Комесари за политичку подобност

Будућност истине

Ревносни борац против дубоке државе, неолиберализма, банкарске усуре, фарматократског апсолутизма и сваке друге врсте тлачења и ширења неслободних мисли, амерички драмски писац и есејиста на привременом раду у Берлину Си Џеј Хопкинс пожалио се да би радије руку ставио у машину за млевење меса него што би послао свој књижевни рад на увид „стручњацима за политичку подобност“ (sensitivity readers) неке издавачке куће. Шта су заправо ти стручњаци?

За факт чекере који проверавају чињенице смо чули и пратимо са занимањем њихов прегалачки рад. Колико ту само мора да има чињеница за проверу. Све је наизглед почело с Доналдом Трампом и његовим ноншалантним односом према стварности и чињеницама. Човек више полаже на шарм и слободно тумачење света око нас, тако да су одмах као глисте после кише почели да се појављују појединци па потом и читаве агентуре да то проверавају. Онда им је то проверавање тако лепо кренуло да су помислили – а што бисмо се ми зауставили на Трампу. ’Ајде да проверавамо све што се пише и каже на твитеру, фејсбуку, јутјубу, у мејловима, у књигама… посла колико хоћеш. Сва срећа за све те љубитеље истине, правде и чињеница да се ту нашло неколико симпатичних и несебичних корпорација попут, на пример, Мајкрософта, Гугла, Сорошевих фондација и УСАИД-а, који дотичне агентуре организују и финансирају. Мора неки ред да се зна!

МОНОПОЛ НА ИСТИНУ Када је, на пример, у Титово време ЈРТ емитовао два црно-бела канала и није било интернета није било ни потребе за проверавањем чињеница. Све чињенице су биле исте – била је само једна „чињеница“. Тихи и Прле су се борили против мрских фашиста, Американци су (не спомињи априлско бомбардовање 1944) наши савезници, друг Т. је највећи син наших народа (и народности), самоуправљање је највеће цивилизацијско достигнуће које све земље света покушавају да копирају а Голи оток је сунчана туристичка дестинација у северном далматинском приморју.
У Америци или овде у Британији је слично. Имали смо неколико канала више, али до пре десетак година нико није могао да угрози ауторитет Би-Би-Сија и Си-Ен-Ена. Као што гласи Американцима омиљени латински цитат, E pluribus unum – од многих – једно. У том старом Риму или средњовековној Европи, на пример, краљ би послао гласника с ролном да по трговима чита какво проглашење. И то су биле чињенице – лепо нам је краљ рекао. Тако је било и тако ће бити. Нема ту ко шта да измишља, пита, преправља и да расправља – назад сви својим њивама и торовима.
Ех, али сад с овим проклетим интернетом и друштвеним медијима може да прича ко шта хоће. Још горе – с обзиром на проток информација може и да формира сопствено мишљење. Ужас. Замислите само да је било јутјуба 1999. године и на њему снимака срушених мостова, зграде телевизије, болница и школа, последица касетних бомби… ко зна, можда би се шта и променило. Тако, корак по корак, дођемо до Доналдове победе на изборима у Америци. У Британији Џереми Корбин побеђује партијске изборе, па онда и осваја места у парламенту. Брегзит пролази на референдуму – ужас!
Асанжа треба држати у затвору. Проклети Сноуден утекао у Русију. Јутјуб и инстаграм преплављени снимцима из Донбаса у Украјини. Лепо видимо да тамо нема руских тенкова и војске. Стижу нам снимци направљени телефоном из Сирије, из Алепа, из Дамаска и Латакије. Агенција „Сиријска опсерваторија за људска права“ даје званична саопштења о стању у Сирији, Би-Би-Си преноси. Асад је убица и мора да буде склоњен, каже агенција. Тако мисли и сиријски народ, тврди агенција. Онда сазнајемо (проклети интернет) да је чувена агенција у ствари један човек који седи у малој соби негде у Бирмингему. Нема појма шта се догађа у Сирији. Мимо онога што му британске информативне службе наложе да објави, наравно.
Онда се појављују факт чекери. Да мало смире ситуацију. Ако укуцате у чувени гугл било шта контроверзно (непожељно с гледишта финансијера чекера), онда вам алгоритам прво избаци мишљење факт чекера да је то потпуно погрешно. Ево ваш дописник укуцава у гугл претраживач појам „теорија завере“ и три слова, сасвим случајно, ц-и-а, ЦИА. Први одговор на врху странице каже да је „теорија завере то да је ЦИА измислила појам теорије завере“. Сви знамо ко је убио Џона Кенедија. И Бобија Кенедија. Знамо и да је она шака Арапа напала Њујорк и Вашингтон, а да их је организовао и водио Осама бин Ладен из пећине у Авганистану. То су чињенице! Шта ту више има да се прича и нагађа. Цезара је убио Брут, а Кенедија је убио Ли Харви Освалд – тачка.
Јесте ли ви, дакле, теоретичар завере или теоретичар коинциденција? Ово друго би било тумачење стварности као низа потпуно неповезаних догађаја. Само да приметимо да је онда од Херодота наовамо читава историја само једна повећа теорија завере коју треба добро факт чекирати.

