравно, ми не очекујемо, и то је немогуће, да Србија постане део Русије, али треба обратити пажњу на то да имамо заједничке противнике. То треба имати у виду чак и када занемаримо заједничку прошлост и све споне које су нас везивале. Не би било паметно заборавити на то. Постоји много тема које учвршћују заједничке позиције. Тичу се политике, економије, културе и општих традиционалних вредности. Србија и Русија су једине две оазе у Европи које гаје традиционалне вредности. И оне се труде да буду такве оазе. То је укратко одговор шта очекујем. Ми ћемо спроводити традиционалне активности за трећа предузећа, организоваћемо конференције, сусрете, састанке, округле столове, клубове. Баш због тога ми се и свиђа хотел „Москва“. Ипак је овај хотел саграђен почетком 20. века од новца осигуравајућих компанија Русије. И овде се одвијао интелектуални живот у Београда, овде је било стециште интелектуалне елите тога доба. Надам се да ће овај хотел поново имати ту улогу, о чему говори и мој однос с власником, господином Драгићем. Знате, стекао сам утисак да већина новинара очекује да чује колики новац ћемо донети, где ћемо новац уложити… О томе нисам могао да причам. То испада као оксиморон. Људи који се баве речју очекују новац. Не искључујем велике пројекте и заједничке конференције, али о томе не могу да говорим. Како би рекли Французи, колико је вина толико је и песме.
Конфронтирање два блока улази у озбиљну фазу о чему је недавно говорио председник РФ Владимир Путин, упозоравајући да би одговор на прелажење црвених линија могао бити жесток. Које су линије црвене?
Посланик сам Државне думе, учествујем у раду неколико државних комисија које се баве радом сународника ван граница РФ и оним везаним за миграциону политику. Црвене линије су постале актуелне када их је у свом обраћању поменуо наш председник Владимир Путин. Изјавио је да ћемо ми сами да одредити где су те линије. У вези с многим међународним питањима можемо да кажемо – ово је за нас црвена линија коју не треба прекорачити. Ако бисмо се вратили у деведесете године, рекао бих да је тада црвена линија за Русију требало да буде забрана напада на Југославију. Мислим да при тренутној власти у Русији Запад не би имао храбрости да нападне Југославију. Сами себе прекоревамо због тога. Сећам се тог доба. Као члан Савета за спољну политику, трудио сам се, молио и обраћао у жељи да Русија заузме јачу позицију, да усвоји политику напада. Када смо питали помоћника председника за међународне односе, сада покојног, Сергеја Прихоцког шта мисли како наступа Јељцинова управа према тадашњој Југославији, он је навео два главна принципа, да Русија никако не буде увучена у рат, и да рат против Југославије који је у Русији био веома непопуларан не сме да послужи против Јељцина и његовог блиског политичког окружења. Наравно, такви циљеви не могу помоћи у борби против Запада. Та прича је уследила након окретања авиона Примакова изнад Атлантика, а завршила се предајом ултиматума Београду од стране Черномидина. С данашњег становишта то је неприхватљиво. Када говоримо о црвеним линијама данас, подсећам да на граници Русије и Украјине расте војна тензија.
Провокације у Луганску и Доњецку делују као увод у озбиљна ратна дејства Кијева. Ако их назовемо црвеном линијом, значи ли то да ће нова стратегија Русије о питању Донбаса бити видно другачија од оне из 2014?
Тек после великих војних вежби одржаних у европском делу Русије Запад је спознао величину наше снаге и схватио да ће Русија, уколико се пређе црвена линија о питању Доњецка и Луганска, ступити у рат. Када је реч о Зеленском, он стално провоцира, само се димензије тих провокација разликују. Ми не прихватамо никакве провокације, пуцњаву, чињеницу да на истоку Украјине људи живе у тешким, ратним условима већ много година. Русија ће се војно умешати уколико се деси насилни покушај одузимања републике.
У чему је разлика између Крима и Донбаса?
Историјски Крим последњи је поклон Украјини дат 1954. Остао је као руска енклава, највећа изван територије Русије. Људи и ван Русије знали су да је Севастопољу као морској бази практично нанета неправда тиме што се нашао изван граница Русије. Када су Крим и Севастопољ враћени Русији, у Енглеској је спроведено истраживање јавног мњења. Креатори анкете полазили су од претпоставке да су Британци одузимање Крима доживели с великом озлојеђеношћу. Занимљиво, више од 80 посто испитаника је одговорило да сматра да Крим јесте део Русије. Они се сећају Кримског рата, имају на улицама споменике кримских јунака који су учествовали у овом рату. Што се тиче Донбаса, он не припада територијама које су почетком 20. века изједначаване с Малорусијом, односно Украјином. То је била индустријска зона где су експлоатисани метали и угаљ. Први назив Доњецка је Јузовка, дат у част Енглеза Јуза који је у 19. веку први овде открио угаљ. Али када се одиграла руска револуција, бољшевици, комунисти су предложили могућност стварања савезних република, између осталих и савезне Украјине. Како би у редовима Комунистичке партије Украјине било више представника пролетеријата него сељака, одлучено је да Донбас припоје Украјини. То је вештачки начин давања територије. Важно је знати да се Донбас налази на територији Украјине дуже од Крима. Прошао је кроз период совјетске украјинизације обележен затварањем руских школа и цркава, прогонима и убиствима свештеника, приморавањем ђака да уче украјински језик.
Донбас није био монолитан у жељи да се припоји Русији колико је то био Крим. У Донбасу су превасходно желели да их Кијев поштује, уважи њихов идентитет и самоуправу. Када се у Украјини догодио преврат, прво је уследило укидање закона о регионалним језицима, и постојање руског језика на истоку Украјине стављено је под знак питања. То је изазвало турбуленције. Сада после толико година оцртана је граница. Они који су желели да живе у Украјини напустили су Доњецку и Луганску републику. Њих, око 2,5 милиона грађана прешло је на територију Русије. Они који су остали да живе у Донбасу чине практично трећину територије. Тај део је најнасељенији и најурбанији. То је отприлике два милиона људи, од којих 600 хиљада поседује држављанство Руске Федерације.
Ко је одговоран за ћорсокак у који су доспели Мински споразуми?
Политичка елита Украјине која виче на сав глас да жели да поврати своју изгубљену територију није спремна да распореди власт. Њима не требају људи већ територија. Они не желе гаранције за статус Донбаса, свесни да исте захтеве сутра могу да успоставе и западна Украјина, Одеска област, практично би цела Украјина могла да затражи федерализацију. Власт жели унитарну државу. Инструменти за то су им забрана руског језика, прекид односа с Русијом, оријентација ка ЕУ и НАТО-у. То је политика која води ка распаду Украјине. Ми не желимо да будемо виновници сукоба и они који не поштују потписана у Минску документа. С друге стране, они беже од реализације услова споразума. Упркос томе што је у нашем друштву широко распрострањено мишљење да Донбас треба укључити у састав Русије, ми смо на становишту да треба поштовати услове из Минског споразума. Међутим, уколико их друга страна прекрши, реаговаћемо војним путем.
Да ли идеја Новорусије и руског света о којој је руска национална интелигенција маштала те 2014. данас опет постаје актуелна, или је пак Александар Дугин у праву када каже да је Русија пропустила прилику, те да ће рат, уколико дође до њега, бити на њену штету?
Мало сам суздржан када говорим о њему. Разлика између нас је што се Дугин бави играма у командантској кутији. Постоје војници који морају да се боре на ратном попришту, а далеко од фронта се налазе тзв. штабови у којима људи померају фигуре. Ми то називамо командантском кутијом у којој се воде виртуелни ратови. То не значи да не поштујем све што он каже. Али мисао да те 2014. није требало да будемо суздржани и да је требало да ступимо у рат јесте опште место о којем Дугин не говори први пут. С обзиром на то да сам одан председнику Путину, не бих развијао ту тему. Дугин никада није био близак влади и он не зна шта се догађало, шта је претходило и како су се одигравали догађаји 2014.
Шта је било пресудно да Русија донесе одлуку о „замрзавању“ идеје Новорусије?
Могу да жалим, као и Дугин, што је 2014. заустављена борба. Познајем конкретне људе који су одговорни за неке закључке које је формирала наша влада. Ако бисмо наставили да фантазирамо у Дугиновом духу, да смо 2014. предузели другачије кораке, наравно да бисмо могли да имамо много више од једне трећине Доњецке и Луганске територије. Ми тада нисмо желели масовно крвопролиће, ми нисмо желели озбиљне губитке и затроване односе између Руса и Украјинаца. Председник је тада лоше информисан да не постоји други излаз и да мора тако да се поступи. А одговорност за лажно извештавање нашег председника лежи на Михајлу Зурабову, бившем амбасадору Русије у Украјини. Наравно, не треба заборавити еуфорију коју је изазвало кримско питање које је за тили час решено без иједне капи проливене крви. Такође, не треба занемарити ни оне људе који су сматрали да конфронтирање Русије и Украјине може бити увод у конфронтације са Западом. И тада сам говорио да ће санкције свакако бити уведене. Тада сам и ја маштао о Новорусији коју помиње Дугин, јер она би обухватала целу јужну Украјину до границе с Молдавијом. Међутим, морамо знати да је одговорност на председнику велика и да он мора да процени не само шта ће бити у Украјини већ и како ће се то питање одразити на Новосибирск и Москву, како ће утицати на економске показатеље. Можемо да маштамо, али нашити на моје лице Терзићеву браду јесте привлачно, али није могуће.
Шта се крије иза феномена „руски свет“ који Дугин горљиво заступа – враћање на совјетски концепт, идеја евроазијства, исцртавање граница византијског цивилизацијског круга…?
