ИЛИ-ИЛИ И ПОСЛЕ ТОГА: Посмртни марш европског антифашизма

Тешко да данас није јасно како је антифашизам већини европских земаља у постфашистичком периоду био груби самар. Европа се, сем прокламативно, после 1945. није држала антифашизма

Почело је одавно, али ево – завршава се кишног маја лета Господњег 2021. Дан победе над фашизмом и Дан Европе слављени истог дана, 9. маја, али тако удаљени да би се и Адолф Хитлер изненадио. Антифашистичка борба, како се звао отпор Трећем рајху, сасвим очигледно постаје историјска чињеница са све ређим изузецима.
У Москви је одржана велика парада. У Београду су положени венци на споменике антифашистичких бораца, одржана свечана академија у Народном позоришту на којој се настојало подсетити да су Срби имали два антифашистичка покрета…
И да, мала јеврејска заједница у Аустрији у свом музеју отворила је изложбу „Јевгениј Халдеј, фотограф ослобођења“. Он, Халдеј, службени фотограф совјетске војске, аутор слике кад два црвеноармејца подижу заставу на Рајхстагу, руски Јеврејин рођен 1917. у Доњецку, фотографисао је и улазак Црвене армије у Беч. Толико о поводу. Дакле, све у свему, посмртни марш европског антифашизма. Четврти рајх неће морати бринути те бриге.

[restrict]

ПРЕУВЕЛИЧАВАЊЕ АНТИФАШИЗМА Победници Другог светског рата дуго су одржавали илузију како је 1945. победио антифашизам. Право је чудо како је то претрајало седам деценија. Јер фашисте су победиле Црвена армија, британска и америчка војска. Остале државе имале су сателитске прохитлеровске владе. Уз мало копрцања. Ретки су изузеци, као онај лични чин мађарског премијера Пала Телекија, који је извршио самоубиство кад је Мађарска под притиском прекршила „Споразум о вечном пријатељству“ с Краљевином Југославијом а који је он потписао 12. децембра 1940.
И јесу се појавили антифашистички покрети отпора. Најјачи је био онај који су покренули Срби на територији Јужне Славије (у финалу је био југословенски) и то је оверено на Техеранској конференцији 1943. Значајнији утицај на ратне операције имали су покрет у Грчкој, пољска Армија Крајова, скромнији доприноси у Француској, Норвешкој…
Моћ антифашизма била је и фасцинантна и ограничена. Сам појам изворно је означавао противнике Мусолинијевог фашизма двадесетих. Али то уопште није било неупитно. „Римски геније у лику Мусолинија, највећи живи законодавац, показао је многим народима како се може одолети претњи социјализма и указао на пут којим народ може да иде када је храбро вођен. Увођењем фашистичког режима, Мусолини је поставио смернице за све земље које се директно боре против социјализма“, певао је фебруара 1933. Винстон Черчил у антикомунистичкој хистерији.
Стари Лојд Џорџ је фашистички апарат видео као „највећу друштвену реформу савременог доба“. (Наравно да је давање Ангели Меркел места поред краљице на званичном порталу на 70-годишњицу победе над фашизмом тек скандалчић у мору реалности.) Енглези нису били сами.

ВРХ И СМРТ У ШПАНИЈИ Успон националсоцијалиста у Немачкој је плашио Европу. А врхунац антифашизма дешава се у Шпанији кад су фашисти ударили на Републику (1936–1939).
„Мислим да се слободно може рећи да је већина политички свесних студената моје генерације сматрала да треба да се боре у Шпанији, а оне који се нису борили гризла је савест. Невероватан талас добровољаца који су отишли да се боре за Републику јединствен је у 20. веку“, записаће Ерик Хобсбом, један од најпоузданијих историчара прошлог века.
Либералне државе тад су биле и против фашизма и против комунизма. Али после Шпаније, где су фашисти победили, јавна мњења су постала претежно антифашистичка.
„У једној анкети спроведеној почетком 1939. у САД, амерички грађани питани су кога би желели да виде као победника ако дође до рата између Русије и Немачке. Осамдесет три посто Американаца желело је победу Руса, 17 посто победу Немаца. Исто тако, кад су грађани Америке питани шта мисле о Шпанском грађанском рату, 87 посто желело је победу републике, а 13 посто победу националиста. Идеја да је 1930-их постојао неки средњи пут, који се некако подједнако противио обема странама, једноставно је неистинита.“ Черчиловска памет је знала шта ваља чинити. А и како.
Савез с Русима је био нужан, али није значио и искрен савез. Сенатор из Мисурија Хари Труман (касније потпредседник, па председник САД) после Хитлеровог напада на СССР говорио је да се нада да ће се Немци и Руси међусобно „поубијати што је више могуће“, а за Вашингтон је идеално да увек пружа помоћ страни која губи како би се борбе продужавале.

ХИТЛЕРОВА ЕВРОПСКА АГЕНДА Како је Хитлер наступао, тако се у Европи гасила антифашистичка свећа. А његова понуда је – паневропска.
„Српски народ постаће члан велике европске породице. Србија неће бити монета за поткусуривање између великих сила. Нестаће страх од великих ратова, а народ ће се посветити подизању свог и општег благостања, уз подршку уједињене Европе“, објављивали су немачки плакати у време окупације, на ћирилици, Хитлеров програм и званичну понуду. То је стајало насупрот понуди бољшевизма који „кад би победио“ „српског имена би нестало“ а „Србија, земља Карађорђа и Милоша, постала би земља робова“. Испада да је Хитлер био мање арогантан од Ангелиних амбасадора.
Кад су 1945. дошли победници, плакати су бачени у блато и Европа је почела да живи с антифашизмом. Антифашистичке снаге су биле толико у моди да су сви само ућутали.
„Занимљиво је да је највећи утицај грађанског рата (у Шпанији) на каснију историју био политички, а не војни“, подсећа Хобсбом. Мотивисао је „форме ослобођених влада након ослобођења Европе, нарочито у совјетској утицајној сфери. Међутим, овај утицај је био кратког века. Хладни рат га је окончао након 1947“.
Тешко да данас није јасно како је антифашизам већини европских земаља у постфашистичком периоду био груби самар. Европа се, сем прокламативно, после 1945. није држала антифашизма.
Девети мај је био Дан победе над фашизмом.
А онда је 9. маја 1950. француски министар спољних послова Роберт Шуман одржао говор „за креирање организоване Европе“. „Залажући се више од 20 година за уједињену Европу, Француска је увек имала за основни циљ да служи миру. Али Европа ипак није створена и избио је рат.“

ШУМАНОВА ДЕКЛАРАЦИЈА БЕЗ АНТИФАШИЗМА Та говоранција, која је најављивала да ће се „целокупна француско-немачка производња угља и челика подредити заједничком Врховном органу“, после је названа Шуманова декларација – на Дан победе не спомиње антифашизам. На неком састанчењу у Милану 1985. то ће се прогласити Даном Европе. Адолф Хитлер не би имао примедби на форму, иако би осећао мучнину што су његову идеју преузели неотесани Американци.
Кад је почело разарање СФР Југославије, која је за себе држала да је настала на антифашизму, на Западу су свим силама подржане снаге које су антифашизам проглашавале за нешто неподношљиво. У томе је, логично, предњачила Немачка. Уједињена Немачка. Американци нису видели разлога да их спречавају. Изгледало је да им више не требају као ударна песница против Руса, а били су (и данас су) окупирани и под контролом.
Сећам се одговора Игора Мандића, кад пре деценију зачуђени новинар пита како Европа може дозволити да се фашисти шепуре по Кроацији: Каква Европа, па ови наши фашисти су мали за европске фашисте.
Баштиници фашистичке прошлости преко ноћи су постајали западни миљеници (од Хрватске, БиХ, Косова до балтичких република, Украјине), а дојучерашњи антифашисти су посипани застрашујућим фашистичким знаковљем. Милошевић је прозван Хитлером, Рој Гатман је пронашао концентрационе логоре у трговачком складишту у Омарској, Мадлен Олбрајт ће у Сребреници видети ништа мање него геноцид, а онда ће се шездесетосмаш и „зелени“ Јошка Фишер прославити узвикујући „Никад више Аушвиц!“, бринући над „хуманитарном катастрофом“ на Косову за време НАТО агресије… Данас је Путин Хитлер…
Како се све развија постаје јасно да нам се никад неће опростити што бејасмо антифашисти. А тек два антифашистичка покрета!?
Овим се не жели рећи како и Србија треба да сахрани антифашизам. Не би могла, мислим, а и не треба. Једино је важно престати веровати да ће нека моћ, тамо међу бившим савезницима, то поштовати као вредност над вредностима. Потомци антифашиста одавно нису њихови савезници. На њих се баца осиромашени уранијум. Идеолошки разлози више немају значаја. На делу су друга разликовања и блискости. Много дубља и утемељенија.

[/restrict]