ISTORIJSKI POMACI U VIRTUELNOJ CEREMONIJI

Zlatni globus 2021

Zbog pandemijskog „novog normalnog“ i ovogodišnja je dodela Zlatnog globusa, kao i sve ostale manifestacije širom sveta na kojima je nekada bila publika, organizovana u virtuelnom izdanju, ali sa stvarnim, ponosno rekoše, „istorijskim pomacima“

Verovatno je već dovoljan uspeh to što je ceremonija dodele nagrade Zlatni globus za 2021. godinu uopšte održana. Iako u obogaljenom kovid izdanju. Bez publike, crvenog tepiha, pompe, ali sa, naravno, uobičajenim izveštačenim prenemaganjem voditelja i laureata (uključivanja pomenutih s obe obale Amerike), s licemernim poštovanjem liberalnih vrednosti, veličanjem kojekakvih manjina, „potlačenih“ (koji su „ustali“), čak i s nekim istorijskim pobedama u tom smislu. Zbog svega pomenutog i još više onoga nepomenutog, jednako ljigavog, efemernog, licemernog i nepodnošljivog, možda je i dobro što se ovakvo „izolaciono izdanje“ dogodilo ove godine. Uz brojne tehničke greške u bezuspešnim ili poluuspešnim iritirajućim, u stilu „halo, da li se čujemo“, uključivanjima pobednika ne bi li održali svoje čuvene otrcane govore zahvalnosti, ovogodišnji je Zlatni globus – druga po redu manifestacija nagrađivanja u američkom šou-biznisu, po rangiranju u podređenom položaju u odnosu na Oskare čije moguće osvajače navodno uspešne najavljuje, a koja se bavi i televizijskim i filmskim delom ove industrije – otišao u istoriju kao ženski trijumf svih vremena. Da tako kažemo. Bez brige, bilo je sasvim dovoljno crnih osvajača i voditelja, ali je ovaj ženski trijumf, pri tome azijskog šmeka, nešto po čemu bi ovogodišnji turnus dodeljivanja ove nagrade trebalo još dugo da se pamti.
Jer s osvojena dva Zlatna globusa od četiri nominacije, „Zemlja nomada“ je među najistaknutijim ostvarenjima ove godine. Ovaj film o depresivnom i tužnom, može se reći i potresnom osvrtu na stvarni život u današnjoj unutrašnjosti Amerike, gde su ljudi primorani da postanu nomadi u potrazi za korom hleba (doslovno!), da žive u kolima i kamperima, da lutaju i bore se za svaki obrok, jedan je od najnagrađivanijih dela 2020. godine. Od osvajanja Zlatnog lava za najbolji film prošle godine na Venecijanskom festivalu do Zlatnog globusa takođe za najbolji film, ali i za najbolju režiju, „Zemlja nomada“ je osvojila skoro 150 priznanja na svetskim festivalima ili od strane svakojakih kritičarskih i esnafskih udruženja. Kamen temeljac je on za dalji internacionalno-američki napredak novog kineskog filma, i sveopšte obožavanje uzdignute autorke „Nomada“, pekinške Kineskinje Kloi Žao. U istoriji ove nagrade ona je kupila večnost jer je prva Azijka koja je uspela da se domogne Zlatnog globusa, a u statistici je ubeležena kao tek druga laureatkinja Zlatnog globusa za najbolju režiju; Barbra Strejsend je to pionirski uspela 1983. s filmom „Jentl“.
„Borat 2“, o kome smo pisali pre nekoliko nedelja, osvojio je Globus u kategoriji najboljeg mjuzikla ili komedije. Nije mjuzikl, a ni komedija. Iako se Saša Baron Koen sa svojim Boratom i te kako kreveljio i zabavljao sebe i druge kao da je komičar. Ali je njegov nastavak zloglasnog i provokativnog Borata pre svega vrlo oštra satira i politički izazov najpre za blaziranu neoliberalnu elitu, koja se diči svojim širokim nazorima hrabro se boreći za sveopštu pravdu i jednakost u svetu. Borat je upravo sve suprotno. Iako se Koen priklonio tom društvu jer je svog „Borata 2“ manje-više posvetio ismevanju Trampa, ovaj je njegov film, kao uostalom i onaj prvi deceniju i po ranije, suštinski subverzivno ostvarenje koje ismeva sve licemerje ovog sveta. Razume se, to će primetiti tek manji deo publike. Otud, čini se, i ovo priznanje koje je sigurno dobio od elite zadrtih „demokrata“ koji su „Borat 2“ shvatili kao politički agresivnu antitrampovštinu.
Da se kojim slučajem ne zapostave crni predstavnici filmske industrije, postarali su se oni koji odlučuju o nagradama kada su ovo priznanje u kategoriji najbolje ženske uloge dali mladoj crnoputoj glumici Andri Dej bukvalno na račun njene kože (mada, eto, oslabila je dvadeset kilograma pripremajući se za ovaj posao) za naslovnu ulogu u drami „Amerika protiv Bili Holidej“. Jer nagrada u toj kategoriji je bez ikakvog dvoumljenja trebalo da pripadne veteranki Franses Makdormand za izuzetni doprinos u „Zemlji nomada“, koja svoj internacionalni uspeh najviše duguje njenoj interpretaciji glavne junakinje. Crni su ispoštovani i Globusom pokojnom Čedviku Bouzmenu za rolu u „Crnom panteru“, glumcu koji je malo na boju kože, a malo i na činjenicu svoje prerane smrti izvojevao ovo politički korektno priznanje, iako su u daleko značajnijim filmovima daleko bolje uloge ostvarili Geri Oldman i, posebno, Entoni Hopkins. Isti film je, inače, doneo Globus i epizodisti, razume se crncu, Entoniju Kaluji.
Zanimljiva je odluka da Zlatni globus za najbolji strani film pripadne ostvarenju „Minari“. Iako se korejski autori bave sudbinom korejske porodice u Arkanzasu tokom 1980-ih godina, to je zapravo američki film. A tako je potpuno neočekivano ignorisan evropski film godine i festivalski miljenik s ove strane okeana, danska drama o alkoholičarima profesorima „Još jedna runda“, koji je bio apsolutni favorit bilo kog žirija bilo koje manifestacije na svetu osim u Los Anđelesu.
Da se Amerika i dalje bezuspešno vrti ukrug u borbi s demonima njihove novije istorije (Vijetnamski rat), dokazao je i pseudodokumentarni film iz sudnice „Suđenje čikaškoj sedmorki“, koji je dobio nagradu za najbolji scenario. Film je na stereotipan ali i malo neobičan način prišao istinitoj priči o, pa može se reći i nameštenom, suđenju aktivistima koji su se početkom šezdesetih godina usprotivili ratu u Vijetnamu. Što se tiče TV produkcije, kao najbolji njeni produkti iz protekle sezone nagradama su prepoznati sitkom „Šit krik“ (najneduhovitija humoristička serija koja je ikada dobila ovo priznanje!) u kategoriji najboljeg mjuzikla ili komedije, dok je za najbolju dramsku seriju nagrađena nova sezona „Krune“, a hit godine, kako su mnogi označavali ovu seriju, „Damin gambit“, osvojio je Globus u konkurenciji najbolje mini-serije. Ova serija je donela i nagradu za glavnu ulogu mladoj Anji Tejlor Džoj, koja je briljirala tumačeći genijalnu šahistkinju iz imaginarne istorije ovog sporta. Džejn Fonda i čuveni televizijski scenarista i producent sitkoma Norman Lir dobili su nagrade za životno delo.