Komesari za političku podobnost

Budućnost istine

Revnosni borac protiv duboke države, neoliberalizma, bankarske usure, farmatokratskog apsolutizma i svake druge vrste tlačenja i širenja neslobodnih misli, američki dramski pisac i esejista na privremenom radu u Berlinu Si Džej Hopkins požalio se da bi radije ruku stavio u mašinu za mlevenje mesa nego što bi poslao svoj književni rad na uvid „stručnjacima za političku podobnost“ (sensitivity readers) neke izdavačke kuće. Šta su zapravo ti stručnjaci?

Za fakt čekere koji proveravaju činjenice smo čuli i pratimo sa zanimanjem njihov pregalački rad. Koliko tu samo mora da ima činjenica za proveru. Sve je naizgled počelo s Donaldom Trampom i njegovim nonšalantnim odnosom prema stvarnosti i činjenicama. Čovek više polaže na šarm i slobodno tumačenje sveta oko nas, tako da su odmah kao gliste posle kiše počeli da se pojavljuju pojedinci pa potom i čitave agenture da to proveravaju. Onda im je to proveravanje tako lepo krenulo da su pomislili – a što bismo se mi zaustavili na Trampu. ’Ajde da proveravamo sve što se piše i kaže na tviteru, fejsbuku, jutjubu, u mejlovima, u knjigama… posla koliko hoćeš. Sva sreća za sve te ljubitelje istine, pravde i činjenica da se tu našlo nekoliko simpatičnih i nesebičnih korporacija poput, na primer, Majkrosofta, Gugla, Soroševih fondacija i USAID-a, koji dotične agenture organizuju i finansiraju. Mora neki red da se zna!

MONOPOL NA ISTINU Kada je, na primer, u Titovo vreme JRT emitovao dva crno-bela kanala i nije bilo interneta nije bilo ni potrebe za proveravanjem činjenica. Sve činjenice su bile iste – bila je samo jedna „činjenica“. Tihi i Prle su se borili protiv mrskih fašista, Amerikanci su (ne spominji aprilsko bombardovanje 1944) naši saveznici, drug T. je najveći sin naših naroda (i narodnosti), samoupravljanje je najveće civilizacijsko dostignuće koje sve zemlje sveta pokušavaju da kopiraju a Goli otok je sunčana turistička destinacija u severnom dalmatinskom primorju.
U Americi ili ovde u Britaniji je slično. Imali smo nekoliko kanala više, ali do pre desetak godina niko nije mogao da ugrozi autoritet Bi-Bi-Sija i Si-En-Ena. Kao što glasi Amerikancima omiljeni latinski citat, E pluribus unum – od mnogih – jedno. U tom starom Rimu ili srednjovekovnoj Evropi, na primer, kralj bi poslao glasnika s rolnom da po trgovima čita kakvo proglašenje. I to su bile činjenice – lepo nam je kralj rekao. Tako je bilo i tako će biti. Nema tu ko šta da izmišlja, pita, prepravlja i da raspravlja – nazad svi svojim njivama i torovima.
Eh, ali sad s ovim prokletim internetom i društvenim medijima može da priča ko šta hoće. Još gore – s obzirom na protok informacija može i da formira sopstveno mišljenje. Užas. Zamislite samo da je bilo jutjuba 1999. godine i na njemu snimaka srušenih mostova, zgrade televizije, bolnica i škola, posledica kasetnih bombi… ko zna, možda bi se šta i promenilo. Tako, korak po korak, dođemo do Donaldove pobede na izborima u Americi. U Britaniji Džeremi Korbin pobeđuje partijske izbore, pa onda i osvaja mesta u parlamentu. Bregzit prolazi na referendumu – užas!
Asanža treba držati u zatvoru. Prokleti Snouden utekao u Rusiju. Jutjub i instagram preplavljeni snimcima iz Donbasa u Ukrajini. Lepo vidimo da tamo nema ruskih tenkova i vojske. Stižu nam snimci napravljeni telefonom iz Sirije, iz Alepa, iz Damaska i Latakije. Agencija „Sirijska opservatorija za ljudska prava“ daje zvanična saopštenja o stanju u Siriji, Bi-Bi-Si prenosi. Asad je ubica i mora da bude sklonjen, kaže agencija. Tako misli i sirijski narod, tvrdi agencija. Onda saznajemo (prokleti internet) da je čuvena agencija u stvari jedan čovek koji sedi u maloj sobi negde u Birmingemu. Nema pojma šta se događa u Siriji. Mimo onoga što mu britanske informativne službe nalože da objavi, naravno.
Onda se pojavljuju fakt čekeri. Da malo smire situaciju. Ako ukucate u čuveni gugl bilo šta kontroverzno (nepoželjno s gledišta finansijera čekera), onda vam algoritam prvo izbaci mišljenje fakt čekera da je to potpuno pogrešno. Evo vaš dopisnik ukucava u gugl pretraživač pojam „teorija zavere“ i tri slova, sasvim slučajno, c-i-a, CIA. Prvi odgovor na vrhu stranice kaže da je „teorija zavere to da je CIA izmislila pojam teorije zavere“. Svi znamo ko je ubio Džona Kenedija. I Bobija Kenedija. Znamo i da je ona šaka Arapa napala Njujork i Vašington, a da ih je organizovao i vodio Osama bin Laden iz pećine u Avganistanu. To su činjenice! Šta tu više ima da se priča i nagađa. Cezara je ubio Brut, a Kenedija je ubio Li Harvi Osvald – tačka.
Jeste li vi, dakle, teoretičar zavere ili teoretičar koincidencija? Ovo drugo bi bilo tumačenje stvarnosti kao niza potpuno nepovezanih događaja. Samo da primetimo da je onda od Herodota naovamo čitava istorija samo jedna poveća teorija zavere koju treba dobro fakt čekirati.

