David, Golijat i Ahilova peta

Iskustva iz izraelsko-palestinskog sukoba pokazuju u kom pravcu Srbija treba da jača svoj odbrambeni sistem

Ovde se ne bavimo istorijom izraelsko-palestinskih sukoba, niti time ko je kriv za njihov poslednji rat, osim u meri koja je neophodna da bi bilo jasno šta se uopšte dešavalo. Sada je uspostavljeno krhko primirje, pa mogu da se saberu utisci i izvuku pouke. Jer s vojnog stanovišta dogodile su se veoma čudne i neobične stvari – iako je u pitanju sukob Davida i Golijata, dve strane našle su se u pat-poziciji.

NAJRACIONALNIJA ODLUKA Očekivalo se da velika vojna sila jednostavno pregazi protivnika, ali to se nije dogodilo. Radi se o tome da je Izrael potpuno svestan da ne može da izgubi ovaj rat, ali i da ne može ni da ga dobije. Zato je doneo najracionalniju odluku, da ne krene u kopnenu ofanzivu i da stvari reši vazdušnom operacijom i udarima s distance. Da je krenula kopnena ofanziva, Izraelci bi imali daleko veće gubitke, a na kraju bi se sve svelo na isto – morali bi da se povuku. Ne samo zbog pritiska muslimanskog sveta i većine velikih sila nego i stoga što korišćenje skupog teškog naoružanja u gusto naseljenoj neprijateljskoj sredini može biti kontraproduktivno i povećati gubitke. Sada su i jedni i drugi proglasili pobedu, a nove pretnje i sukobi vise u vazduhu, što je „normalno stanje“ njihovih odnosa.

POZADINA SUKOBA U Izraelu je posebno osetljiv „Dan Jerusalima“. Jevreji ga slave kao dan kada su 1967. godine silom zauzeli i prisvojili istočni Jerusalim. Toga dana ortodoksni Jevreji cionisti organizuju marš pobede delovima grada gde većinski žive muslimani (Palestinci), za koje je to teška provokacija. Oni toga dana tuguju i mole se pred džamijom Al Aksa. Navodno, izraelska policija je ove godine dobila naređenje da rastera i jedne i druge, ali je u pravi okršaj ušla samo s muslimanima. Intervencija je bila toliko brutalna da je više od 200 Palestinaca završilo u bolnici.
Policijsko nasilje isprovociralo je Hamas (vojnopolitička organizacija koja kontroliše Gazu) na još nepromišljeniji potez – na vojni odgovor koji je pokrenuo ratni sukob. Hamas je lansirao rakete na gradove u Izraelu i to jeste kuriozitet – David je udario na Golijata. Odnos vojnog potencijala je neuporedivo nesrazmeran u korist Izraela. Štaviše, Hamas je u roku od nekoliko minuta lansirao 200-300 raketa.

GVOZDENA KUPOLA Laik bi se upitao – zašto toliko? Zašto, ako su se već odlučili da zbog nasilja policije nad Palestincima potegnu oružje, nisu lansirali jednu kao opomenu, ili nekoliko raketa, nego toliko njih istovremeno?
Hamas ima svoju logiku, u skladu sa strategijom koju su dugo pripremali. Izraelske gradove i važna postrojenja infrastrukture štiti moderan izraelski protivraketni sistem PVO „Gvozdena kupola“, jedan od najboljih na svetu, čija efikasnost seže do neverovatnih 85–90 odsto. Oslanja se na sistem radara, otkriva i proračunava putanju svake rakete, i blagovremeno uništava samo one koje ugrožavaju važne objekte, a one koje neće naneti nikakvu štetu propušta i tako štedi rakete. Ako bi Hamas lansirao manje raketa, sistem je do te mere pouzdan da bi sve bile uništene u vazduhu. Ipak, Hamas je pronašao Ahilovu petu i tako efikasnom PVO sistemu– istovremeno lansiranje velikog broja raketa.
Novi kuriozitet je da se jeftinim i primitivnim raketama može pobediti moderan i skup protivraketni sistem, i da se može uveliko smanjiti njegova efikasnost. Ona više nije 85–90 odsto, kao što se nekada mislilo, nego mnogo manja, a neki stručnjaci smatraju da je pala na svega 50 odsto.
Nije samo broj lansiranih raketa tome doprineo već i modernizacija raketa koje proizvodi Hamas i nabavka još modernijih od drugih država koje su spremne da im pomognu, pre svega od Irana.
Zapad se ranije ismevao raketama Hamasa kao „metalnim cevima napunjenim eksplozivom“, međutim, sada kad su one modernizovane i kada probijaju „Gvozdena kupolu“, više im sve to i nije tako smešno.
Cena Hamasove rakete je 500–1.000 dolara, a cena jednog ispaljenog izraelskog presretača je oko 50.000 dolara. To je omogućilo Hamasu da jeftino napravi ogroman broj raketa. Neke procene kažu da ih je najmanje 10.000 stacioniranih u Gazi, ali niko ne zna njihov tačan broj niti disperziju jer su im i lansirne rampe isto tako jeftine i primitivne u odnosu na modernu tehnologiju.
Drugo, Hamas nije sedeo skrštenih ruku nego su iskoristili svoje obrazovane i stručne potencijale i višestruko povećali domet raketa, sa 3–4 kilometra na 80–100, a neke rakete koje su verovatno stranog porekla dosežu i 200 kilometara. Tako im je u dometu kompletna teritorija Izraela i svi izraelski gradovi, što Izrael čini veoma ranjivim.
Hamas je otkrio još jednu manu izraelskog protivraketnog sistema kome je potrebno određeno vreme da otkrije raketu, proračuna njenu putanju i lansira presretača. Ako se raketa lansira s udaljenosti manje od četiri kilometra, nema dovoljno vremena da se uništi.

ZNAČAJ OBAVEŠTAJNIH SLUŽBI Svi znaju da izraelske obaveštajne službe spadaju među najbolje na svetu, a ipak su doživele neka iznenađenja.
Potcenili su informaciju koju su sigurno imali – da Hamas modernizuje proizvodnju raketa i da ih proizvodi masovno. Verovatno su zaključili da su njihove rakete toliko primitivne da neka unapređenja ne menjaju ništa bitno. Izraelci nisu na vreme shvatili ovu opasnost i potpuno su se pouzdali u „Gvozdenu kupolu“. Bez dileme, loša procena je u pitanju. Jer kada oni osete visok stepen opasnosti po Izrael, u stanju su da u dalekom Iranu unište neka postrojenja, pa kako onda ne bi uništili ono što je neposredno uz njihove granice. Značaj obaveštajnog faktora postaje primaran, jer ako ovakva obaveštajna sila doživi strateško iznenađenje, šta da očekuju države koje taj faktor potcenjuju?
Izrael ima tri obaveštajne službe – legendarni Mosad, vojnu obaveštajnu službu Aman, i unutrašnju obaveštajnu službu Šin-bet, koja se bavi neposrednim ugrožavanjima unutar Izraela i na području Palestine i Libana, gde deluju proiranske militantne organizacije koje Zapad smatra terorističkim – Hamas u Palestini i Hezbolah u Libanu.
Najveća novina u ovom sukobu jeste demonstracija hirurški precizne obaveštajno-vazdušne operacije kakva do sada nije viđena u svetu i sigurno će biti pokazno štivo na mnogim svetskim visokim vojnim školama.
Izrael namerno prećutkuje da je u pitanju revolucionarna novina u ratovanju. U prvom naletu izraelske avijacije eliminisani su ključni ljudi Hamasa. Ubijeni su: komandant gradske brigade Gaze; šef sajber komande odgovoran za preciznost raketa; šef istraživanja i specijalnih projekata; i glavni inženjer za municiju. U sledećim naletima eliminisano je još dvadesetak važnih komandanata i stručnjaka, kao da je neko u svakom trenutku znao gde se oni nalaze. Uništeni su i tajni vojni objekti vitalni za Hamasov način ratovanja – skladišta raketa i municije i famozni tuneli koji im služe za snabdevanje i kao skloništa. Samo tuneli bombardovani su sa 160 aviona. Hamas je shvatio da nešto nije u redu jer su Izraelci isuviše precizni. Sada istražuju da li je Šin-bet provalio njihov tajni sistem komunikacije ili među njima imaju špijune.
Kako je Šin-bet uspeo da u svakom trenutku zna kretanje i lokaciju Hamasovih komandanata i stručnjaka, i da informaciju trenutno prosledi pilotima u vazduhu baš kada su u prilici da odmah gađaju, još uvek ne znamo, ali njihova koordinacija bila je neverovatno uspešna.
Ne čude se samo Palestinci, kojima nije jasno šta ih je snašlo, već i svetska vojna elita iako znaju da se radi o državi koja ima modernu obaveštajnu opremu, čak i obaveštajne satelite.

KOLATERALNA ŠTETA Stvorena je vojna situacija gde neke činjenice predstavljaju surovi apsurd. Hamas nepreciznim raketama gađa gradove, znači izraelske civile, a dejstva po civilima moraju da se osude iako je u Izraelu poginulo svega desetak civila. Za to vreme izraelska avijacija „ne gađa civile“ – imaju visokoprecizna oružja kojima traže vođe Hamasa i važne vojne ciljeve i u tome uspevaju. To što u svakoj od tih akcija ubijaju mnogo više civila, dece, žena, staraca ne podleže osudama na Zapadu, jer to mu dođe kao „kolateralna šteta“ (a mi dobro znamo šta je to). Za poginule civile krive Hamas jer se on, navodno, namerno infiltrirao među civile pa sa „žaljenjem“ konstatuju da se civilne žrtve ne mogu izbeći.
Pri tome izraelska avijacija može da dejstvuje komotno i da lagodno bira ciljeve jer Hamas i Palestina nemaju PVO. Sem toga, strateška dubina je toliko mala (četrdesetak kilometara) da izraelski avioni ubojna sredstva mogu lansirati iznad teritorije Izraela, da bi pogodili vitalne ciljeve u Gazi. Čak ne moraju da razmišljaju ni o meteorološkim uslovima jer su oni u tom regionu uvek povoljni. I čemu onda riskantna kopnena operacija u kojoj su gubici neminovni, ako se sve može bez rizika rešiti iz vazduha u saradnji s obaveštajcima?
Dezinformacija koju su osmislile i uverljivo plasirale izraelske obaveštajne službe, da Izrael pokreće kopnenu operaciju, potpuno je uspela. Borci Hamasa poverovali su, jer su takvu operaciju i očekivali. Izašli su iz skloništa kako bi organizovali odbranu, pre svega protivoklopnu. To su obaveštajne i vazdušne komponente izraelske operacije čekale i maksimalno iskoristile da im nanesu velike gubitke u ljudstvu. Pri tome su birali, što samo oni za sada mogu, komandni i stručni kadar koji je teško zamenljiv jer to istog trenutka pravi pometnju u redovima Hamasa.
Najverovatnije da su čak i tajni pregovori uspostavljeni posredstvom obaveštajnih službi jer su se odvijali tajno, uz posredovanje egipatskih diplomata, tako da se i dogovoreno primirje može smatrati uspehom obaveštajnih službi, bez obzira na to ko će se sve kasnije kititi zaslugama za mir u tom uzavrelom regionu.

POUKA ZA SRBIJU Najvažnije iskustvo koje Srbija treba da izvuče iz izraelsko-palestinskog sukoba jeste da su, pored vojske, obaveštajno-bezbednosne službe najvažniji faktor odbrane.
Zbog velikog i konstantnog stepena ugroženosti izraelske obaveštajne službe su predimenzionirane – nesrazmerno jake i moćne s obzirom na veličinu i ekonomsku moć države. Koliki značaj Izrael poklanja ovim pitanjima vidi se po tome što su verovatno jedina država koja ima ministarstvo za obaveštajna pitanja.
U sličnoj situaciji o pitanju ugroženosti nalazi se Srbija, i zato treba da usvoji sličan model. Mi možda nikada nećemo dostići nivo efikasnosti izraelskih službi, ali treba tome da težimo.
Prvi korak je adekvatna obuka obaveštajnih kadrova. Na primer, oni imaju operativce koji dugo žive u potpuno istim uslovima u pogledu jezika, kulture, verskih običaja i svega drugog, kako žive etničke grupe u koje će biti ubačeni radi obaveštajnog posla. Zato ne bi bilo čudo da su ubačeni i u Hamas. Treba videti možemo li mi bar donekle tako dugoročno razmišljati i planirati kao što to oni čine. Zatim, treba postaviti sistem tako da se informacija u najkraćem roku, kada je to potrebno i trenutno, dostavi krajnjem korisniku, a njemu stvoriti uslove da je maksimalno iskoristi, kao što to već rade Izraelci.
Fascinantan je izraelski odnos prema vojsci i služenju vojnog roka, kada su u pitanju žene i muškarci. Vojni rok muškarci služe tri a žene dve godine (dok mi razmišljamo da li će naši mladići izdržati šest meseci na odsluženju vojnog roka). Veoma su mobilni i veoma obučeni i uvežbani u vojnom smislu, tako da su kod njih mobilizacija i prelazak u ratno stanje rutinski posao. Zato, iako mala država, mogu da mobilišu tri miliona vojnika.
Od Palestinaca treba naučiti to da se adekvatnom strategijom može pružiti otpor mnogo jačem i opremljenijem agresoru, ako se o tome razmišlja na vreme i ako se izvrše adekvatne pripreme.
Što se tiče kupovine naoružanja, uzimajući u obzir naše ograničene mogućnosti, moraju se odrediti prioriteti. Ovaj sukob sugeriše da se prednost mora dati nabavci modernih PVO sistema i jačanju vazdušnih snaga. U poslednje vreme svaki moćni agresor nastoji da rat dobije vazdušnim operacijama. Izrael je u ovom kratkom ratu 95 odsto koristio vazdušne snage uz jaku PVO sopstvene teritorije. Kopnena operacija, ako do nje uopšte dođe, kreće kada se protivnik potpuno slomi preciznim vazdušnim udarima. Dobro je da ovakva iskustva blagovremeno izvučemo analizirajući tuđe sukobe, da se ne bismo učili na sopstvenim greškama.