ИЗЛОГ КЊИГЕ

Владета Јанковић
ЛАТИНСКИ ГЛОСАР
Лагуна, Београд

Док је у књизи Античке изреке упознао читаоце с позадином бројних паметних мисли античких писаца, које су ушле у свакодневну употребу многих народа до данас, у овој збирци Владета Јанковић изнео је приче о најчешћим латинским изрекама, изразима па и скраћеницама, који су још увек у широкој употреби, а о чијем се пореклу, околностима настанка и ауторству углавном мало заиста зна.
Успешно транспонујући латинске изреке у српске пословице или узречице (преко 60), и преносећи тако смисао изреке у домаћи контекст – Боље икад него икад, Имена луда налазе се свуда, Клин се клином избија, Око за око, зуб за зуб, Благо сиромашнима духом, Познај самога себе, Тресла се гора, родио се миш, Млатити празну сламу, Ко лаже, тај и краде и многе друге – аутор нам питким стилом и духовитим анегдотама из старог Рима и раног средњовековља казује ко је, када и зашто изрекао све ове истине за које смо обично држали да припадају фолклору и анонимном народном приповедачу. У другом делу књиге, објашњавајући позадину и разлоге настанка појединих латинских израза (67), као и њихове ауторе ако су познати, професор Јанковић, класичар и компаратиста по образовању, објасниће порекло, смисао и првобитно значење данас толико фреквентних израза као што су агенда, алиби, алтер его, априори, curriculum vitae, corpus delicti, de facto, in flagranti, лапсус, про боно, табула раса или вето. Најзад, у трећем делу износи се значење и порекло појединих латинских скраћеница, како оних у општој употреби, тако и административних, научних и стручних (P. S., etc., N. B., A. D., ibid. i drugih), што уз бројне илустрације у књизи коначно употпуњује ову збирку прича о латинском наслеђу у нашем говору, писању и искуству и чини је репрезентативним Латинским глосаром.

Приредили: Александар Новаковић и Душан Достанић
ПОРЕДАК И СЛОБОДА – Разговори конзервативаца и либертаријанаца
Службени гласник, Београд

Да ли у корену сваког конзервативизма почива либертаријанизам или се либертаријанизам у фундаменталном смислу мора свести на конзервативизам? Да ли је право располагања собом, својим телом и приватном својином апсолутно право које сваки цивилизовани поредак мора да штити? Постоје ли други обзири – попут заједништва, традиције, религије – који надилазе скучену перспективу модерног човека? Укратко, да ли је слобода теоријски старија од поретка, или само конкретно реализовани поредак, са својим вредностима, институцијама и хијерархијама, може бити основ њене материјализације, њеног остварења? Најзад, како се различити одговори на ова питања могу одразити на проблеме попут имиграције, екологије, мултикултурализма, родне равноправности, слабљења суверенитета националних држава? У овој књизи о томе говоре најистакнутији представници конзервативне и либертаријанске интелектуалне традиције: Ајн Ранд, Александар Гауланд, Ален де Беноа, Андре Ф. Лихтшлаг, Армин Молер, Бери Голдвотер, Дирдри Ненсен Маклоски, Ханс Херман Хопе, Еберхард Штрауб, Едвард Фејзер, Ентони Данијелс, Ерик Ленерт, Ерик Ритер фон Кинелт Ледин, Френк С. Мејер, Фридрих Аугуст фон Хајек, Фридрих Ромиг, Гец Кубичек, Герд-Клаус Калтенбрунер, Јерг Гвидо Хилзман, Карл Шмит, Лео Брент Бозел Млађи, Левелин Х. Роквел Млађи, Лудвиг фон Мизес, Мајкл Оукшот, Мари Ротбард, Ралф Реико, Расел Кирк, Ричард М. Вивер, Роџер Скрутон и Волтер Блок.

Драгослав Михаиловић
КРАТКА ИСТОРИЈА САТИРАЊА
Завод за уџбенике, Београд

Један од најугледнијих и најчитанијих савремених српских писаца у овој студији поново се вратио познатој, па и личној теми, страдању тзв. информбироваца, које без сумње баца више него велику етичку сенку на Титов југословенски пут у време Хладног рата. То Михаиловићево дело аутентичним сведочењима и ексклузивним документима употпуњује слику наше трагичне новије историје, али би уједно могло бити и одговор на једну реченицу, која је покушај да се све оправда на несрећан и нехуман начин: „Да није било Голог отока, цела би Југославија постала Голи оток.“ Михаиловић нас подсећа на то како је могуће уопште приказати ужасно понижавајуће страдање хиљада невиних људи у време када су више него брижљиво уништавани сви трагови тог политичког злочина. Чак је и званична историографија цинично прекрајала историју, стварајући климу равнодушности према голооточким жртвама. Уосталом, да је реч о злочинима у Титовој Југославији, који баш не заостају за политичким злочинима у историји света познатим као холокауст и гулаг, проговорио је Никола Рот из Руме у књизи Јаше Алмулија „Остали су живи“ (такође издање Завода за уџбенике). Он који је преживео Аушвиц, да би после 1948. допао и Голог отока, недвосмислено је рекао да је у погледу психичког злостављања затвореника Голи оток био гори од Аушвица.