PROVERA OSEĆANJA No, kako lepo primećuje Si Džej Hopkins, sad dolazi nadgradnja – stručnjaci za političku podobnost. Oni prvi proveravaju činjenice a ovi drugi osećanja, valjda.
Evo sajta agencije koja zapošljava dotične stručnjake. Zove se, sasvim prigodno, Sensitivity Readers i njihova definicija posla kaže da je to neko ko je unajmljen da čita i proceni rukopis s gledišta specifičnog pitanja o kome ima lično iskustvo. Autor obično ne pripada toj marginalizovanoj grupi ili nema lično iskustvo o temi o kojoj piše, pa mu zato treba stručnjak za tu oblast. Investicija u ove stručnjake se isplati jer pomažu da se izbegnu stereotipi, lažne informacije i netačnosti, pa i štetna dejstva.
Zanimljivo. A koje su to teme kojima se bave? Evo nekoliko primera s podužeg spiska: rasna i pitanja porekla, kulture, seksualnost i rodna pitanja, vera i religija, invaliditet, bolesti i mentalno zdravlje, zatim alkoholizam, debljina, imigracija, izbeglice, prostitucija, maltretiranje, maloletni roditelji… nema ničeg o siromašnima, obespravljenima…
Jedan ovde kaže da čita knjigu za 600 dolara. Treba mu mesec dana. Svaka nedelja bržeg čitanja dođe još 150 dolara. Znači, usluga za tri nedelje košta 750 dolara.
Jedan roman ima recimo 300 strana, čitamo polako i metodično 20 strana na sat i to mu dođe 15 sati čitanja i 5 sati za pisanje izveštaja. Dvadeset sati, 600 dolara, 30 dolara na sat… znate, pisac tog istog romana je srećan ako dobije JEDAN dolar za svaki sat koji je uložio u pisanje. No, eto, ovo je očigledno dobar, unosan biznis.
Kako to samo može da izgleda u praksi? Dante silazi u pakao i time propagira nepoželjnu hrišćanskocentričnu, neokolonijalnu sliku sveta. To veoma zbunjuje muslimane i budiste. Don Kihot juri vetrenjače s imenom prostitutke Dulsineje na usnama i time podržava pogrešne predstave o mentalnim bolestima i pružaocima seksualnih usluga. U Šekspirovim komadima postoji samo jedan crnac – Otelo. Jedini (mletački) Jevrejin je negativac. Nijedna žena nije uzorni glavni lik u drami (Julija i Dezdemona stradaju, Ledi Magbet je krvoločna…) – pisac nije, dakle, dovoljno inkluzivan i posvećen širenju koncepta različitosti. Kod Getea junak prodaje dušu đavolu – može da zbuni pa čak i uvredi pripadnike drugih religija. Kod Dostojevskog su žene pasivne i imaju jednoobrazne društvene uloge kao što je majka, ćerka, sestra ili ljubavnica. O Andriću i njegovom širenju predrasuda o Otomanskom carstvu upotrebom jezivih scena poput one nabijanja na kolac u romanu „Na Drini ćuprija“ da i ne pričamo.
Svaki od gorenavedene gospode bi trebalo da lepo plati 600 dolara po tekstu kako bi uhvatili korak s modernim kultur-ideološkim trendovima i prestali da nanose štetu čitaocima. Šalu na stranu, vladajuća anglosaksonska (englesko govorno područje) ideološka matrica je zasnovana na premisama kulturološkog marksizma. Zašto je to nama poznato? Pa setite se samo socrealizma u komunističkim zemljama. Osnovna premisa tog pogleda na umetnost bila je da je zadatak (postoji zadatak!) umetnosti da predstavi stvarnost kakva ona TREBA da bude a ne kakva ona JESTE. Eto dakle, u engleskim udžbenicima za latinski jezik se pojavljuju crnci i predstavnici drugih manjina. Nije bilo crnaca u rimskom senatu u vreme Cezara. Pa šta?
Ovde sad fakt čekeri idu na spavanje (nije ovo tema za njih) a noćnu smenu preuzimaju suptilni stručnjaci za političku podobnost. Pa zamislite samo da ste poreklom dete pakistanskih imigranata usvojeno od strane dve mame (ili dvojice tata). Na vas bi moglo da deluje potpuno šokantno činjenica da su stari Latini bili uglavnom bele rase i da su imali pater familias-a i samo jednu mater.
U ovom spisku pisaca su sve sami beli, povlašćeni muškarci koji se ne bave rodnim i rasnim pitanjima, što ih istovremeno ne preporučuje za školsku lektiru niti za bibliotečku mrežu zbog štete koju mogu da nanesu čitaocima i okolini. I vaš dopisnik bi trebalo pod hitno da se upiše na kurs kako bi se izlečio od očiglednih podsvesnih predrasuda. To vam je nešto kao isterivanje đavola samo što umesto koca i belog luka danas koristimo moderne metode – Power Point prezentacije i dosadne predavače.
No ako ste slučajno pomislili da su fakt čekeri i stručnjaci jedna nova vrste cenzure, veoma grešite. Oni nemaju nikakve veze sa cenzurom. Oni se samo trude da „poboljšaju“ vaš tekst, da vam pomognu i da vas izvedu na pravi – i prav, ideološki put. Taj put nije još najbolje ucrtan na svetske mape, malo krivuda, slabo je osvetljen i obeležen, pa treba pomoć.
Bilo bi svakako sasvim zgodno da nam vlasti izdaju jedan jedinstveni, sveobuhvatni i s najvišeg nivoa (Boris Džonson?) odobreni tekst, pa da ne moramo ni da se mučimo da pišemo alternativne tekstove. Na tu temu je svojevremeno pisao i čuveni argentinski pisac Horhe Luis Borhes kada je tvrdio da, po definiciji, najbolja mapa sveta mora da bude veličine sveta. No tu, kaže Borhes, nailazimo na jedan sasvim neočekivani obrt eminentno praktične prirode jer bi takva mapa bila apsolutno beskorisna! U odbranu Borhesovog argumenta možemo i da dodamo da taj jedan jedini, odozgo odobreni, autorizovani megatekst ne bi ničemu ni služio osim da nas spreči da bilo gde – mentalno – (ot)putujemo?
Ali ne treba očajavati. Ove nedelje je kraljica, pred Parlamentom, pročitala svoj tradicionalni govor koji predstavlja smernice za delovanje vlade. Vlada piše, kraljica pročita i tako zvanično otvori novu sesiju Parlamenta. U tom govoru kraljica obznanjuje (ovaj tekst je pisan pre govora na osnovu podataka koji su unapred pušteni u javnost) nacrt zakona o onlajn-bezbednosti (Online Safety Bill) koji predlaže da internet platforme budu dužne da vode računa o bezbednosti svojih korisnika. Svrha zakona je da nas zaštiti od dezinformacija, govora mržnje, izbornih manipulacija, onlajn-trolovanja, maltretiranja, uvreda, zloupotrebe dece, samopovređivanja, terorizma, sajber zločina, nesanice (da, nesanice) itd. Vredi spomenuti da se ovaj zakon donosi, kao i mnogi drugi, za vreme hitnih mera koje su zbog pandemije uvedene pre godinu dana. Parlament ne zaseda uživo (preko aplikacije Zoom) i vlada lepo radi s punomoćjem – Džonsona krenula karta!
Advokat Viktorija Hjuson, šef odseka za regulatorna pitanja britanskog Instituta za ekonomska pitanja, u izveštaju na ovu temu koji je naslovljen „Više štete nego koristi“, kaže da svi potrebni zakoni već postoje i da samo treba jednostavno policiji dati više novčanih sredstava, pa da može da pomogne roditeljima da motre onlajn-aktivnosti dece. Nažalost, zaključuje Viktorija Hjuson, verovatnije je da oni (misli na vladu) žele da zaposle tehnološke gigante da budu čuvari naših onlajn-interakcija. I ovde Hjusonova pogađa jedno od suštinskih pitanja – neoliberalni sistem današnjice mora da pravi pare. I suvu drenovinu da iscedi. A gde pare idu iz ruke u ruku, poneka se para za razne dlanove i zalepi.
Marko Miljanov je definisao junaštvo kao čin gde spasavate nekoga od zla treće osobe, a čojstvo kada tu osobu spasavate od sopstvenoga zla. Ovo je sada nova sajber paradigma, hoće da nas spasavaju od sebe samih! Kako li će se to sad zvati? Nema nam više Marka da reši ovaj problem.
Čini se da slobodi interneta dolazi kraj. Fakt čekeri, komesari za političku podobnost, regulative raznih vlada, postupci i algoritmi tehnoloških divova, sve ide u istom pravcu: ka zaustavljanju slobodnog protoka informacija. Polako klizimo unazad ka ona dva, crno-bela kanala. Jedan čitač vesti, s jedne strane sedi fakt čeker (crnac, na primer) a s druge strane sedi Končita Vurst u ulozi komesara za političku podobnost. Udarna vest dana je iz kanjona u Koloradu. Idemo u američki program uživo – spasavanje sive mačke koja se skroz, jadnica, uplela u trice i kučine. Korupcija među političarima, lekarima ili u medijima, na univerzitetima i u naučnim krugovima? Siromaštvo? Zdravstvena zaštita, plate, penzije? Ma hajde, sve su to teorije zavere koje nezdravo utiču na san i opšte blagostanje vas i vaše okoline.