ИЗЛОГ КЊИГЕ

Дени Голдберг
SERVING THE SERVANT: КОБЕЈН, ЛЕГЕНДА КОЈА ЖИВИ
Вулкан издаваштво, Београд

Пред поштоваоцима Нирване, једног од највећих бендова свих времена, и фановима Курта Кобејна, човека који је обележио музичку индустрију и модерну културу читаве планете, налази се књига Кобејновог менаџера и блиског пријатеља који је све време био уз њега. Приватни живот, као и пословни успеси, вансеријски таленат, специфичан начин рада и посвећеност музици, интригирају фанове широм света, али и сврставају Кобејна међу непролазне уметнике чија заоставштина наставља да живи.
Наслов ове биографије – Serving the Servant – представља омаж песми коју је Кобејн написао за албум In Utero. А када се упустите у читање, открићете све о Кобејновој генијалности и амбицијама, али и пренаглашеној саосећајности, која је неминовно водила до тешких мисли што су га обузимале. Он је међу реткима у историји рокенрола који су истовремено комуницирали на више културолошких језика, укључујући енергију хард рока, интегритет панка, заразну препознатљивост хитова и инспиративну привлачност друштвене освешћености. Књига открива како се талентовани уметник борио да успостави баланс између амбиција и интегритета. Из првог реда писац је посматрао незапамћен успех албума Nevermind, који је од Нирване направио најуспешнији рок бенд на свету, а речи панк и гранџ уздигао на ниво опште културе; Куртово упознавање генијалне и непредвидиве Кортни Лав, којом се и оженио, и како је та веза критичарима постала дежурни кривац за све; рођење Франсес Бин Кобејн, њихове кћерке; и коначно, Куртову јавну борбу са зависношћу, окончану трагичном смрћу, која је заувек променила ток историје рока.

Приредили Љубица Арсић и Дејан Михаиловић
ЗОВ ДАЉИНЕ
Лагуна, Београд

Низу тематских антологија прича које Љубица Арсић већ годинама саставља придружује се најновија „Зов даљине“ (овог пута у сарадњи с Дејаном Михаиловићем), посвећена теми путовања. Антологију отвара прича Петера Хандкеа као гостујућег страног писца у својеврсној панорами где ће на изазов теме о путовању одговорити деветнаест савремених српских писаца. Поред тога што читалац ове антологије има прилику да поново пролази или да се тек упозна с поетикама и гласовима различитих стваралаца, он бива у прилици да сагледа широку лепезу идеје путовања – од физичког, авантуристичког до духовног и временског. Тако у причи Радослава Петковића приповедач на истој рути, кроз средњу Словачку, прати савремени брачни пар и могућег средњовековног путника. У причи Мирјане Митровић јунакиња у време америчког грађанског рата не само да прелази Атлантик и по политичком задатку из Њујорка доспева у централну Европу већ игром судбине прелази животни пут од Американке Еме до српске снаје Елодије Лотон Мијатовић. Александар Гаталица прати путовање и преобликовање сликара Моше Шахалаја из октобарске совјетске Русије у Марка Шагала у авангардној Француској. Приповедач приче Горана Петровића свакодневно путује улицама Москве до конзерваторијума у скровитом парку са спомеником Чајковском, не би ли нашао спокој и лепоту. Интимистичке, психолошке, љубавне или породичне перспективе које се драмски отварају на путовању препознају се у причама Владимира Кецмановића, Милисава Савића, Срђана Ваљаревића или Гордане Ћирјанић, а путописни аспекти посебно долазе до изражаја у прози Васе Павковића, Александре Ђуричић или Данице Вукићевић.
Овај пробрани избор задовољиће све љубитеље приповедне прозе и љубитеље путовања – пише о овој антологији Наташа Анђелковић.

Станислав Краков
КРИЛА
Службени гласник, Београд

Крила у наслову Краковљевог романа, поред опасности и брзине, јасан су фигуративни знак катарзичног узнесења и изненадне смрти главног јунака, али и осталих јунака. Јунаци овога романа су људи осуђени на смрт. Војник код Станислава Кракова често постаје пристојан аутомат. Ово је прича о страху, радости и смрти, која се сваког часа може изненадно појавити. Крила јесу архетипски знак модерног доба. Значење им је слобода, покрет, узнесење, узлет маште, жеђ за далеким и недокучивим просторима духа, односно покушај да се превазиђе људска спутаност, тачније везаност за земљу и да се из просечности уздигне мисао слободног човека.