Руски свет је културолошки феномен популаран и привлачан не само у Русији. Дугин је замршен филозоф, који је некада био усхићен неонацистима. Сматрао је да је Русија остала без покретачке енергије, да су Руси објекат а кавкаски народи покретачи свега. Хтео је да нас врати у монголску одећу. Понекад се тако дешава с интелектуалцима. У време грађанског рата прибалтички барон Унгел на служби код руског цара се толико заносио источњачком филозофијом да је желео да се у Монголији прогласи скоро па Џингис-каном. Све поштујем, али не смемо заборавити да смо ми руски Европљани који су дошли до Тихог океана. С друге стране океана су Американци.
Често сте боравили у Нагорно Карабаху. Да ли можемо ставити тачку на спорења ко је суштински победник рата и какви су његови коначни резултати?
Недавно сам купио вакцине и послао их у Нагорно Карабах. Оно што се десило на Кавказу прошле године сматрам трагедијом. Азербејџан је уз подршку Турске нарушио договор о престанку ратних дејстава и то је по мени недопустиво. Русија не сме с тим да се помири. Сматрам да Азербејџан мора да сноси санкције. Друго, Азербејџан је на Кавказу спроводник турских идеја. И колико год да се трудимо да избалансирамо тај однос, са стратешке тачке гледишта то је опасно за наше интересе.
Будући да је задржала утицај на јужном Кавказу, зар није, у дипломатском смислу, ово била победа Русије?
Дипломатска победа је то што смо у тешким условима успели да се изборимо за мировну мисију. То је, како ми кажемо, добра мина у лошој игри. Чињеница је да је током плишане револуције у Јерменији која је претходила рату Азербејџан вагао да ли да се одлучи на војну агресију или не, и да је пресудно било неповерење које се створило између савезника – Русије и Јерменије. Људи око Пашињана тврде да су савезници, али њима у Русији не верују. Превише је доказа за то. Чињеница је да је Јерменија претрпела пораз и да се налази у стању перманентне политичке кризе која треба да се разреши на изборима. Не знам да ли ће Пашињан остати на власти, јер Јерменија с њим на челу не може имати активну улогу. Све што се десило је велика траума за јерменски народ. Они су изгубили сигурност у себе. Услови у којима живе подсећају на статус који Израелци имају на Блиском истоку. Треба много променити како би Јерменија постала независна држава и савезник Русије. Ако твој савезник на Кавказу доживи пораз, онда не питај за ким звоно звони.
Чини се да се у Црноморском региону Турска нашла у компликованој игри. Докле сежу њене претензије, и какав ће бити одговор Русије?
Турска је огорчена Бајденовим признавањем геноцида почињеним над Јерменима. На основу моје изјаве у Државној думи, Русија је још 1995. признала геноцид. Турска жели да створи турски свет и проблеми настају тамо где се турски свет судара с руским светом. Турска има проблеме и са својим савезником САД. Односи са САД диктирају и наш маневарски простор с Турском. Донедавно смо сарађивали, и свако је извлачио неку корист, али појавила се црвена линија – то је Нагорно Карабах.
Мигрантска криза којом Турска управља није једини инструмент у њеним рукама. То што се налази на пресеку трговинских путева такође је важна полуга моћи. Пошто Турска сарађује с Украјином, не искључујем могућност да се миграциони ток сада преусмери на Украјину. Посебно што они праве римско-татарску карту. Ствара се утисак да период наше плодотворне сарадње с Турском улази у своју завршну фазу. Али био бих веома наиван када бих рекао да Турци за све то време наше сарадње нису створили свој лоби у медијима, Државној думи, чак и државном врху. Тај рат се наставља.


2 коментара

  1. Tоплица

    Просто невероватно прецизни и истинољубиви одговори ! Ми бисмо рекли – ни по бабу ни по стричевима. К. Затулин не спомиње ни неопеване жртве које је Русија преживела од Татарског Крыма и напоре да се то полуострво смири у вршењу Турских послова. Истовремено нужно је рећи да чак ни комунистички реформатори нису Украину обдарили полуострвом као њерданом пред удају у Америку, нити је иком икад пало на памет да ће Галиција све подмести под себе и дозвати онде Русске љуте непријатеље да прете и пакосте матици земљи.
    Чак је и Русско-Српске односе представио недовољно важним како се то нама чини. Наши односи су рођачке, крвне везе пре него трговина било чиме. Трговина и сваког вида сарадња нашим народима нужна је као изведена из оног основног, и мора се гледати као израз поверења и солидарности у овом јебеном Свету. Неовисно од дневно политичких надгорњавања и тактика, ако се гледа оно основно, морамо видети да је нама Руссија као светска сила, важнија него ми њој. И да будемо задовољни онда кад видимо да и Таква Русија има и све друге разлоге да нас штити.

  2. Эдуард

    Братушкам привет)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *