Реците збогом нормалности

Колико дуго се неко стање може легитимно називати неочекиваним и ванредним, можда месец дана, можда два, али цела једна година трајања те опасности значи да је то нова нормалност. Очигледна последица је да мере предвиђене за неочекивану опасност – као забрана окупљања, затварање позоришта и јавних места окупљања, повремене забране свега до мере полицијског часа – треба да трају док траје неочекивана и ванредна опасност, али ако опасност траје у бесконачност, онда те мере постају бесконачне

Жао ми је што морам да најавим не баш поучне и охрабрујуће вести, јер ова ситуација никада неће престати. Позивам се на књигу једног од гуруа Форума у Давосу Клауса Швабa1 „Велико ресетовање“, а тај форум је ове године имао расправу о великом ресетовању у складу с епидемиолошком опасношћу. У тој књизи Шваб каже да се многи питају када ћемо се вратити на нормалност? Одговор је – каже он – никада! То је зато што смо у ствари већ ушли у нову нормалност. Епистемолошки неочекивани догађај је постао хроничан, пошто се не може више говорити о неочекиваности, јер се сада, после целе једне године, не може више говорити о ванредној опасности. Наиме, колико дуго се неко стање може легитимно називати неочекиваним и ванредним, можда месец дана, можда два, али цела једна година трајања те опасности значи да је то нова нормалност. Очигледна последица је да мере предвиђене за неочекивану опасност – као забрана окупљања, затварање позоришта и јавних места окупљања, повремене забране свега до мере полицијског часа – треба да трају док траје неочекивана и ванредна опасност, али ако опасност траје у бесконачност, онда те мере постају бесконачне. Ту тезу одавно подржавам и она се, нажалост, показује исправном, јер изгледа да је оправдава стварност у сваком њеном делу. Пандемија је бесконачна, јер мора бити бесконачна. Ако би она престала, онда би престала и нова нормалност, па бисмо се морали вратити на нормалност пре ковида 19.
Сумњам да ћемо се икада вратити на неку нормалност, јер ушли смо у еру пандемија, а нове још смртоносније долазе. Дакле, није толико проблем само у томе када ће престати ова пандемија већ и у томе што ће после ове бити нових које многи већ најављују. Наравно, највише су погођени сектори који раде у директном контакту с људима, мислим на позоришта, рецимо на продавнице. Поводом нове нормалности претпоставимо ad absurdum (свођење на апсурд – прим. прев.) да можемо рећи да се од сутра враћамо на стару нормалност. Можемо то рећи, али ми се никада више нећемо вратити на стару нормалност, јер су се у нас усадиле нове навике. Ево само једног примера: куповина преко интернета на комерцијалним платформама. То је многима било непознато раније, а сада је то постало нова нормалност. И ту неће бити повратка на старо. Наравно, ко ради на нивоу забаве, на нивоу контакта с публиком, или ресторани, доживеће најтеже ударце, што се већ види. Ту је, нажалост, реч о томе да се мора радити на репрограмирању. Рецимо биоскоп. Много онога што је било биоскоп сада постаје интернет-биоскоп. Ко ће данас ићи у биоскоп ако може то да гледа на јутјубу? Много рада у фирмама се претвара у рад од куће. Дакле, реч је о комплексној реорганизацији. Да се разумемо, многе те ствари су постојале и пре епидемије, јутјуб, „Амазон“. Али сада је још јачи подстицај њима дат доласком ковида 19, што би могло довести до епохалног скока. „А“ је једнако „Ц“. И „Б“ је једнако „Ц“. Онда је и „А“ једнако „Б“. Тако би могао парадоксално да се догоди и ковид после ковида. А прави проблем је што се многе компаније већ принудно престројавају у том смеру прилагођавајући се тој ситуацији која траје већ једну годину и не може се више сматрати неочекиваним догађајем, него је то неочекиваност која је мутирала у нову стварност и која производи адаптабилност на њу чиме се метаболизује стање резидента, односно понашање некога ко трпи и иде даље као да се ништа не дешава.
Категорија куповина које нису неопходне, које често намеће интернет, јесте нечувено насиље, јер ко одлучује шта је битно за мене, тебе или наше пријатеље? На пример, продаја поклопаца за биде. За многе су ти поклопци сасвим неважни, али се намећу интернетом, јер је та продаја животно важна за продавца. Али тим поводом поставља се питање ко одлучује шта је важно за некога а шта није важно, поред насиља да се намеће шта је важно, а шта не? Погледи су различити, јер за онога ко стоји за шанком животно је важно да неко попије кафу за тим шанком, а за онога ко пије ту кафу није нарочито битно хоће ли је наручити или не.
Десила се ових дана баш узнемиравајућа ствар, поред тог насиља над самим изразом шта је битно а шта небитно. У демократији грађанин одлучује шта је битно за њега, а не власт. Рецимо, јуче (20. марта 2021 – прим. прев.) на протестима у Торину на једном тргу интервенисале су снаге реда, које су казниле учеснике и прекинуле манифестацију, зато што нису поштоване неке норме међу којима и „катанчење“, јер ако си у Торину у црвеној зони „катанчења“, не смеш изаћи из куће. То је забрана јавних окупљања. Па ко не би приметио да смо у фази ауторитарне инволуције. Зар није демократија поредак у коме грађани ипак и увек имају право да се окупе? Зар није нашим уставом загарантована слобода говора на сваки начин и у сваком контексту. То је нешто веома опасно у свом исказу и седиментацији те навике у новој нормалности.

