ILI-ILI I POSLE TOGA: Posmrtni marš evropskog antifašizma

Teško da danas nije jasno kako je antifašizam većini evropskih zemalja u postfašističkom periodu bio grubi samar. Evropa se, sem proklamativno, posle 1945. nije držala antifašizma

Počelo je odavno, ali evo – završava se kišnog maja leta Gospodnjeg 2021. Dan pobede nad fašizmom i Dan Evrope slavljeni istog dana, 9. maja, ali tako udaljeni da bi se i Adolf Hitler iznenadio. Antifašistička borba, kako se zvao otpor Trećem rajhu, sasvim očigledno postaje istorijska činjenica sa sve ređim izuzecima.
U Moskvi je održana velika parada. U Beogradu su položeni venci na spomenike antifašističkih boraca, održana svečana akademija u Narodnom pozorištu na kojoj se nastojalo podsetiti da su Srbi imali dva antifašistička pokreta…
I da, mala jevrejska zajednica u Austriji u svom muzeju otvorila je izložbu „Jevgenij Haldej, fotograf oslobođenja“. On, Haldej, službeni fotograf sovjetske vojske, autor slike kad dva crvenoarmejca podižu zastavu na Rajhstagu, ruski Jevrejin rođen 1917. u Donjecku, fotografisao je i ulazak Crvene armije u Beč. Toliko o povodu. Dakle, sve u svemu, posmrtni marš evropskog antifašizma. Četvrti rajh neće morati brinuti te brige. [restrict]

PREUVELIČAVANJE ANTIFAŠIZMA Pobednici Drugog svetskog rata dugo su održavali iluziju kako je 1945. pobedio antifašizam. Pravo je čudo kako je to pretrajalo sedam decenija. Jer fašiste su pobedile Crvena armija, britanska i američka vojska. Ostale države imale su satelitske prohitlerovske vlade. Uz malo koprcanja. Retki su izuzeci, kao onaj lični čin mađarskog premijera Pala Telekija, koji je izvršio samoubistvo kad je Mađarska pod pritiskom prekršila „Sporazum o večnom prijateljstvu“ s Kraljevinom Jugoslavijom a koji je on potpisao 12. decembra 1940.
I jesu se pojavili antifašistički pokreti otpora. Najjači je bio onaj koji su pokrenuli Srbi na teritoriji Južne Slavije (u finalu je bio jugoslovenski) i to je overeno na Teheranskoj konferenciji 1943. Značajniji uticaj na ratne operacije imali su pokret u Grčkoj, poljska Armija Krajova, skromniji doprinosi u Francuskoj, Norveškoj…
Moć antifašizma bila je i fascinantna i ograničena. Sam pojam izvorno je označavao protivnike Musolinijevog fašizma dvadesetih. Ali to uopšte nije bilo neupitno. „Rimski genije u liku Musolinija, najveći živi zakonodavac, pokazao je mnogim narodima kako se može odoleti pretnji socijalizma i ukazao na put kojim narod može da ide kada je hrabro vođen. Uvođenjem fašističkog režima, Musolini je postavio smernice za sve zemlje koje se direktno bore protiv socijalizma“, pevao je februara 1933. Vinston Čerčil u antikomunističkoj histeriji.
Stari Lojd Džordž je fašistički aparat video kao „najveću društvenu reformu savremenog doba“. (Naravno da je davanje Angeli Merkel mesta pored kraljice na zvaničnom portalu na 70-godišnjicu pobede nad fašizmom tek skandalčić u moru realnosti.) Englezi nisu bili sami.

VRH I SMRT U ŠPANIJI Uspon nacionalsocijalista u Nemačkoj je plašio Evropu. A vrhunac antifašizma dešava se u Španiji kad su fašisti udarili na Republiku (1936–1939).
„Mislim da se slobodno može reći da je većina politički svesnih studenata moje generacije smatrala da treba da se bore u Španiji, a one koji se nisu borili grizla je savest. Neverovatan talas dobrovoljaca koji su otišli da se bore za Republiku jedinstven je u 20. veku“, zapisaće Erik Hobsbom, jedan od najpouzdanijih istoričara prošlog veka.
Liberalne države tad su bile i protiv fašizma i protiv komunizma. Ali posle Španije, gde su fašisti pobedili, javna mnjenja su postala pretežno antifašistička.
„U jednoj anketi sprovedenoj početkom 1939. u SAD, američki građani pitani su koga bi želeli da vide kao pobednika ako dođe do rata između Rusije i Nemačke. Osamdeset tri posto Amerikanaca želelo je pobedu Rusa, 17 posto pobedu Nemaca. Isto tako, kad su građani Amerike pitani šta misle o Španskom građanskom ratu, 87 posto želelo je pobedu republike, a 13 posto pobedu nacionalista. Ideja da je 1930-ih postojao neki srednji put, koji se nekako podjednako protivio obema stranama, jednostavno je neistinita.“ Čerčilovska pamet je znala šta valja činiti. A i kako.
Savez s Rusima je bio nužan, ali nije značio i iskren savez. Senator iz Misurija Hari Truman (kasnije potpredsednik, pa predsednik SAD) posle Hitlerovog napada na SSSR govorio je da se nada da će se Nemci i Rusi međusobno „poubijati što je više moguće“, a za Vašington je idealno da uvek pruža pomoć strani koja gubi kako bi se borbe produžavale.

HITLEROVA EVROPSKA AGENDA Kako je Hitler nastupao, tako se u Evropi gasila antifašistička sveća. A njegova ponuda je – panevropska.
„Srpski narod postaće član velike evropske porodice. Srbija neće biti moneta za potkusurivanje između velikih sila. Nestaće strah od velikih ratova, a narod će se posvetiti podizanju svog i opšteg blagostanja, uz podršku ujedinjene Evrope“, objavljivali su nemački plakati u vreme okupacije, na ćirilici, Hitlerov program i zvaničnu ponudu. To je stajalo nasuprot ponudi boljševizma koji „kad bi pobedio“ „srpskog imena bi nestalo“ a „Srbija, zemlja Karađorđa i Miloša, postala bi zemlja robova“. Ispada da je Hitler bio manje arogantan od Angelinih ambasadora.
Kad su 1945. došli pobednici, plakati su bačeni u blato i Evropa je počela da živi s antifašizmom. Antifašističke snage su bile toliko u modi da su svi samo ućutali.
„Zanimljivo je da je najveći uticaj građanskog rata (u Španiji) na kasniju istoriju bio politički, a ne vojni“, podseća Hobsbom. Motivisao je „forme oslobođenih vlada nakon oslobođenja Evrope, naročito u sovjetskoj uticajnoj sferi. Međutim, ovaj uticaj je bio kratkog veka. Hladni rat ga je okončao nakon 1947“.
Teško da danas nije jasno kako je antifašizam većini evropskih zemalja u postfašističkom periodu bio grubi samar. Evropa se, sem proklamativno, posle 1945. nije držala antifašizma.
Deveti maj je bio Dan pobede nad fašizmom.
A onda je 9. maja 1950. francuski ministar spoljnih poslova Robert Šuman održao govor „za kreiranje organizovane Evrope“. „Zalažući se više od 20 godina za ujedinjenu Evropu, Francuska je uvek imala za osnovni cilj da služi miru. Ali Evropa ipak nije stvorena i izbio je rat.“

ŠUMANOVA DEKLARACIJA BEZ ANTIFAŠIZMA Ta govorancija, koja je najavljivala da će se „celokupna francusko-nemačka proizvodnja uglja i čelika podrediti zajedničkom Vrhovnom organu“, posle je nazvana Šumanova deklaracija – na Dan pobede ne spominje antifašizam. Na nekom sastančenju u Milanu 1985. to će se proglasiti Danom Evrope. Adolf Hitler ne bi imao primedbi na formu, iako bi osećao mučninu što su njegovu ideju preuzeli neotesani Amerikanci.
Kad je počelo razaranje SFR Jugoslavije, koja je za sebe držala da je nastala na antifašizmu, na Zapadu su svim silama podržane snage koje su antifašizam proglašavale za nešto nepodnošljivo. U tome je, logično, prednjačila Nemačka. Ujedinjena Nemačka. Amerikanci nisu videli razloga da ih sprečavaju. Izgledalo je da im više ne trebaju kao udarna pesnica protiv Rusa, a bili su (i danas su) okupirani i pod kontrolom.
Sećam se odgovora Igora Mandića, kad pre deceniju začuđeni novinar pita kako Evropa može dozvoliti da se fašisti šepure po Kroaciji: Kakva Evropa, pa ovi naši fašisti su mali za evropske fašiste.
Baštinici fašističke prošlosti preko noći su postajali zapadni miljenici (od Hrvatske, BiH, Kosova do baltičkih republika, Ukrajine), a dojučerašnji antifašisti su posipani zastrašujućim fašističkim znakovljem. Milošević je prozvan Hitlerom, Roj Gatman je pronašao koncentracione logore u trgovačkom skladištu u Omarskoj, Madlen Olbrajt će u Srebrenici videti ništa manje nego genocid, a onda će se šezdesetosmaš i „zeleni“ Joška Fišer proslaviti uzvikujući „Nikad više Aušvic!“, brinući nad „humanitarnom katastrofom“ na Kosovu za vreme NATO agresije… Danas je Putin Hitler…
Kako se sve razvija postaje jasno da nam se nikad neće oprostiti što bejasmo antifašisti. A tek dva antifašistička pokreta!?
Ovim se ne želi reći kako i Srbija treba da sahrani antifašizam. Ne bi mogla, mislim, a i ne treba. Jedino je važno prestati verovati da će neka moć, tamo među bivšim saveznicima, to poštovati kao vrednost nad vrednostima. Potomci antifašista odavno nisu njihovi saveznici. Na njih se baca osiromašeni uranijum. Ideološki razlozi više nemaju značaja. Na delu su druga razlikovanja i bliskosti. Mnogo dublja i utemeljenija.

[/restrict]