Давид, Голијат и Ахилова пета

Искуства из израелско-палестинског сукоба показују у ком правцу Србија треба да јача свој одбрамбени систем

Овде се не бавимо историјом израелско-палестинских сукоба, нити тиме ко је крив за њихов последњи рат, осим у мери која је неопходна да би било јасно шта се уопште дешавало. Сада је успостављено крхко примирје, па могу да се саберу утисци и извуку поуке. Јер с војног становишта догодиле су се веома чудне и необичне ствари – иако је у питању сукоб Давида и Голијата, две стране нашле су се у пат-позицији.

НАЈРАЦИОНАЛНИЈА ОДЛУКА Очекивало се да велика војна сила једноставно прегази противника, али то се није догодило. Ради се о томе да је Израел потпуно свестан да не може да изгуби овај рат, али и да не може ни да га добије. Зато је донео најрационалнију одлуку, да не крене у копнену офанзиву и да ствари реши ваздушном операцијом и ударима с дистанце. Да је кренула копнена офанзива, Израелци би имали далеко веће губитке, а на крају би се све свело на исто – морали би да се повуку. Не само због притиска муслиманског света и већине великих сила него и стога што коришћење скупог тешког наоружања у густо насељеној непријатељској средини може бити контрапродуктивно и повећати губитке. Сада су и једни и други прогласили победу, а нове претње и сукоби висе у ваздуху, што је „нормално стање“ њихових односа.

ПОЗАДИНА СУКОБА У Израелу је посебно осетљив „Дан Јерусалима“. Јевреји га славе као дан када су 1967. године силом заузели и присвојили источни Јерусалим. Тога дана ортодоксни Јевреји ционисти организују марш победе деловима града где већински живе муслимани (Палестинци), за које је то тешка провокација. Они тога дана тугују и моле се пред џамијом Ал Акса. Наводно, израелска полиција је ове године добила наређење да растера и једне и друге, али је у прави окршај ушла само с муслиманима. Интервенција је била толико брутална да је више од 200 Палестинаца завршило у болници.
Полицијско насиље испровоцирало је Хамас (војнополитичка организација која контролише Газу) на још непромишљенији потез – на војни одговор који је покренуо ратни сукоб. Хамас је лансирао ракете на градове у Израелу и то јесте куриозитет – Давид је ударио на Голијата. Однос војног потенцијала је неупоредиво несразмеран у корист Израела. Штавише, Хамас је у року од неколико минута лансирао 200-300 ракета.

ГВОЗДЕНА КУПОЛА Лаик би се упитао – зашто толико? Зашто, ако су се већ одлучили да због насиља полиције над Палестинцима потегну оружје, нису лансирали једну као опомену, или неколико ракета, него толико њих истовремено?
Хамас има своју логику, у складу са стратегијом коју су дуго припремали. Израелске градове и важна постројења инфраструктуре штити модеран израелски противракетни систем ПВО „Гвоздена купола“, један од најбољих на свету, чија ефикасност сеже до невероватних 85–90 одсто. Ослања се на систем радара, открива и прорачунава путању сваке ракете, и благовремено уништава само оне које угрожавају важне објекте, а оне које неће нанети никакву штету пропушта и тако штеди ракете. Ако би Хамас лансирао мање ракета, систем је до те мере поуздан да би све биле уништене у ваздуху. Ипак, Хамас је пронашао Ахилову пету и тако ефикасном ПВО систему– истовремено лансирање великог броја ракета.
Нови куриозитет је да се јефтиним и примитивним ракетама може победити модеран и скуп противракетни систем, и да се може увелико смањити његова ефикасност. Она више није 85–90 одсто, као што се некада мислило, него много мања, а неки стручњаци сматрају да је пала на свега 50 одсто.
Није само број лансираних ракета томе допринео већ и модернизација ракета које производи Хамас и набавка још модернијих од других држава које су спремне да им помогну, пре свега од Ирана.
Запад се раније исмевао ракетама Хамаса као „металним цевима напуњеним експлозивом“, међутим, сада кад су оне модернизоване и када пробијају „Гвоздена куполу“, више им све то и није тако смешно.
Цена Хамасове ракете је 500–1.000 долара, а цена једног испаљеног израелског пресретача је око 50.000 долара. То је омогућило Хамасу да јефтино направи огроман број ракета. Неке процене кажу да их је најмање 10.000 стационираних у Гази, али нико не зна њихов тачан број нити дисперзију јер су им и лансирне рампе исто тако јефтине и примитивне у односу на модерну технологију.
Друго, Хамас није седео скрштених руку него су искористили своје образоване и стручне потенцијале и вишеструко повећали домет ракета, са 3–4 километра на 80–100, а неке ракете које су вероватно страног порекла досежу и 200 километара. Тако им је у домету комплетна територија Израела и сви израелски градови, што Израел чини веома рањивим.
Хамас је открио још једну ману израелског противракетног система коме је потребно одређено време да открије ракету, прорачуна њену путању и лансира пресретача. Ако се ракета лансира с удаљености мање од четири километра, нема довољно времена да се уништи.

ЗНАЧАЈ ОБАВЕШТАЈНИХ СЛУЖБИ Сви знају да израелске обавештајне службе спадају међу најбоље на свету, а ипак су доживеле нека изненађења.
Потценили су информацију коју су сигурно имали – да Хамас модернизује производњу ракета и да их производи масовно. Вероватно су закључили да су њихове ракете толико примитивне да нека унапређења не мењају ништа битно. Израелци нису на време схватили ову опасност и потпуно су се поуздали у „Гвоздену куполу“. Без дилеме, лоша процена је у питању. Јер када они осете висок степен опасности по Израел, у стању су да у далеком Ирану униште нека постројења, па како онда не би уништили оно што је непосредно уз њихове границе. Значај обавештајног фактора постаје примаран, јер ако оваква обавештајна сила доживи стратешко изненађење, шта да очекују државе које тај фактор потцењују?
Израел има три обавештајне службе – легендарни Мосад, војну обавештајну службу Аман, и унутрашњу обавештајну службу Шин-бет, која се бави непосредним угрожавањима унутар Израела и на подручју Палестине и Либана, где делују проиранске милитантне организације које Запад сматра терористичким – Хамас у Палестини и Хезболах у Либану.
Највећа новина у овом сукобу јесте демонстрација хируршки прецизне обавештајно-ваздушне операције каква до сада није виђена у свету и сигурно ће бити показно штиво на многим светским високим војним школама.
Израел намерно прећуткује да је у питању револуционарна новина у ратовању. У првом налету израелске авијације елиминисани су кључни људи Хамаса. Убијени су: командант градске бригаде Газе; шеф сајбер команде одговоран за прецизност ракета; шеф истраживања и специјалних пројеката; и главни инжењер за муницију. У следећим налетима елиминисано је још двадесетак важних команданата и стручњака, као да је неко у сваком тренутку знао где се они налазе. Уништени су и тајни војни објекти витални за Хамасов начин ратовања – складишта ракета и муниције и фамозни тунели који им служе за снабдевање и као склоништа. Само тунели бомбардовани су са 160 авиона. Хамас је схватио да нешто није у реду јер су Израелци исувише прецизни. Сада истражују да ли је Шин-бет провалио њихов тајни систем комуникације или међу њима имају шпијуне.
Како је Шин-бет успео да у сваком тренутку зна кретање и локацију Хамасових команданата и стручњака, и да информацију тренутно проследи пилотима у ваздуху баш када су у прилици да одмах гађају, још увек не знамо, али њихова координација била је невероватно успешна.
Не чуде се само Палестинци, којима није јасно шта их је снашло, већ и светска војна елита иако знају да се ради о држави која има модерну обавештајну опрему, чак и обавештајне сателите.

КОЛАТЕРАЛНА ШТЕТА Створена је војна ситуација где неке чињенице представљају сурови апсурд. Хамас непрецизним ракетама гађа градове, значи израелске цивиле, а дејства по цивилима морају да се осуде иако је у Израелу погинуло свега десетак цивила. За то време израелска авијација „не гађа цивиле“ – имају високопрецизна оружја којима траже вође Хамаса и важне војне циљеве и у томе успевају. То што у свакој од тих акција убијају много више цивила, деце, жена, стараца не подлеже осудама на Западу, јер то му дође као „колатерална штета“ (а ми добро знамо шта је то). За погинуле цивиле криве Хамас јер се он, наводно, намерно инфилтрирао међу цивиле па са „жаљењем“ констатују да се цивилне жртве не могу избећи.
При томе израелска авијација може да дејствује комотно и да лагодно бира циљеве јер Хамас и Палестина немају ПВО. Сем тога, стратешка дубина је толико мала (четрдесетак километара) да израелски авиони убојна средства могу лансирати изнад територије Израела, да би погодили виталне циљеве у Гази. Чак не морају да размишљају ни о метеоролошким условима јер су они у том региону увек повољни. И чему онда рискантна копнена операција у којој су губици неминовни, ако се све може без ризика решити из ваздуха у сарадњи с обавештајцима?
Дезинформација коју су осмислиле и уверљиво пласирале израелске обавештајне службе, да Израел покреће копнену операцију, потпуно је успела. Борци Хамаса поверовали су, јер су такву операцију и очекивали. Изашли су из склоништа како би организовали одбрану, пре свега противоклопну. То су обавештајне и ваздушне компоненте израелске операције чекале и максимално искористиле да им нанесу велике губитке у људству. При томе су бирали, што само они за сада могу, командни и стручни кадар који је тешко заменљив јер то истог тренутка прави пометњу у редовима Хамаса.
Највероватније да су чак и тајни преговори успостављени посредством обавештајних служби јер су се одвијали тајно, уз посредовање египатских дипломата, тако да се и договорено примирје може сматрати успехом обавештајних служби, без обзира на то ко ће се све касније китити заслугама за мир у том узаврелом региону.

ПОУКА ЗА СРБИЈУ Најважније искуство које Србија треба да извуче из израелско-палестинског сукоба јесте да су, поред војске, обавештајно-безбедносне службе најважнији фактор одбране.
Због великог и константног степена угрожености израелске обавештајне службе су предимензиониране – несразмерно јаке и моћне с обзиром на величину и економску моћ државе. Колики значај Израел поклања овим питањима види се по томе што су вероватно једина држава која има министарство за обавештајна питања.
У сличној ситуацији о питању угрожености налази се Србија, и зато треба да усвоји сличан модел. Ми можда никада нећемо достићи ниво ефикасности израелских служби, али треба томе да тежимо.
Први корак је адекватна обука обавештајних кадрова. На пример, они имају оперативце који дуго живе у потпуно истим условима у погледу језика, културе, верских обичаја и свега другог, како живе етничке групе у које ће бити убачени ради обавештајног посла. Зато не би било чудо да су убачени и у Хамас. Треба видети можемо ли ми бар донекле тако дугорочно размишљати и планирати као што то они чине. Затим, треба поставити систем тако да се информација у најкраћем року, када је то потребно и тренутно, достави крајњем кориснику, а њему створити услове да је максимално искористи, као што то већ раде Израелци.
Фасцинантан је израелски однос према војсци и служењу војног рока, када су у питању жене и мушкарци. Војни рок мушкарци служе три а жене две године (док ми размишљамо да ли ће наши младићи издржати шест месеци на одслужењу војног рока). Веома су мобилни и веома обучени и увежбани у војном смислу, тако да су код њих мобилизација и прелазак у ратно стање рутински посао. Зато, иако мала држава, могу да мобилишу три милиона војника.
Од Палестинаца треба научити то да се адекватном стратегијом може пружити отпор много јачем и опремљенијем агресору, ако се о томе размишља на време и ако се изврше адекватне припреме.
Што се тиче куповине наоружања, узимајући у обзир наше ограничене могућности, морају се одредити приоритети. Овај сукоб сугерише да се предност мора дати набавци модерних ПВО система и јачању ваздушних снага. У последње време сваки моћни агресор настоји да рат добије ваздушним операцијама. Израел је у овом кратком рату 95 одсто користио ваздушне снаге уз јаку ПВО сопствене територије. Копнена операција, ако до ње уопште дође, креће када се противник потпуно сломи прецизним ваздушним ударима. Добро је да оваква искуства благовремено извучемо анализирајући туђе сукобе, да се не бисмо учили на сопственим грешкама.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *