У ПЕРО И У ВЕТАР – ДОБРА СЕЋАЊА

Сељаци… Има их, као и свугде, и оваквих и онаквих. Ја их се најрадије сећам по добру. Радујем се добру, то ме одржава у животу. Зло брзо заборављам, праштам, сажаљевам

Због „новонасталих околности“ годину и по дана нисам био у родном селу. Осећам се шугаво, на махове ме хвата страх да се тамо никад више нећу вратити. Жена ме умирује, купиће нови ауто, стари је непоуздан за велике раздаљине. Колима је најсигурније, спустиш прозорска окна и јуриш кроз унакрсну ватру европских вируса корона…
У протекле четири деценије изостао сам само два пута: средином осамдесетих, и онога лета кад су нас бомбардовали. Године 1984. почех се настањивати у Паризу. Незвани гост, најпре сам боравио у собичку изнад дворишне гараже. Прихватао сам се разних ситних послова, онда почех писати осврте за емисију француског радија намењену онда још живој Југославији. Понешто од онога што бих рекао није било по вољи нашим домаћим душебрижницима. У Београду су ме нападали, из корисних убеђења, како је ред. Убрзо се уморише, имали су већих брига.

***

Пошто се унеколико средих, вратих се, једног пролећа, запуштеном и у траву зараслом имању. Кренем у варошицу. На аутобуском стајалишту, подно брда, старији сељак, знам га из виђења. Гледа ме, испод ока, с неверицом:
– Миловане, зар ти смеш да долазиш?
– Видиш, смем…
– Овде су свашта говорили о теби.
– Говорили, па се уморили.
– Па да, ти си рекао како јесте, а они нека виде.
Не верујем да је чуо или прочитао једну једину ре од онога што су ми спочитавали. Претпостављао је да сам износио оно о чему он ћути.
Једанпут сам, богами, имао и вајде од лошег гласа који ме је пратио.
Затребаше ми даске да патошем таван. На оближњој стругари то продају као отпатке од обрађене грађе, по ниској цени. Замолих комшију да ми, када буде пролазио, довезе једну тракторску приколицу. Већ сутрадан, појави се с брдом дашчаних окрајака.
– Бре, имаш среће. Пословођа ми прво рече: нема. Објасним му да човек остаје кратко, живи у иностранству, а он ће: „Који човек?“ Па овај, наш књижевник. „Је ли то онај што га нападају у новинама?“ Јесте, кажем. „Е, ако је он, за њега има.“ И још ми поможе при утовару.

***

Сељаци… Има их, као и свугде, и оваквих и онаквих. Ја их се најрадије сећам по добру. Радујем се добру, то ме одржава у животу. Зло брзо заборављам, праштам, сажаљевам.
Пијачни дан, у варошици ври као у кошници. Приђе ми један, постарији. Вели да је, између два рата, код мога деде, правио каце. Довољно да започнемо разговор. Глас му је пригушен, одмерен. Пошто је виши растом, као да ми, одозго, из прошлости шапуће.
– И како је, тамо, на Западу?
– Шта да ти кажем… То су богате земље, много су радили, измислили су свакојаке корисне ствари, доста су се и напљачкали, сад им то иде теже и спорије.
Пазим да не претерам са покудама, као и са похвалама. Ако ћемо право, и онамо их има свакојаких. Он ме слуша, помало одсутно, као да следи неку своју мисао, а онда избаци свој закључак:
– Па јä, кад им крене лоше, онда бомбардују.

***

Ћира, приучени зидар, поправља ми надстрешницу куће, а Раша, варошки докоњак, лешкари у хладу, пије пиво, и објашњава Ћири да Бог не постоји. За побожног Ћиру то се питање не поставља. Раша је открио неке противречности и нелогичности у Светом писму: како је могао створити ово четвртог, а оно трећег дана, када друго не може да постоји без оног првог, и, на крају крајева, ко је Њега створио? Ћира на махове кашљуцне, у ономе што чује има неког ђавола, а он није у стању да се носи са тим ђаволом. Прекине за часак посао, да би одозго, са мердевина, рекао шта има:
– Рашо, Рашо, паметно је то што говориш, али да знаш, ту ти је памет Бог дао.
Дао му памет, да, али и слободу, која укључује злоупотребу добијеног. Ћутим, Ћира је рекао све што треба рећи.

***

Петар, нижег раста, окретан, зашао у девету деценију, познат по трудољубивости, вајка се:
– Само ми је једно жао, нисам се довољно нарадио.
То, код њега значи: да се није наживео и науживао.
Комшија га теши:
– Добро се ти држиш, шта ти фали?
– Нећу да кажем, ноге ме служе, али кад потрчим за овцама, брзо се задишем.
Док је био у пуној снази, ни зец му није могао умаћи.

***

Јеша, са двојицом помоћника, калдрмише стазу између бунара и куће. Поподне одмакло, а они поседали и распричали се. Пола у шали, добацим, у пролазу:
– Хајде, на посао, плаћам ја то…
Јеша се смртно уозбиљи:
– Ти то неком другом, ја сам овде дошао пријатељски.
До вечери, реч није проговорио. Извињавам се, нуткам ракију, не вреди. За плаћање ни да чује. Пратио сам га, увече, све до капије, док му нисам угурао новчанице у џеп.

***

Следеће године, реших да оградим своје парче очевине. За постављање бодљикаве жице требало ми је око две стотине колаца. Рекоше ми да Милоје, из суседног села, има велики багрењар. Сретнем га на путу, у фебруару, провејава снег. Питам, каже да може, али испорука тек у априлу, кад се пролепша време. Добро, колико кошта по једном коцу? Рече, и ја платих.
У априлу, долази његов синовац, са првим товаром, на коњским колима. Истоварујући, каже:
– Молим те, добро прегледај, рекао ми је чика Милоје да ниједан колац не сме бити танак, крив или кратак. Каже да си му дао паре насред пута, без сведока и без признанице, па се плаши да се не обрука.

***

Требало ми је и времена, и добре воље, да се навикнем на њихово осећање временских рокова. Замолим га да дође у суботу у пет по подне, већ у четири изиђем пред кућу и чекам, а њега нема па нема. Нешто му искочило, морао на брзину да пласти сено, запретила киша, баби позлило, возио је у ваљевску болницу… Такав му је живот, јури од јутра до мрака, не зна где му је глава, а ја га чекам по договору, буљећи у ручни сат.
Појави се три дана касније. Имао је велику муку са тељењем краве. Теле су извлачили трактором, подвезали му предње ноге ужетом, дали гас, па вуци, вуци, никако да га из утробе ишчупају. На крају изиђе, али мртво. „А лепо, лепо, као лутка!“ Окрећем главу устрану да се не расплачем. У свету у коме он живи, немогуће је поштовати утврђене рокове. Све му је непредвидљиво. Векови немају јасних граница, ни дани унапред утврђеног тока.

***

У једном тренутку, држава изиђе са планом укрупњавања сељачких поседа. Њиве мале, разбацане, таман трактор заоре бразду, мора да се око себе окреће. Пита ме чика Станомир шта мислим о свему томе.
– То је, ваљда, једна практична мера, то није ново утеривање у задруге. Чисто техничка ствар, олакшица за механизацију, знаће се шта је чије, али ће приноси бити већи.
– И ти им све то верујеш?
– И верујем, и не верујем, тако сам разумео.
Старац поћута, па ће:
– Ако мене питаш, онда ништа не потписуј!

***

Имам пасош Европске уније, а ето, недостају ми.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.