Превод с италијанског Драган Мраовић

1Примедба преводиоца: Клаус Мартин Шваб је немачки инжењер и економиста најпознатији као оснивач и извршни председник Светског економског форума. У свом делу „Велико ресетовање“, објављеном 2019, он истиче да се у свету у постковид ери морају изнова проценити вредности неолибералне економије, које су пре пандемије сматране светињама. Пандемија је покренула кризу у јавном здравству и економији, у размерама које нису виђене генерацијама и погоршала је системске проблеме, попут неједнакости и позиционирања великих сила. Тим судом он постаје антиглобалиста и заборавља да је баш он један од твораца глобализма. Сада се залаже за циљеве антиглобалиста, па пише, поред осталог: „Фундаментализам слободног тржишта нагризао је права радника и економску сигурност, покренуо трку у дерегулацији до крајњих граница, урушио пореску политику и створио глобалне монополе.“ Клаус Шваб упозорава на опасност од неолибералног капитализма иако је баш он основао Светски економски форум у Давосу, као подршку таквом моделу друштва, што му је својевремено донело планетарну славу, утицај, а и велики новац? То јесте цинично. Али и профитабилно, јер би сада могао на контратезама, борећи се против онога што је створио, да опет узима новац од лаковерних. Нарочито зато што је та његова „критика неолиберализма“ прихваћена као још један позитиван импулс из Давоса. У том „великом ресетовању“ крије се у ствари подвала према којој сада исти они који су наметали „слободно тржиште“ и неолиберализам заправо спасавају себе саме од своје пропале империјалне идеје, али и даље би да управљају светом. Зато Шваб каже: „Али стандарди нашег глобалног економског система мораће да претрпе измене, ако се претходно изврши инспекција отвореног ума. Првенствено неолиберална идеологија.“ Истина је да једина измена која помаже свету јесте да са сцене оду такви као што је Шваб. Иначе, на Форуму у Давосу се плаћају велике котизације за учешће, што се подразумева и за учешће српских политичара, па се не позивају они који би имали стварно нешто да кажу, већ они који плате учешће, под условом да подржавају неолиберализам, као и они који ту треба да прихвате неолибералне норме, јер Форум служи управо за њихово уздизање на пиједестал „једине демократије“ на свету.


Један коментар

  1. Да, Дијего Фузаро је лепо дефинисао ово наше прилагођавање новој ситуацији која траје: Нова нормалност. Лично, ову мутирану нормалност одавно осећам као нешто што никад неће престати, па сам о томе и писала. Неки нови корона вирус, или ко зна шта , сасвим реално, прети и претиће у будућности. Зашто и не би? Циљ још није постигнут, за то треба времена. Па нове и нове вакцине, нове мере… Још пре више месеци постала сам свесна да ће се моји сусрети са рођеном децом веома проредити – због моје безбедности; да никад нећу моћи да дочекам своју децу без маске, да ћу моћи с њима да обедујем само ако држим одвратно срочену “социјалну дистанцу”, да нећу моћи да пољубим своју децу и унучиће – ако ми је живот мио… да нећу отићи комшији на славу, да нећу посећивати пријатеље… ако ми је живот мио. Страшно! Ово нису предвидели ни писци дистопијских романа; стварност је увек страшнија од фикције.
    Млади, наравно, не пристају на такав живот; зато ће жртве међу њим бити све веће, без обзира на све “вакцине” и “све мере” – а ко би могао да им замери!
    О људским прокламованим слободама више не би требало говорити: оне су, практично, УКИНУТЕ, иако још фигурирају као загарантована демократсаљ достигнућа. Све је у зони апсурда!
    НЗДРАВЉЕ НАМ БИЛО!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *