Светозар Влајковић – Поглед спреман на чуда

Царство недаровитих овладало је овим просторима и, разуме се, почео је рат као сам врхунац недостатка талента

Светозар Влајковић (Београд, 1938) досад је објавио тридесетак прозних дела, претежно романа, преко 50 драмских текстова за позориште, радио и телевизију. Аутор је неколико филмских сценарија и мноштва есеја. Његове прве романе уочили су надреалисти Марко Ристић, Александар Вучо и Душан Матић, те је међу њима било речи да га огласе наследником Растка Петровића. И критичари су га запазили, највише као носиоца урбане прозе која је шездесетих година недостајала српској књижевности. За њега су биле заинтересоване обе зараћене струје, и модернисти и традиционалисти. Али Влајковић није хтео да припадне ниједној, јер је сматрао да уметничка вредност припада свима, стога су га напросто склонили из својих видних поља. Својим путем наставља и даље: пред нама су романи „Љубави, магле, острва / Успомене из Хрватске“ и „Чубура, негде у времену“.
Човек не треба да буде југоносталгичан да би се, помало ауратично, сећао Југославије, и не мора да буде другосрбијански кроатофил да би се, с љубављу, сећао хрватске обале Јадрана. У свом новом роману „Љубави, магле, острва“ захватили сте у дубине сећања да бисте потражили оно што, после свега, остаје. А оно што остаје, рече Хелдерлин, утемељују песници.

Шта је остало кад се процеди кроз нежну газу душе која, упркос свему, не стари?
У оном ганутљивом периоду – а који то није!? – кад се питамо ко смо, откуда смо, куда идемо, шта је смисао те трке – налетео сам на Шекспирове стихове из „Буре“ који казују да смо од оне грађе саздани од које се снови праве, а наш живот малени заокружен је сном. Било је то у освиту мог преображења, налик на оно када се из лутке појави лептир. Па зар бих се онда бавио питањима која нужно одводе у закључке присподобљене једном ограниченом свету? Знам да нам географија помаже у сналажењу, али никад нисам допустио да ме појмови поистовете са самима собом. Да, то је Хрватска, кажемо, да, то је Југославија, да то је… али зар сав тај појмовни реквизиториј, без обзира да ли стиже из географије, или из историје, или из политике, није уистину сићушан кад помислим, опет, на искон, на вечност у вечности? Да ми је неко тада рекао да је другосрбијанац, или да је првосрбијанац, или да сам ја нешто од тога, извесно је да бих му окренуо леђа и отишао. И данас то исто чиним ако налетим на типа те сорте. Па пошто је то тако, извесно је да ову књигу нисам писао као некакав југоносталгичар или мрзитељ овога и онога. Као што ни тада, док сам био усред биљурних вода, усред алги и медуза, тако ни док сам писао ову књигу, нисам мислио на Хрватску. Осећао сам се све време, свих тих деценија као она млада жена с којом сам се нашао на плажи лигуријског сеоца Ћеријале кад ме је питала док смо пливали: На ком смо сад мору? Било је то искрено питање, које означава предукус бескраја и безвремености. За тренутак ни ја нисам знао на ком смо мору. Шта је, дакле, остало? Па остало је све што се икада доживело. Ниједан тренутак у нашем животу није изгубљен, ма колико нас заборав наводи да прихватимо ту заблуду. Градска кафана у Дубровнику, нудистичка плажа у Ровињу, ренесансно позориште на Хвару, постоје онако како су постојали – у мени. На исти начин на који човечанство од настанка постоји и сада у сваком појединцу. Ја у теби, ти у мени, ми у свима, сви у нама. А речи су слабе…
Почетак, Задар 1951. У само срце ствари ваш текст: „Нисам чезнуо за морем. Ни за путовањима. Нисам чезнуо ни за чим. Научио сам да будем задовољан оним што имам, што је ту. Око мене је била градска сиротиња и све што она носи собом, почевши од телесне прљавштине до гадости борбе за опстанак у оквирима свог положаја: свађе, туче, оговарања, клетве, крађе, ухођења, лагања, равнодушности, нарицања, исмевања, тупости. Да, и тупост је део борбе за опстанак. Да нису тупи, не би поднели живот какав живе. Или би дигли руку на себе, или би се уздигли у сфере испуњене радошћу без повода, лебдењем попут перца које је у складу са свеукупношћу постојања, попут, на пример, песме чешљугара који се завуку у крошњу брезе иза мог прозора и славе сопствено постојање захваљујући Творцу.“ Чубурско детињство и одједном – море… Какво је то откриће било?