ПРОВЕРА ОСЕЋАЊА Но, како лепо примећује Си Џеј Хопкинс, сад долази надградња – стручњаци за политичку подобност. Они први проверавају чињенице а ови други осећања, ваљда.
Ево сајта агенције која запошљава дотичне стручњаке. Зове се, сасвим пригодно, Sensitivity Readers и њихова дефиниција посла каже да је то неко ко је унајмљен да чита и процени рукопис с гледишта специфичног питања о коме има лично искуство. Аутор обично не припада тој маргинализованој групи или нема лично искуство о теми о којој пише, па му зато треба стручњак за ту област. Инвестиција у ове стручњаке се исплати јер помажу да се избегну стереотипи, лажне информације и нетачности, па и штетна дејства.
Занимљиво. А које су то теме којима се баве? Ево неколико примера с подужег списка: расна и питања порекла, културе, сексуалност и родна питања, вера и религија, инвалидитет, болести и ментално здравље, затим алкохолизам, дебљина, имиграција, избеглице, проституција, малтретирање, малолетни родитељи… нема ничег о сиромашнима, обесправљенима…
Један овде каже да чита књигу за 600 долара. Треба му месец дана. Свака недеља бржег читања дође још 150 долара. Значи, услуга за три недеље кошта 750 долара.
Један роман има рецимо 300 страна, читамо полако и методично 20 страна на сат и то му дође 15 сати читања и 5 сати за писање извештаја. Двадесет сати, 600 долара, 30 долара на сат… знате, писац тог истог романа је срећан ако добије ЈЕДАН долар за сваки сат који је уложио у писање. Но, ето, ово је очигледно добар, уносан бизнис.
Како то само може да изгледа у пракси? Данте силази у пакао и тиме пропагира непожељну хришћанскоцентричну, неоколонијалну слику света. То веома збуњује муслимане и будисте. Дон Кихот јури ветрењаче с именом проститутке Дулсинеје на уснама и тиме подржава погрешне представе о менталним болестима и пружаоцима сексуалних услуга. У Шекспировим комадима постоји само један црнац – Отело. Једини (млетачки) Јеврејин је негативац. Ниједна жена није узорни главни лик у драми (Јулија и Дездемона страдају, Леди Магбет је крволочна…) – писац није, дакле, довољно инклузиван и посвећен ширењу концепта различитости. Код Гетеа јунак продаје душу ђаволу – може да збуни па чак и увреди припаднике других религија. Код Достојевског су жене пасивне и имају једнообразне друштвене улоге као што је мајка, ћерка, сестра или љубавница. О Андрићу и његовом ширењу предрасуда о Отоманском царству употребом језивих сцена попут оне набијања на колац у роману „На Дрини ћуприја“ да и не причамо.
Сваки од горенаведене господе би требало да лепо плати 600 долара по тексту како би ухватили корак с модерним култур-идеолошким трендовима и престали да наносе штету читаоцима. Шалу на страну, владајућа англосаксонска (енглеско говорно подручје) идеолошка матрица је заснована на премисама културолошког марксизма. Зашто је то нама познато? Па сетите се само соцреализма у комунистичким земљама. Основна премиса тог погледа на уметност била је да је задатак (постоји задатак!) уметности да представи стварност каква она ТРЕБА да буде а не каква она ЈЕСТЕ. Ето дакле, у енглеским уџбеницима за латински језик се појављују црнци и представници других мањина. Није било црнаца у римском сенату у време Цезара. Па шта?
Овде сад факт чекери иду на спавање (није ово тема за њих) а ноћну смену преузимају суптилни стручњаци за политичку подобност. Па замислите само да сте пореклом дете пакистанских имиграната усвојено од стране две маме (или двојице тата). На вас би могло да делује потпуно шокантно чињеница да су стари Латини били углавном беле расе и да су имали pater familias-а и само једну mater.
У овом списку писаца су све сами бели, повлашћени мушкарци који се не баве родним и расним питањима, што их истовремено не препоручује за школску лектиру нити за библиотечку мрежу због штете коју могу да нанесу читаоцима и околини. И ваш дописник би требало под хитно да се упише на курс како би се излечио од очигледних подсвесних предрасуда. То вам је нешто као истеривање ђавола само што уместо коца и белог лука данас користимо модерне методе – Power Point презентације и досадне предаваче.
Но ако сте случајно помислили да су факт чекери и стручњаци једна нова врсте цензуре, веома грешите. Они немају никакве везе са цензуром. Они се само труде да „побољшају“ ваш текст, да вам помогну и да вас изведу на прави – и прав, идеолошки пут. Тај пут није још најбоље уцртан на светске мапе, мало кривуда, слабо је осветљен и обележен, па треба помоћ.
Било би свакако сасвим згодно да нам власти издају један јединствени, свеобухватни и с највишег нивоа (Борис Џонсон?) одобрени текст, па да не морамо ни да се мучимо да пишемо алтернативне текстове. На ту тему је својевремено писао и чувени аргентински писац Хорхе Луис Борхес када је тврдио да, по дефиницији, најбоља мапа света мора да буде величине света. Но ту, каже Борхес, наилазимо на један сасвим неочекивани обрт еминентно практичне природе јер би таква мапа била апсолутно бескорисна! У одбрану Борхесовог аргумента можемо и да додамо да тај један једини, одозго одобрени, ауторизовани мегатекст не би ничему ни служио осим да нас спречи да било где – ментално – (от)путујемо?
Али не треба очајавати. Ове недеље је краљица, пред Парламентом, прочитала свој традиционални говор који представља смернице за деловање владе. Влада пише, краљица прочита и тако званично отвори нову сесију Парламента. У том говору краљица обзнањује (овај текст је писан пре говора на основу података који су унапред пуштени у јавност) нацрт закона о онлајн-безбедности (Online Safety Bill) који предлаже да интернет платформе буду дужне да воде рачуна о безбедности својих корисника. Сврха закона је да нас заштити од дезинформација, говора мржње, изборних манипулација, онлајн-троловања, малтретирања, увреда, злоупотребе деце, самоповређивања, тероризма, сајбер злочина, несанице (да, несанице) итд. Вреди споменути да се овај закон доноси, као и многи други, за време хитних мера које су због пандемије уведене пре годину дана. Парламент не заседа уживо (преко апликације Zoom) и влада лепо ради с пуномоћјем – Џонсона кренула карта!
Адвокат Викторија Хјусон, шеф одсека за регулаторна питања британског Института за економска питања, у извештају на ову тему који је насловљен „Више штете него користи“, каже да сви потребни закони већ постоје и да само треба једноставно полицији дати више новчаних средстава, па да може да помогне родитељима да мотре онлајн-активности деце. Нажалост, закључује Викторија Хјусон, вероватније је да они (мисли на владу) желе да запосле технолошке гиганте да буду чувари наших онлајн-интеракција. И овде Хјусонова погађа једно од суштинских питања – неолиберални систем данашњице мора да прави паре. И суву дреновину да исцеди. А где паре иду из руке у руку, понека се пара за разне дланове и залепи.
Марко Миљанов је дефинисао јунаштво као чин где спасавате некога од зла треће особе, а чојство када ту особу спасавате од сопственога зла. Ово је сада нова сајбер парадигма, хоће да нас спасавају од себе самих! Како ли ће се то сад звати? Нема нам више Марка да реши овај проблем.
Чини се да слободи интернета долази крај. Факт чекери, комесари за политичку подобност, регулативе разних влада, поступци и алгоритми технолошких дивова, све иде у истом правцу: ка заустављању слободног протока информација. Полако клизимо уназад ка она два, црно-бела канала. Један читач вести, с једне стране седи факт чекер (црнац, на пример) а с друге стране седи Кончита Вурст у улози комесара за политичку подобност. Ударна вест дана је из кањона у Колораду. Идемо у амерички програм уживо – спасавање сиве мачке која се скроз, јадница, уплела у трице и кучине. Корупција међу политичарима, лекарима или у медијима, на универзитетима и у научним круговима? Сиромаштво? Здравствена заштита, плате, пензије? Ма хајде, све су то теорије завере које нездраво утичу на сан и опште благостање вас и ваше околине.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *