Svetozar Vlajković – Pogled spreman na čuda

Carstvo nedarovitih ovladalo je ovim prostorima i, razume se, počeo je rat kao sam vrhunac nedostatka talenta

Svetozar Vlajković (Beograd, 1938) dosad je objavio tridesetak proznih dela, pretežno romana, preko 50 dramskih tekstova za pozorište, radio i televiziju. Autor je nekoliko filmskih scenarija i mnoštva eseja. Njegove prve romane uočili su nadrealisti Marko Ristić, Aleksandar Vučo i Dušan Matić, te je među njima bilo reči da ga oglase naslednikom Rastka Petrovića. I kritičari su ga zapazili, najviše kao nosioca urbane proze koja je šezdesetih godina nedostajala srpskoj književnosti. Za njega su bile zainteresovane obe zaraćene struje, i modernisti i tradicionalisti. Ali Vlajković nije hteo da pripadne nijednoj, jer je smatrao da umetnička vrednost pripada svima, stoga su ga naprosto sklonili iz svojih vidnih polja. Svojim putem nastavlja i dalje: pred nama su romani „Ljubavi, magle, ostrva / Uspomene iz Hrvatske“ i „Čubura, negde u vremenu“.
Čovek ne treba da bude jugonostalgičan da bi se, pomalo auratično, sećao Jugoslavije, i ne mora da bude drugosrbijanski kroatofil da bi se, s ljubavlju, sećao hrvatske obale Jadrana. U svom novom romanu „Ljubavi, magle, ostrva“ zahvatili ste u dubine sećanja da biste potražili ono što, posle svega, ostaje. A ono što ostaje, reče Helderlin, utemeljuju pesnici.

Šta je ostalo kad se procedi kroz nežnu gazu duše koja, uprkos svemu, ne stari?
U onom ganutljivom periodu – a koji to nije!? – kad se pitamo ko smo, otkuda smo, kuda idemo, šta je smisao te trke – naleteo sam na Šekspirove stihove iz „Bure“ koji kazuju da smo od one građe sazdani od koje se snovi prave, a naš život maleni zaokružen je snom. Bilo je to u osvitu mog preobraženja, nalik na ono kada se iz lutke pojavi leptir. Pa zar bih se onda bavio pitanjima koja nužno odvode u zaključke prispodobljene jednom ograničenom svetu? Znam da nam geografija pomaže u snalaženju, ali nikad nisam dopustio da me pojmovi poistovete sa samima sobom. Da, to je Hrvatska, kažemo, da, to je Jugoslavija, da to je… ali zar sav taj pojmovni rekvizitorij, bez obzira da li stiže iz geografije, ili iz istorije, ili iz politike, nije uistinu sićušan kad pomislim, opet, na iskon, na večnost u večnosti? Da mi je neko tada rekao da je drugosrbijanac, ili da je prvosrbijanac, ili da sam ja nešto od toga, izvesno je da bih mu okrenuo leđa i otišao. I danas to isto činim ako naletim na tipa te sorte. Pa pošto je to tako, izvesno je da ovu knjigu nisam pisao kao nekakav jugonostalgičar ili mrzitelj ovoga i onoga. Kao što ni tada, dok sam bio usred biljurnih voda, usred algi i meduza, tako ni dok sam pisao ovu knjigu, nisam mislio na Hrvatsku. Osećao sam se sve vreme, svih tih decenija kao ona mlada žena s kojom sam se našao na plaži ligurijskog seoca Ćerijale kad me je pitala dok smo plivali: Na kom smo sad moru? Bilo je to iskreno pitanje, koje označava predukus beskraja i bezvremenosti. Za trenutak ni ja nisam znao na kom smo moru. Šta je, dakle, ostalo? Pa ostalo je sve što se ikada doživelo. Nijedan trenutak u našem životu nije izgubljen, ma koliko nas zaborav navodi da prihvatimo tu zabludu. Gradska kafana u Dubrovniku, nudistička plaža u Rovinju, renesansno pozorište na Hvaru, postoje onako kako su postojali – u meni. Na isti način na koji čovečanstvo od nastanka postoji i sada u svakom pojedincu. Ja u tebi, ti u meni, mi u svima, svi u nama. A reči su slabe…
Početak, Zadar 1951. U samo srce stvari vaš tekst: „Nisam čeznuo za morem. Ni za putovanjima. Nisam čeznuo ni za čim. Naučio sam da budem zadovoljan onim što imam, što je tu. Oko mene je bila gradska sirotinja i sve što ona nosi sobom, počevši od telesne prljavštine do gadosti borbe za opstanak u okvirima svog položaja: svađe, tuče, ogovaranja, kletve, krađe, uhođenja, laganja, ravnodušnosti, naricanja, ismevanja, tuposti. Da, i tupost je deo borbe za opstanak. Da nisu tupi, ne bi podneli život kakav žive. Ili bi digli ruku na sebe, ili bi se uzdigli u sfere ispunjene radošću bez povoda, lebdenjem poput perca koje je u skladu sa sveukupnošću postojanja, poput, na primer, pesme češljugara koji se zavuku u krošnju breze iza mog prozora i slave sopstveno postojanje zahvaljujući Tvorcu.“ Čubursko detinjstvo i odjednom – more… Kakvo je to otkriće bilo?
Za mene je sve čudo. Zato nikada nisam bio turista. Nisam voleo zoo-vrtove, cirkus i vašare, osećam se grozno kad vidim da se neka damica divi svom kučencetu, Pikasa sam gledao u Njujorku dva minuta, a kad sam prvi put stigao u Luvr, izdržao sam možda jedan sat, onda sam otišao brzo, vrlo brzo niz kej ka bistrou „Volter“ gde su se prodavale i cigarete, upoznao sam dosta čuvenih ljudi i uvek sam bio iznenađen time što u tim susretima nisam našao ništa naročito, valjda stoga što nisam očekivao ništa više osim ljudske blizine, dobronamernosti i blage pameti. Ako je toga bilo, odlično. Ako nije, eh, kakva šteta. A šteta je bilo na gomile.
More mi se svidelo jer sam mogao da otplivam taman toliko da jedva čujem žagor s plaže, mogao sam da gnjuram i gledam ono tamo ispod površine vode – puževi, ribe, oktopodi i ostala čudovišta. Sve je čudo ako imamo pogled spreman za čuda.
Na mora sam išao zbog drugih, službeni put, žena koja voli da se sunča, ili bi to bilo naprosto bekstvo od beogradskog intelektualnog smoga. I taj smog je zapravo čudo. Kako je moguće, pitao sam se, da ljudi toliko vrište zbog nedostatka priznanja i slave, da se bacaju jedni na druge kao zveri. A najviše od svega me je začudilo to što je tako bilo oduvek.

A onda – Zagreb, 1963. Put, po nalogu pretpostavljenih, da se sretnete s hrvatskim piscima i donesete, u Radio Beograd, njihove nove rukopise. I danas se ne sećate tih pisaca, jer ste, kako rekoste, vo vremja ono, živeli u blagoj izmaglici stvaralačke naivnosti, koja nije priznavala „kulturnu politiku“ kakva je vođena, zbog čega vas je Mihiz gledao kao budalu. Od čega vas je sačuvala ta „higijena nesećanja“? I, posle svega, da li i dalje imate utisak da su mnogi pisci s prostora bivše Jugoslavije bili (i ostali) „jedna ameba koja se širi postajući oktopod kad naiđe prilika i skupljajući se opet do male, piktijaste gomilice sluzi koja se povija kako je neko dirne“?
Mihiz mi je jednom prilikom objasnio šta se zapravo dešava u kulturnoj sferi za vreme duge vladavine JBT. Dešava se isto: vlast popusti, onda zategne i opet popusti. Zašto?, pitao sam. Nije odgovorio. Znao je da znam odgovor: tako se stvara privid demokratičnosti. Vrh te demokratičnosti trebalo je da bude samoupravljanje, ali ono je najviše otkrivalo upravo vulgarnost totalitarizma. Dok mi je to objašnjavao, obojica smo znali da je on deo te vlasti koji ima zadatak i ovlašćenja da sprovodi kadrovsku politiku. Kadrovska politika je najvažniji deo kulturne politike. Način na koji je sprovođena nužno je vodio zanemarivanju vrednih dela i pregalaca. Zašto je nužno? Pa stoga što visokopozicionirani kadrovi moraju da sarađuju sa Službom, a nijedan talentovani pisac to ne prihvata. Radije ostaje na marginama nego da bude sluga ovenčan poklonjenom slavom koje bi trebalo da se stidi. Da li mi je naivnost u nečemu pomogla? Naravno da jeste. Pomogla mi je da srljam u pisanje umetničkih dela (romani, drame) čak i onda kad sam uveliko shvatio o čemu se radi, i kolika sam budala po Mihizovom mišljenju. I ne samo po njegovom. Jednom me sreo Rade Konstantinović i pitao: Znaš li da su te izbacili iz kanona? U prvom trenutku nisam se setio šta mu to znači, taj kanon i čiji kanon. Onda sam se nekako setio šta oni pod tim podrazumevaju. E zabole me, rekao sam, a Rade me gledao s prezirom. Ali je i zanemeo. Reč je, dakle, o sujetama. Svejedno kojeg su opredeljenja, levi, desni, drugi, prvi, pederi i nepederi, književnici, nastoje da podmire nezajaz sopstvenih sujeta. Tim jalovim pokušajima nikad kraja.
Zašto nisam zapamtio imena pisaca koje sam sreo u Hrvatskoj, ali i svuda u toj tadašnjoj našoj državi? Pa zato što nisam sreo nijedno delo koje zavređuje da ga pamtim, samim tim ni njegovog autora.
Tokom pola veka u kulturnim programima najviše sam se petljao s pesnicima. Uređivao sam dve decenije emisiju „Poetski teatar 202“, to je bila jedina radijska emisija na ovim prostorima u trajanju od dva sata u kojoj je svake nedelje predstavljen bar jedan pesnik. Izračunajmo: 20 x 52 = 1040. Osim pesnika, u emisijama bi se našao i poneki kritičar, glumac, izdavač. Dakle, samo u tom poslu sam upoznao preko hiljadu književnika, to jest onih koji sebe smatraju književnicima. Kad je sve to prošlo, posle pola veka, i kad bih se ponekad osvrnuo, stresao bih se: toliko izgovorenih reči, toliko ukoričenog praznoslovlja i toliko mojeg saučesništva u svemu tome, a kad bi trebalo da načinim antologiju uzimajući najbolje od emitovanih pesama, teško da bih skrpio sveščicu od 52 stranice. Ih, i to je previše. A za sve to vreme, u nedostatku tema, podgrevaju ti vajni pesnici nezadovoljstvo jer misle da su mala sredstva koja država izdvaja za kulturu, pa onda jagma za nacionalne penzije – em nisi ništa iole dobro i pametno sačinio, em vrištiš što ti nisu dali penziju od koje bi mogla da se ishrani jedna čestita radnička porodica – žalosno je to, prijatelju, i mučno.
U vreme ono, usred titotopije, bio je pokušaj da se nadiđe istorija. Pišete: „U to vreme svi smo se poznavali. Bili smo mladost bez granica, mladost koja je okrenula leđa mržnji, ratovima, istoriji.“ Jugoslovenski Jadran bio je prava šansa za novi početak. Očito je, nismo pobegli od sebe. Šta se, u stvari, desilo?
Desilo se to da je netalent pobedio! Zaprepastio sam se onih dana kad je ovde dozvoljen višepartijski sistem brojem pisaca koji su se natrćili u predsedništvima novih stranaka i kad su bez stida i srama počeli da zastupaju ono protiv čega su dotle bili. Političari su ih primali kako bi sebi obezbedili početni izlazak iz anonimnosti, jer stranke se ne osnivaju tek tako nečijom samovoljom. Tad sam se još malo osvestio, shvatio sam zašto takvi nikad nisu napisali iole vredno delo: pa nisu mogli, jer oni su bili netalentovani sve vreme, ali su slične netalentovane koristili da ih promovišu i sve to u ime umetnosti, humanosti, ljubavi, tradicije ili nekakve revolucionarnosti, u ime progresa, demokratije i bla-bla-bla dometa.
U početku, kad je Jadran bio opšta svojina i kad smo se mi iz Srbije tamo osećali kao u svojoj domovini, baš kao što je svaki građanin bilo koje od tadašnjih republika ovde mogao da bude na svome, dobro primljen, bezbedan, politizirani ljudi su potajno politizirali ukoliko bi imali nešto protiv jugoslovenstva, ali kad je diktator otišao sa scene, a uveden višepartijski sistem, odjednom je isplivala istina: mržnja, osvetoljubivnost, religiozna netrpeljivost itd. Moji drugovi koji su pripadali spomenutoj mladosti bez granica odjednom su ostarili, sveli su se na političke životinje. Bar da su ih ideološki razlozi ubacili u arenu, nekako bi mogli da se pravdaju barem istomišljenicima, ali nisu bili motivisani na tom nivou već na onom najbednijem – novac, moć, vlast… Carstvo nedarovitih ovladalo je ovim prostorima i, razume se, počeo je rat kao sam vrhunac nedostatka talenta.
Čuburac ste, iz metafizičkog doba grada koji je postajao svet. U novom romanu koji ste pisali o svom gradskom zavičaju pred nas iskrsavaju slike Beograda koga više nema, ali koji živi u uspomenama. Kad se uspomene uporede s mini-megalopolisom u kome danas živite, gde smo? Znam da ćete odgovoriti bez sentimentalnosti.
Naziv tog romana je „Čubura negde u vremenu“. Mi znamo da i civilizacije nestaju, da se gradovi rastvaraju, opšta truležnost je zakon ovde na zemlji. Tako je bilo i sa Čuburom, mojim geografskim zavičajem. Do pre četiri godine na ovom mestu je bila kuća koju sam nasledio od svoga dede, ratnika iz Prvog svetskog rata. Bio sam godinama jedini pisac u gradu koji živi u kući u kojoj je rođen, ostali su stigli odnekud, odasvud. Ta kuća, poput susednih, poput svih u ulici, poput svih u svim okolnim ulicama, ta kuća je bila osuđena na nestanak. Ali ništa ne nestaje, ne može da nestane. Sve je u nama, a mi ne nestajemo, već menjamo stanje i oblik.
Kad je ta moja kuća srušena, i na njeno mesto stigla ova sa Šindlerovim liftom kojim se vozim svakoga dana, ja sam uveliko bio preseljen sa Čubure, jer ništa od onoga što ju je činilo, ni predmeti, ni ljudi, nije postojalo. Taj proces prinudnog iseljavanja, a da se nisam pomerio, deo je našeg progresa, kažu. Taj progres prave i njime rukovode diletanti-investitori u saradnji s diletantima koji sede u opštinskim i inim upravama. Sveopšti prostakluk, nedostatak osećajnosti, prodori pohlepe i okrutnosti i mnogo toga još ovladali su celom planetom. Čubura u mom srcu, uprkos tome, ostaje onaj vilin konjic koji se leluja na vrhu travke negde u dnu bašte koje nema.
Ima jedan naslov iz moje čitalačke mladosti: sjajan naslov „Mornar na moru sudbine“. To mi je povod da vas pitam: kapetane Vlajkoviću, stari morski vuče, kud plovi ovaj brod? Je li to ona ekstatična Remboova „Pijana lađa“ ili mračni Žerikoov „Splav Meduze“?
Imam predosećanje, dragi Vladimire, da se vremenu mraka bliži kraj, kao uostalom i samom Vremenu. Vizije Artura Remboa i Teodora Žerikoa nude odviše nežne prizore u poređenju s onim što se danas dešava na Zemlji. Ali Svetlost stiže. Malopre mi se javila jedna prijateljica ih Holandije koja hrani ptice u obližnjem šumarku, i ona misli da treba izdržati. Još neki prijatelji – nema ih mnogo – slično osećaju. Moj brod plovi mirno, uprkos talasima koji ga preklapaju. Verujem da će Svetlost, po Obećanju, osvetliti lica tako da će svako primiti platu koju zaslužuje. Amin.