U PERO I U VETAR – DOBRA SEĆANJA

Seljaci… Ima ih, kao i svugde, i ovakvih i onakvih. Ja ih se najradije sećam po dobru. Radujem se dobru, to me održava u životu. Zlo brzo zaboravljam, praštam, sažaljevam

Zbog „novonastalih okolnosti“ godinu i po dana nisam bio u rodnom selu. Osećam se šugavo, na mahove me hvata strah da se tamo nikad više neću vratiti. Žena me umiruje, kupiće novi auto, stari je nepouzdan za velike razdaljine. Kolima je najsigurnije, spustiš prozorska okna i juriš kroz unakrsnu vatru evropskih virusa korona…
U protekle četiri decenije izostao sam samo dva puta: sredinom osamdesetih, i onoga leta kad su nas bombardovali. Godine 1984. počeh se nastanjivati u Parizu. Nezvani gost, najpre sam boravio u sobičku iznad dvorišne garaže. Prihvatao sam se raznih sitnih poslova, onda počeh pisati osvrte za emisiju francuskog radija namenjenu onda još živoj Jugoslaviji. Ponešto od onoga što bih rekao nije bilo po volji našim domaćim dušebrižnicima. U Beogradu su me napadali, iz korisnih ubeđenja, kako je red. Ubrzo se umoriše, imali su većih briga.

***

Pošto se unekoliko sredih, vratih se, jednog proleća, zapuštenom i u travu zaraslom imanju. Krenem u varošicu. Na autobuskom stajalištu, podno brda, stariji seljak, znam ga iz viđenja. Gleda me, ispod oka, s nevericom:
– Milovane, zar ti smeš da dolaziš?
– Vidiš, smem…
– Ovde su svašta govorili o tebi.
– Govorili, pa se umorili.
– Pa da, ti si rekao kako jeste, a oni neka vide.
Ne verujem da je čuo ili pročitao jednu jedinu re od onoga što su mi spočitavali. Pretpostavljao je da sam iznosio ono o čemu on ćuti.
Jedanput sam, bogami, imao i vajde od lošeg glasa koji me je pratio.
Zatrebaše mi daske da patošem tavan. Na obližnjoj strugari to prodaju kao otpatke od obrađene građe, po niskoj ceni. Zamolih komšiju da mi, kada bude prolazio, doveze jednu traktorsku prikolicu. Već sutradan, pojavi se s brdom daščanih okrajaka.
– Bre, imaš sreće. Poslovođa mi prvo reče: nema. Objasnim mu da čovek ostaje kratko, živi u inostranstvu, a on će: „Koji čovek?“ Pa ovaj, naš književnik. „Je li to onaj što ga napadaju u novinama?“ Jeste, kažem. „E, ako je on, za njega ima.“ I još mi pomože pri utovaru.

***

Seljaci… Ima ih, kao i svugde, i ovakvih i onakvih. Ja ih se najradije sećam po dobru. Radujem se dobru, to me održava u životu. Zlo brzo zaboravljam, praštam, sažaljevam.
Pijačni dan, u varošici vri kao u košnici. Priđe mi jedan, postariji. Veli da je, između dva rata, kod moga dede, pravio kace. Dovoljno da započnemo razgovor. Glas mu je prigušen, odmeren. Pošto je viši rastom, kao da mi, odozgo, iz prošlosti šapuće.
– I kako je, tamo, na Zapadu?
– Šta da ti kažem… To su bogate zemlje, mnogo su radili, izmislili su svakojake korisne stvari, dosta su se i napljačkali, sad im to ide teže i sporije.
Pazim da ne preteram sa pokudama, kao i sa pohvalama. Ako ćemo pravo, i onamo ih ima svakojakih. On me sluša, pomalo odsutno, kao da sledi neku svoju misao, a onda izbaci svoj zaključak:
– Pa jä, kad im krene loše, onda bombarduju.

***

Ćira, priučeni zidar, popravlja mi nadstrešnicu kuće, a Raša, varoški dokonjak, leškari u hladu, pije pivo, i objašnjava Ćiri da Bog ne postoji. Za pobožnog Ćiru to se pitanje ne postavlja. Raša je otkrio neke protivrečnosti i nelogičnosti u Svetom pismu: kako je mogao stvoriti ovo četvrtog, a ono trećeg dana, kada drugo ne može da postoji bez onog prvog, i, na kraju krajeva, ko je Njega stvorio? Ćira na mahove kašljucne, u onome što čuje ima nekog đavola, a on nije u stanju da se nosi sa tim đavolom. Prekine za časak posao, da bi odozgo, sa merdevina, rekao šta ima:
– Rašo, Rašo, pametno je to što govoriš, ali da znaš, tu ti je pamet Bog dao.
Dao mu pamet, da, ali i slobodu, koja uključuje zloupotrebu dobijenog. Ćutim, Ćira je rekao sve što treba reći.

***

Petar, nižeg rasta, okretan, zašao u devetu deceniju, poznat po trudoljubivosti, vajka se:
– Samo mi je jedno žao, nisam se dovoljno naradio.
To, kod njega znači: da se nije naživeo i nauživao.
Komšija ga teši:
– Dobro se ti držiš, šta ti fali?
– Neću da kažem, noge me služe, ali kad potrčim za ovcama, brzo se zadišem.
Dok je bio u punoj snazi, ni zec mu nije mogao umaći.

***

Ješa, sa dvojicom pomoćnika, kaldrmiše stazu između bunara i kuće. Popodne odmaklo, a oni posedali i raspričali se. Pola u šali, dobacim, u prolazu:
– Hajde, na posao, plaćam ja to…
Ješa se smrtno uozbilji:
– Ti to nekom drugom, ja sam ovde došao prijateljski.
Do večeri, reč nije progovorio. Izvinjavam se, nutkam rakiju, ne vredi. Za plaćanje ni da čuje. Pratio sam ga, uveče, sve do kapije, dok mu nisam ugurao novčanice u džep.

***

Sledeće godine, reših da ogradim svoje parče očevine. Za postavljanje bodljikave žice trebalo mi je oko dve stotine kolaca. Rekoše mi da Miloje, iz susednog sela, ima veliki bagrenjar. Sretnem ga na putu, u februaru, provejava sneg. Pitam, kaže da može, ali isporuka tek u aprilu, kad se prolepša vreme. Dobro, koliko košta po jednom kocu? Reče, i ja platih.
U aprilu, dolazi njegov sinovac, sa prvim tovarom, na konjskim kolima. Istovarujući, kaže:
– Molim te, dobro pregledaj, rekao mi je čika Miloje da nijedan kolac ne sme biti tanak, kriv ili kratak. Kaže da si mu dao pare nasred puta, bez svedoka i bez priznanice, pa se plaši da se ne obruka.

***

Trebalo mi je i vremena, i dobre volje, da se naviknem na njihovo osećanje vremenskih rokova. Zamolim ga da dođe u subotu u pet po podne, već u četiri iziđem pred kuću i čekam, a njega nema pa nema. Nešto mu iskočilo, morao na brzinu da plasti seno, zapretila kiša, babi pozlilo, vozio je u valjevsku bolnicu… Takav mu je život, juri od jutra do mraka, ne zna gde mu je glava, a ja ga čekam po dogovoru, buljeći u ručni sat.
Pojavi se tri dana kasnije. Imao je veliku muku sa teljenjem krave. Tele su izvlačili traktorom, podvezali mu prednje noge užetom, dali gas, pa vuci, vuci, nikako da ga iz utrobe iščupaju. Na kraju iziđe, ali mrtvo. „A lepo, lepo, kao lutka!“ Okrećem glavu ustranu da se ne rasplačem. U svetu u kome on živi, nemoguće je poštovati utvrđene rokove. Sve mu je nepredvidljivo. Vekovi nemaju jasnih granica, ni dani unapred utvrđenog toka.

***

U jednom trenutku, država iziđe sa planom ukrupnjavanja seljačkih poseda. Njive male, razbacane, taman traktor zaore brazdu, mora da se oko sebe okreće. Pita me čika Stanomir šta mislim o svemu tome.
– To je, valjda, jedna praktična mera, to nije novo uterivanje u zadruge. Čisto tehnička stvar, olakšica za mehanizaciju, znaće se šta je čije, ali će prinosi biti veći.
– I ti im sve to veruješ?
– I verujem, i ne verujem, tako sam razumeo.
Starac poćuta, pa će:
– Ako mene pitaš, onda ništa ne potpisuj!

***

Imam pasoš Evropske unije, a eto, nedostaju mi.