Печат – Лист слободне Србије Политички недељник, актуелна политичка дешавања, друштво, свет, култура.
Београд–Брисел–Приштина
Да ли ће повољан економски споразум с Бриселом пратити и формална неутралност ЕУ у дијалогу Београда и Приштине, што би требало да буде али досад није било, или је у питању „шаргарепа“ на већ зацртаном путу
Овим чином Курти је само показао доследност у свом плану о формирању „Велике Албаније“ и то три дана после боравка немачког министра спољних послова Хајка Маса, чија је балканска посета (Приштини и Београду), поред билатералних питања, требало да оснажи наставак прекинутог дијалога. [restrict]
„ВУЧЈА ЈАМА“ У СРЦУ СРБИЈЕ Додатно, посета Београду је уприличена и поводом отварања нове немачке амбасаде, модерног здања за које се не би баш рекло да се уклапа у околиш Улице кнеза Милоша, иако се на отварању тврдило супротно. На конкурсу за архитектонско решење победили су Немци и зграда је урађена према немачким критеријумима, а домаћи циници већ је виде као „бункер с малим пушкарницама“, уз алузију за неки нови рат, док би они загриженији рекли да амбасада подсећа на „Вучју јаму“ у срцу Србије.
Сви ови коментари су, у ствари, више револт на недавну изјаву немачког амбасадора у Србији Томаса Шиба, да је агресија на Југославију 1999. била потребна јер је требало спречити хуманитарну катастрофу и геноцид на Косову, изречену баш у време када се обележава годишњица немачког напада на Југославију у Другом светском рату. Његов шеф Хајко Мас изјаву свог резиденцијалног пуномоћника није коментарисао ниједног тренутка током боравка у Bеограду.
Али ако је судити по ономе шта је Мас изговорио у Приштини, па потом и Београду, много ће бити јасније и понашање Куртија, иначе одавно окарактерисаног као немачког миљеника и штићеника.
Говорећи у Приштини да је решавање питања региона кроз нове границе опасна и нимало реална тема, Мас сe недвосмислено изјаснио о фамозном нон-пејперу, наводном словеначком плану којим се исцртавају нове балканске границе. Касније, по повратку у Немачку, није коментарисао Куртијев „гласачки гест“ иза кога се управо крије занемаривање садашњих граница и намера да се у будућности дође до „Велике Албаније“.
Иако пуних уста компромиса и безусловне подршке дијалогу за нормализацију између тзв. Косова и Србије, Мас је навео да ће у дијалогу „признавање Косова од стране Србије бити један од елемената решења, док стране морају да буду спремне на компромисе“, што у Београду, трудећи се ваљда да буде дипломатски тактичан, није поновио. За београдске уши се негативно, али не и превише оштро, изјаснио о изјавама из Приштине да је потребан ресет дијалога, рекавши да за тим нема потребе и да Немачка подржава ЕУ и Мирослава Лајчака који посредују у дијалогу. Наравно, треба знати да је Лајчак у тој причи немачки човек и да ће дијалог усмеравати према инструкцијама из Берлина.
Додуше, у Немачкој следе парламентарни избори у септембру (уз још шест покрајинских), када треба да одступи и Ангела Меркел (за коју кажу да за собом не воли да оставља незавршене послове), а Немци добију новог канцелара. То пак не значи да ће се тада нешто битније променити у односу према Балкану и Србији јер се ради о геостратешкој и дугорочној политици, без обзира на то ко тренутно врши власт.
ЗА НЕМАЧКЕ ЗЕЛЕНЕ ПРИЗНАЊЕ КОСОВА НЕУПИТНО Тако треба тумачити и оцену Виоле фон Крамон, специјалног известиоца Европског парламента за Косово, да је неприхватљиво што Аљбин Курти гласа у суседној Албанији. Биће да је то више у функцији предстојећих избора у које и немачка странка Зелени полаже значајне амбиције а чија је чланица и Фон Крамонова. Ставови зелених су против мењања граница на Западном Балкану а признавање независности Косова и за њих је неупитно (зар њихов Јошка Фишер није био један о грлатијих поборника бомбардовања 1999. године?).
Тим више усамљено звучи опаска некадашњег америчког специјалног изасланика за Балкан Ричарда Гренела да међународна заједница треба да буде сумњичава према мотивима Аљбина Куртија и његовом гласању на изборима у Албанији. Гренеловом заслугом Курти је морао да одступи с власти како би се потписао Вашингтонски споразум, али с избором Џозефа Бајдена за председника америчка позиција се променила и много је ближа Немачкој, с тим да САД „коло води“, што се види и по понашању политичара у Приштини.
Сви потези челника привремених органа у Приштини имају амерички „амин“ и у служби су уцењивања и омекшавања Београда како би признао независност Косова. Тако треба гледати и на приштинске изјаве о ресетовању преговора, боље рећи анулирања Бриселског споразума, и захтев да све почне из почетка.
На страну што је Београд направио огроман искорак у спровођењу овог споразума, уз значајно противљење јавности у Србији, нарочито о питању његовог правног значења (правни и обавезујући уговор или политички акт). Тим више што је наша страна орочила и спровела све што је предвиђено, док приштинска страна није спровела ни одредбу, додуше најважнију, о формирању Заједнице српских општина, и још га „покрива“ листом претњи и нових и нереалних захтева. Србија је, обрни-окрени, на губитку.
У Београду „враћање на почетак“ многи тумаче као враћање у Савет безбедности УН, што је, бар за сада, тешко замислити. У сваком случају, њихова сугестија је да наша земља преузме модел понашања који има друга страна за преговарачким столом – много обећања, а мало испуњавања. Српска страна ниједном није ни наговестила такву могућност, а за председника српског парламента Ивицу Дачића повлачење потписа с Бриселског споразума би било неодговорно, без обзира што би то, како каже, било логично и разумно а у смислу наше љутње због приштинског избегавања да реализује свој део из споразума (СЗО), наглашавајући да Србија жели да буде конструктивни фактор.
То поручује и председник Вучић током боравка у Бриселу. Уз очекивање да Приштина испуни свој део споразума, наводи да је Београд спреман за наставак дијалога и приступиће му конструктивно, у жељи да се дође до компромисног решења.
СРБИЈА ПРЕВИШЕ „КОНСТРУКТИВНА“ Била је Србија и до сада конструктивна, можда и превише, поготово ако се присетимо оних окапања у време Кетрин Ештон, „бурних бриселских ноћи и спавања по ходницима“ бирократског и кафкијанског мастодонта у виду седишта ЕУ, који су претходили потписивању Бриселског споразума.
Ни сада у Бриселу није било децидних изјава да ће ЕУ извршити притисак на Приштину како би испунила своју обавезу из досад постигнутог споразума. Више је то провејавало из другог плана, као нешто подразумевајуће, али не и изричито наглашено. Мирослав Лајчак, специјални представник ЕУ за дијалог Београда и Приштине, с којим се Вучић прво састао, само је изјавио да ће „исту тему коју је разматрао с председником Вучићем (дијалог Београда и Приштине), током наредне недеље, разматрати и с премијером Косова Аљбином Куртијем“.
Много већи значај током посете Бриселу дат је евроинтегративном процесу који је после дужег времена поново покренут. Већ је познато да уместо досадашње методологије – после предлога француског председника Емануела Макрона да се проширење ЕУ заснива на четири главна принципа: етапном приступању ЕУ, строжим условима процеса, конкретним користима за грађане, те могућности назадовања – нова методологија подразумева шест кластера у које је смештено свих 35 поглавља.
Зато је у даљим бриселским разговорима на највишем нивоу, с председницом Европске комисије Урсулом фон дер Лајен, с високим представником ЕУ за спољну политику и безбедност Жозефом Борељом, представником Европског савета Шарлом Мишелом и европским комесаром за проширење Оливером Вархејијем, тежиште било на борби против вируса корона, економском опоравку, приступном процесу и питањима владавине права…
Није заобиђено ни такозвано усаглашавање са спољном политиком ЕУ, уз податак да је Србија остварила тек 50 одсто јединства с Унијом у тој сфери. Бриселу је очигледно „прст у оку“ однос Србије с Русијом и Кином, и њено непридруживање санкцијама Запада према Русији. Вучић је и ту најавио помак бар за десет процената, али тако да, како каже, то не штети државним и националним интересима Србије. Ово питање је много деликатније него што на први поглед изгледа.
ПРЕДСЕДНИК ЈЕ БИО „СУПЕР ХЕПИ“ За разлику од најаве посете која је била обележена канонадом изјава о тешким данима који нам предстоје, завршетак боравка био је у знаку Вучићевих речи да се осећа „супер хепи“ јер је ова посета најбоља од свих посета Бриселу и да Србија „неће бити више иста земља“.
Заслуга за то, пре свега, лежи у потврди ЕУ да ће се радити на реализацији капиталног инфраструктурног пројекта изградње брзе пруге од Београда до Северне Македоније која ће у великој мери променити слику региона. Ради се о трансверзали која повезује централну Европу с југом, односно Софијом и Истанбулом у једном краку, и Скопљем, Солуном и Атином у другом.
Поред инфраструктурног, пројекат има и геополитички значај, при чему се, како преноси „Дојче веле“, ЕУ на „велика врата“ враћа у инвестициони простор свог „дворишта“ које је претходних година све више потпадало под кинески утицај.
За деоницу пруге од 200 километра која води од Београда до Ниша, ЕУ је Србији дала бољу понуду од Кинеза, а према речима Александра Вучића у питању је „готово невероватна цена“. Сама деоница требало би да кошта око милијарду и 766 милиона евра, од чега ће ЕУ донирати између 35 и 50 одсто новца. Радови би требало да се заврше у наредних пет година, а путовања између луке Пиреј и Истанбула, кроз Северну Македонију и Србију ка централној Европи, требало би да се скрате и до седам пута.
Да то има великог значаја за Европу види се и по твитер налогу Урсуле фон дер Лајен где је подршка железници Београд–Скопље посебно наглашена.
СА ЗАПАДА – НИШТА БЕСПЛАТНО! Иако на први поглед овако „широко отварање“ ЕУ буди не само задовољство већ и усхићење јер Европа на тај начин и конкретно показује да јој је стало до Балкана и његовог развоја, београдски скептици подсећају да са Запада ништа не долази бесплатно, па и ову донацију треба гледати као једну велику „шаргарепу“ којој би еквивалент требало да буде нека велика услуга.
Тек да не буде све тако лепо и идилично у вези с кратком и плодном бриселском турнејом, постарала се Приштина. Приштинска „Коха“ под ознаком „ексклузивно“ објавила је вест да је дошла у посед документа, тзв. нон-пејпера о промени граница на Балкану, за који тврди да су га саставиле Француска и Немачка и да је намењен наставку дијалога Београда и Приштине, и који предвиђа оквир за даље преговоре који би требало да се заврше међусобним признањем две стране.
Наводи се и да би се на Косову створио „аутономни округ северног Косова“ у складу са законима и Уставом Косова. Српска православна црква имала би „привилегован статус“, док би Србија након ратификације правно обавезујућег споразума била дужна да „не омета чланство Косова у међународним и регионалним организацијама“. „Процес би требало да буде завршен пре краја фебруара 2022. године“, каже се у овом документу, како наводи „Коха“.
Огласио се и немачки амбасадор у Приштини Јерн Роде с тврдњом да се ради о лажној вести. „Можда постоји документ, али сигурно није француско-немачки. Потпуно подржавамо дијалог који воде ЕУ и Мирослав Лајчак, како је прошлог четвртка у Приштини поновио немачки министар спољних послова Мас“, написао је Роде на твитеру.
Да ли у овом приштинско „диму“ има и неке „ватре“ или се ради о новој приштинској ујдурми како би се замаскирао отпор преговорима по принципима Бриселског споразума знаћемо већ за десет дана, тачније 11. маја, када треба да буде настављен дијалог између Београда и Приштине.