За мене је све чудо. Зато никада нисам био туриста. Нисам волео зоо-вртове, циркус и вашаре, осећам се грозно кад видим да се нека дамица диви свом кученцету, Пикаса сам гледао у Њујорку два минута, а кад сам први пут стигао у Лувр, издржао сам можда један сат, онда сам отишао брзо, врло брзо низ кеј ка бистроу „Волтер“ где су се продавале и цигарете, упознао сам доста чувених људи и увек сам био изненађен тиме што у тим сусретима нисам нашао ништа нарочито, ваљда стога што нисам очекивао ништа више осим људске близине, добронамерности и благе памети. Ако је тога било, одлично. Ако није, ех, каква штета. А штета је било на гомиле.
Море ми се свидело јер сам могао да отпливам таман толико да једва чујем жагор с плаже, могао сам да гњурам и гледам оно тамо испод површине воде – пужеви, рибе, октоподи и остала чудовишта. Све је чудо ако имамо поглед спреман за чуда.
На мора сам ишао због других, службени пут, жена која воли да се сунча, или би то било напросто бекство од београдског интелектуалног смога. И тај смог је заправо чудо. Како је могуће, питао сам се, да људи толико вриште због недостатка признања и славе, да се бацају једни на друге као звери. А највише од свега ме је зачудило то што је тако било одувек.

А онда – Загреб, 1963. Пут, по налогу претпостављених, да се сретнете с хрватским писцима и донесете, у Радио Београд, њихове нове рукописе. И данас се не сећате тих писаца, јер сте, како рекосте, во времја оно, живели у благој измаглици стваралачке наивности, која није признавала „културну политику“ каква је вођена, због чега вас је Михиз гледао као будалу. Од чега вас је сачувала та „хигијена несећања“? И, после свега, да ли и даље имате утисак да су многи писци с простора бивше Југославије били (и остали) „једна амеба која се шири постајући октопод кад наиђе прилика и скупљајући се опет до мале, пиктијасте гомилице слузи која се повија како је неко дирне“?
Михиз ми је једном приликом објаснио шта се заправо дешава у културној сфери за време дуге владавине ЈБТ. Дешава се исто: власт попусти, онда затегне и опет попусти. Зашто?, питао сам. Није одговорио. Знао је да знам одговор: тако се ствара привид демократичности. Врх те демократичности требало је да буде самоуправљање, али оно је највише откривало управо вулгарност тоталитаризма. Док ми је то објашњавао, обојица смо знали да је он део те власти који има задатак и овлашћења да спроводи кадровску политику. Кадровска политика је најважнији део културне политике. Начин на који је спровођена нужно је водио занемаривању вредних дела и прегалаца. Зашто је нужно? Па стога што високопозиционирани кадрови морају да сарађују са Службом, а ниједан талентовани писац то не прихвата. Радије остаје на маргинама него да буде слуга овенчан поклоњеном славом које би требало да се стиди. Да ли ми је наивност у нечему помогла? Наравно да јесте. Помогла ми је да срљам у писање уметничких дела (романи, драме) чак и онда кад сам увелико схватио о чему се ради, и колика сам будала по Михизовом мишљењу. И не само по његовом. Једном ме срео Раде Константиновић и питао: Знаш ли да су те избацили из канона? У првом тренутку нисам се сетио шта му то значи, тај канон и чији канон. Онда сам се некако сетио шта они под тим подразумевају. Е заболе ме, рекао сам, а Раде ме гледао с презиром. Али је и занемео. Реч је, дакле, о сујетама. Свеједно којег су опредељења, леви, десни, други, први, педери и непедери, књижевници, настоје да подмире незајаз сопствених сујета. Тим јаловим покушајима никад краја.
Зашто нисам запамтио имена писаца које сам срео у Хрватској, али и свуда у тој тадашњој нашој држави? Па зато што нисам срео ниједно дело које завређује да га памтим, самим тим ни његовог аутора.
Током пола века у културним програмима највише сам се петљао с песницима. Уређивао сам две деценије емисију „Поетски театар 202“, то је била једина радијска емисија на овим просторима у трајању од два сата у којој је сваке недеље представљен бар један песник. Израчунајмо: 20 x 52 = 1040. Осим песника, у емисијама би се нашао и понеки критичар, глумац, издавач. Дакле, само у том послу сам упознао преко хиљаду књижевника, то јест оних који себе сматрају књижевницима. Кад је све то прошло, после пола века, и кад бих се понекад осврнуо, стресао бих се: толико изговорених речи, толико укориченог празнословља и толико мојег саучесништва у свему томе, а кад би требало да начиним антологију узимајући најбоље од емитованих песама, тешко да бих скрпио свешчицу од 52 странице. Их, и то је превише. А за све то време, у недостатку тема, подгревају ти вајни песници незадовољство јер мисле да су мала средства која држава издваја за културу, па онда јагма за националне пензије – ем ниси ништа иоле добро и паметно сачинио, ем вриштиш што ти нису дали пензију од које би могла да се исхрани једна честита радничка породица – жалосно је то, пријатељу, и мучно.
У време оно, усред титотопије, био је покушај да се надиђе историја. Пишете: „У то време сви смо се познавали. Били смо младост без граница, младост која је окренула леђа мржњи, ратовима, историји.“ Југословенски Јадран био је права шанса за нови почетак. Очито је, нисмо побегли од себе. Шта се, у ствари, десило?
Десило се то да је неталент победио! Запрепастио сам се оних дана кад је овде дозвољен вишепартијски систем бројем писаца који су се натрћили у председништвима нових странака и кад су без стида и срама почели да заступају оно против чега су дотле били. Политичари су их примали како би себи обезбедили почетни излазак из анонимности, јер странке се не оснивају тек тако нечијом самовољом. Тад сам се још мало освестио, схватио сам зашто такви никад нису написали иоле вредно дело: па нису могли, јер они су били неталентовани све време, али су сличне неталентоване користили да их промовишу и све то у име уметности, хуманости, љубави, традиције или некакве револуционарности, у име прогреса, демократије и бла-бла-бла домета.
У почетку, кад је Јадран био општа својина и кад смо се ми из Србије тамо осећали као у својој домовини, баш као што је сваки грађанин било које од тадашњих република овде могао да буде на своме, добро примљен, безбедан, политизирани људи су потајно политизирали уколико би имали нешто против југословенства, али кад је диктатор отишао са сцене, а уведен вишепартијски систем, одједном је испливала истина: мржња, осветољубивност, религиозна нетрпељивост итд. Моји другови који су припадали споменутој младости без граница одједном су остарили, свели су се на политичке животиње. Бар да су их идеолошки разлози убацили у арену, некако би могли да се правдају барем истомишљеницима, али нису били мотивисани на том нивоу већ на оном најбеднијем – новац, моћ, власт… Царство недаровитих овладало је овим просторима и, разуме се, почео је рат као сам врхунац недостатка талента.
Чубурац сте, из метафизичког доба града који је постајао свет. У новом роману који сте писали о свом градском завичају пред нас искрсавају слике Београда кога више нема, али који живи у успоменама. Кад се успомене упореде с мини-мегалополисом у коме данас живите, где смо? Знам да ћете одговорити без сентименталности.
Назив тог романа је „Чубура негде у времену“. Ми знамо да и цивилизације нестају, да се градови растварају, општа трулежност је закон овде на земљи. Тако је било и са Чубуром, мојим географским завичајем. До пре четири године на овом месту је била кућа коју сам наследио од свога деде, ратника из Првог светског рата. Био сам годинама једини писац у граду који живи у кући у којој је рођен, остали су стигли однекуд, одасвуд. Та кућа, попут суседних, попут свих у улици, попут свих у свим околним улицама, та кућа је била осуђена на нестанак. Али ништа не нестаје, не може да нестане. Све је у нама, а ми не нестајемо, већ мењамо стање и облик.
Кад је та моја кућа срушена, и на њено место стигла ова са Шиндлеровим лифтом којим се возим свакога дана, ја сам увелико био пресељен са Чубуре, јер ништа од онога што ју је чинило, ни предмети, ни људи, није постојало. Тај процес принудног исељавања, а да се нисам померио, део је нашег прогреса, кажу. Тај прогрес праве и њиме руководе дилетанти-инвеститори у сарадњи с дилетантима који седе у општинским и иним управама. Свеопшти простаклук, недостатак осећајности, продори похлепе и окрутности и много тога још овладали су целом планетом. Чубура у мом срцу, упркос томе, остаје онај вилин коњиц који се лелуја на врху травке негде у дну баште које нема.
Има један наслов из моје читалачке младости: сјајан наслов „Морнар на мору судбине“. То ми је повод да вас питам: капетане Влајковићу, стари морски вуче, куд плови овај брод? Је ли то она екстатична Рембоова „Пијана лађа“ или мрачни Жерикоов „Сплав Медузе“?
Имам предосећање, драги Владимире, да се времену мрака ближи крај, као уосталом и самом Времену. Визије Артура Рембоа и Теодора Жерикоа нуде одвише нежне призоре у поређењу с оним што се данас дешава на Земљи. Али Светлост стиже. Малопре ми се јавила једна пријатељица их Холандије која храни птице у оближњем шумарку, и она мисли да треба издржати. Још неки пријатељи – нема их много – слично осећају. Мој брод плови мирно, упркос таласима који га преклапају. Верујем да ће Светлост, по Обећању, осветлити лица тако да ће свако примити плату коју заслужује. Амин.