ИСТОРИЈСКИ ПОМАЦИ У ВИРТУЕЛНОЈ ЦЕРЕМОНИЈИ

Златни глобус 2021

Због пандемијског „новог нормалног“ и овогодишња је додела Златног глобуса, као и све остале манифестације широм света на којима је некада била публика, организована у виртуелном издању, али са стварним, поносно рекоше, „историјским помацима“

Вероватно је већ довољан успех то што је церемонија доделе награде Златни глобус за 2021. годину уопште одржана. Иако у обогаљеном ковид издању. Без публике, црвеног тепиха, помпе, али са, наравно, уобичајеним извештаченим пренемагањем водитеља и лауреата (укључивања поменутих с обе обале Америке), с лицемерним поштовањем либералних вредности, величањем којекаквих мањина, „потлачених“ (који су „устали“), чак и с неким историјским победама у том смислу. Због свега поменутог и још више онога непоменутог, једнако љигавог, ефемерног, лицемерног и неподношљивог, можда је и добро што се овакво „изолационо издање“ догодило ове године. Уз бројне техничке грешке у безуспешним или полууспешним иритирајућим, у стилу „хало, да ли се чујемо“, укључивањима победника не би ли одржали своје чувене отрцане говоре захвалности, овогодишњи је Златни глобус – друга по реду манифестација награђивања у америчком шоу-бизнису, по рангирању у подређеном положају у односу на Оскаре чије могуће освајаче наводно успешне најављује, а која се бави и телевизијским и филмским делом ове индустрије – отишао у историју као женски тријумф свих времена. Да тако кажемо. Без бриге, било је сасвим довољно црних освајача и водитеља, али је овај женски тријумф, при томе азијског шмека, нешто по чему би овогодишњи турнус додељивања ове награде требало још дуго да се памти.
Јер с освојена два Златна глобуса од четири номинације, „Земља номада“ је међу најистакнутијим остварењима ове године. Овај филм о депресивном и тужном, може се рећи и потресном осврту на стварни живот у данашњој унутрашњости Америке, где су људи приморани да постану номади у потрази за кором хлеба (дословно!), да живе у колима и камперима, да лутају и боре се за сваки оброк, један је од најнаграђиванијих дела 2020. године. Од освајања Златног лава за најбољи филм прошле године на Венецијанском фестивалу до Златног глобуса такође за најбољи филм, али и за најбољу режију, „Земља номада“ је освојила скоро 150 признања на светским фестивалима или од стране свакојаких критичарских и еснафских удружења. Камен темељац је он за даљи интернационално-амерички напредак новог кинеског филма, и свеопште обожавање уздигнуте ауторке „Номада“, пекиншке Кинескиње Клои Жао. У историји ове награде она је купила вечност јер је прва Азијка која је успела да се домогне Златног глобуса, а у статистици је убележена као тек друга лауреаткиња Златног глобуса за најбољу режију; Барбра Стрејсенд је то пионирски успела 1983. с филмом „Јентл“.
„Борат 2“, о коме смо писали пре неколико недеља, освојио је Глобус у категорији најбољег мјузикла или комедије. Није мјузикл, а ни комедија. Иако се Саша Барон Коен са својим Боратом и те како кревељио и забављао себе и друге као да је комичар. Али је његов наставак злогласног и провокативног Бората пре свега врло оштра сатира и политички изазов најпре за блазирану неолибералну елиту, која се дичи својим широким назорима храбро се борећи за свеопшту правду и једнакост у свету. Борат је управо све супротно. Иако се Коен приклонио том друштву јер је свог „Бората 2“ мање-више посветио исмевању Трампа, овај је његов филм, као уосталом и онај први деценију и по раније, суштински субверзивно остварење које исмева све лицемерје овог света. Разуме се, то ће приметити тек мањи део публике. Отуд, чини се, и ово признање које је сигурно добио од елите задртих „демократа“ који су „Борат 2“ схватили као политички агресивну антитрамповштину.
Да се којим случајем не запоставе црни представници филмске индустрије, постарали су се они који одлучују о наградама када су ово признање у категорији најбоље женске улоге дали младој црнопутој глумици Андри Деј буквално на рачун њене коже (мада, ето, ослабила је двадесет килограма припремајући се за овај посао) за насловну улогу у драми „Америка против Били Холидеј“. Јер награда у тој категорији је без икаквог двоумљења требало да припадне ветеранки Франсес Макдорманд за изузетни допринос у „Земљи номада“, која свој интернационални успех највише дугује њеној интерпретацији главне јунакиње. Црни су испоштовани и Глобусом покојном Чедвику Боузмену за ролу у „Црном пантеру“, глумцу који је мало на боју коже, а мало и на чињеницу своје преране смрти извојевао ово политички коректно признање, иако су у далеко значајнијим филмовима далеко боље улоге остварили Гери Олдман и, посебно, Ентони Хопкинс. Исти филм је, иначе, донео Глобус и епизодисти, разуме се црнцу, Ентонију Калуји.
Занимљива је одлука да Златни глобус за најбољи страни филм припадне остварењу „Минари“. Иако се корејски аутори баве судбином корејске породице у Арканзасу током 1980-их година, то је заправо амерички филм. А тако је потпуно неочекивано игнорисан европски филм године и фестивалски миљеник с ове стране океана, данска драма о алкохоличарима професорима „Још једна рунда“, који је био апсолутни фаворит било ког жирија било које манифестације на свету осим у Лос Анђелесу.
Да се Америка и даље безуспешно врти укруг у борби с демонима њихове новије историје (Вијетнамски рат), доказао је и псеудодокументарни филм из суднице „Суђење чикашкој седморки“, који је добио награду за најбољи сценарио. Филм је на стереотипан али и мало необичан начин пришао истинитој причи о, па може се рећи и намештеном, суђењу активистима који су се почетком шездесетих година успротивили рату у Вијетнаму. Што се тиче ТВ продукције, као најбољи њени продукти из протекле сезоне наградама су препознати ситком „Шит крик“ (најнедуховитија хумористичка серија која је икада добила ово признање!) у категорији најбољег мјузикла или комедије, док је за најбољу драмску серију награђена нова сезона „Круне“, а хит године, како су многи означавали ову серију, „Дамин гамбит“, освојио је Глобус у конкуренцији најбоље мини-серије. Ова серија је донела и награду за главну улогу младој Ањи Тејлор Џој, која је бриљирала тумачећи генијалну шахисткињу из имагинарне историје овог спорта. Џејн Фонда и чувени телевизијски сценариста и продуцент ситкома Норман Лир добили су награде за животно дело.