Андрија Радуловић
ГЕНЕРАЛ И ЛАСТА
Удружење књижевника Црне Горе, Подгорица

Према речима Благоја Паровића, језик којим Радуловић пева је снован и соноран. Њиме песник као да узима отиске упеваних и опеваних слика које је у сну видео и крунисао их у метафоре, које сведоче о искрености и непоновљивости доживљаја. Том стваралачком слободом влада закон љубави према хармонији коју преслаже стваралачка имагинација Андрије Радуловића. У тој авантури свежина језичког жанра износи на вулканску површину таласе пробуђених дубоких магнета који владају међу речима. И та свежина озари слух и пробуди читалачку радост. Како истиче Илија Лакушић, реч је о аутору који је „од самог почетка дефинисао ембрион будућег стиха, тако да данас имамо једно обимно поетско ткиво које се већ установило у укупном бићу српског језика“, те да је ова књига обојена фином иронијом и црним хумором који је својствен Радуловићевом рукопису још од „Снијежне азбуке“, која је прославила овог аутора.

Јасмина В. Милановић
ЖЕНСКО ДРУШТВО
Службени гласник, Београд

Женско друштво, касније и званично названо Београдско женско друштво и његове подружине били су најстарије женско удружење у Кнежевини Србији, основано 1875. Трајање и делатност овог друштва, чија је историја трајала скоро 70 година, били су велики изазов за истраживање и писање свеобухватне монографије. Неколико питања се од почетка издвојило – како се заиста звало, колико чланица је имало, што је, пре свега, било од кључне важности за оцењивање укупног рада, али и утицаја који су Друштво и његове подружине могли да остваре. Као једна од важних тема издвојила су се и питања улоге и утицаја чланица на организовање женског покрета у Србији. На већину питања пронашла сам одговоре, док ће одговори на нека питања остати недокучени или делимично осветљени.

Димитрије Аврамовић
СВЕТА ГОРА СА СТРАНЕ ВЕРЕ, ХУДОЖЕСТВА И ПОВЕСНИЦЕ
ННК Интернационал, Београд

Ово дело је по речима протојереја Радомира В. Поповића један велики подсетник, али истовремено и велика опомена: морамо се још једном опоменути великог броја српских задужбина, скитова, капела, рукописа које су наши владари оставили на Светој Гори, а које смо скоро заборавили. Наши преци и наше светиње нас опомињу, аутор нас само подсећа и упућује одакле треба започету нашу праву, темељну, изворну духовну обнову.
„Такво дело је ова књига… Она датира из 1848. И тада је покушала да изрази реалност Свете Горе Атонске својим сународницима, језиком речи и језиком слике. Да опише непролаз наших светиња, те да тиме подсети на непролаз нашег народа, уколико себе тим светињама изразимо, као што су то наши преци“, забележио је поред осталог о овој књизи јереј др Угрин Поповић.

Дејан Мировић
БРИСЕЛСКИ СПОРАЗУМ: ХРОНОЛОГИЈА И ПОСЛЕДИЦЕ
Catena Mundi, Београд

Храбра и правно аргументована анализа Бриселског споразума која открива непознату и поразну истину коју нећете чути у медијима. Аутор износи одговоре на многа важна питања, међу којима су и: Како је дошло до потписивања споразума? Какве везе имају Бриселски споразум и Ахтисаријев план? Када и како је расформирана српска полиција на Косову и Метохији? Шта је истина о Цивилној заштити?
„Бриселски споразум (Први споразум о принципима нормализације односа Београда и Приштине) закључен је 19. априла 2013. године у седишту ЕУ, од стране председника Владе Републике Србије Ивице Дачића, председника владе такозваног Косова Хашима Тачија и високог представника Европске уније за спољну политику и безбедност и потпредседника Европске комисије Кетрин Ештон. До закључивања Бриселског споразума статус Косова и Метохије у оквиру Републике Србије су гарантовали Устав Републике Србије из 2006. године у унутрашњем правом поретку и Резолуција Савета безбедности УН из 1999. године у међународном правном поретку“, пише у предговору др Мировића. Како аутор закључује, Бриселски споразум и његова примена, о којој се врло мало зна, довели су до дефакто признања такозваног „Косова“. Све то уочи обележавања 800 година од аутокефалности СПЦ. Дејан Мировић указује да су кључни делови Ахтисаријевог споразума обухваћени Бриселским споразумом. У том контексту, све што те, 2007. године наша држава није прихватила, сада јесте. После Бриселског споразума, на КиМ нема више српске полиције, судства, служби безбедности, укратко, државе Србије.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *