Бошњачки зелени снови

Санџаклије све више поглед упиру према Истанбулу, рачунајући на реинкарнацију Османлијског царства, само је питање хоће ли га преламати преко Сарајева, као до сада, или преко Приштине, као најновијег ослонца

Мешавина европског и оријенталног у Новом Пазару уједно је и политичка одредница за Рашку област коју домаће муслиманско живље и даље зове „Санџак“, премда се ради о старом османском називу за војну административну област. Иако им је, као територији у Србији, главни град Београд, неретко се, по разним основима, окрећу Сарајеву, као главном центру Бошњака на Балкану.
Отуда вест да ће БиХ отворити генерални конзулат у Новом Пазару никога није изненадила. Управо је Влада Србије дала сагласност за отварање конзуларног представништва, а Бошњачко национално веће (БНВ) поздравило такву одлуку, јер је „то добра вест за Бошњаке у Санџаку и за све Бошњаке који живе ван БиХ“, те ће унапредити односе између Србије и БиХ и односе између Срба и Бошњака.

[restrict]

УЛОГА СУЛЕЈМАНА УГЉАНИНА У бошњачком националном савету подсећају да је отварање босанско-херцеговачког конзулата у Новом Пазару иницирано 11. маја 2019. године, када је у Новом Пазару боравио члан Председништва БиХ Шефик Џаферовић. Осим са својим домаћинима у БНВ, тада је о тој иницијативи разговарао и с новопазарским градоначелником Нихатом Бишевцем.
Колико Нови Пазар добија на значају говори податак да би и Турска требало да има конзулат, чије отварање је најавила још пре пет година, а Влада Србије то потврдила у јуну 2020.
Иначе, отварање бх. конзулата је плод вишегодишњих договора које је оснивач и доскорашњи председник Бошњачког националног већа Сулејман Угљанин водио с ранијим чланом председништва Босне и Херцеговине Бакиром Изетбеговићем, али и са садашњим Шефиком Џаферовићем.
Е сад, не би се рекло да је Сулејман Угљанин све то чинио из алтруистичких побуда и што бољих односа Србије и БиХ, јер познато је да је за тридесетак година свог политичког ангажмана Суљо једино постигао да буде реметилачки фактор у ионако често нарогушеном Санџаку.
Tрeбa пoдсeтити дa je почетком 1990-их (тачније у октобру 1991) др Сулejмaн Угљaнин биo oргaнизaтoр рeфeрeндумa o aутoнoмиjи Сaнџaкa у oквиру Србиje и дa je дao пoдршку Aлиjи Изeтбeгoвићу 1992. oкo држaвoтвoрнoсти и пoзициje Бoшњaкa у БиХ, aли и у Сaнџaку. Није тајна да овог новопазарског политичара често прате коментари да додатну снагу тражи у Сарајеву, нарочито кад остане без министарског места у Влади Србије, у којој је био од 2008. до 2014. године. Уосталом, наводи се да је и СДА Санџака, на чијем је челу био од оснивања, настао као део СДА БиХ. Међутим, Угљанин настоји да докаже да је блискост овог дела Србије с Босном и Херцеговином и кроз историју утемељена. И то још пре сто година. Тaкo je нeдaвнo oргaнизoвao и прoслaву стoгoдишњицe Сjeничкe дeклaрaциje, кojoм су aвгустa 1917, тoкoм oкупaциje Србиje, грaдoнaчeлници и прeдсeдници 12 сaнџaчких oпштинa трaжили oд Aустрoугaрскe дa Сaнџaк oтцeпи oд Србиje и Црнe Гoрe и припojи Бoсни и Хeрцeгoвини.
Имао је Суљо онолико сличних испада да их је тешко и побројати, било да буди духове прошлости или позива на сепаратизам, пa чaк и нa тeкoвинe oкупaтoрских силa у Србиjи. Сeпaрaтисти из oвoг крaja Србиje пoзивajу сe чaк и нa 20. нoвeмбaр 1943, кaдa je у Пљeвљимa, пoд oкупaциjoм нaцистичкe Нeмaчкe, фoрмирaнa тзв. рaтнa aутoнoмиja Сaнџaкa кoja je трajaлa дo пoлoвинe 1945. гoдинe.
БНВ je још 2012. у Нoвoм Пaзaру пoстaвилa и тaблу Aћиф-eфeндиjи, упрaвнику Нoвoг Пaзaрa зa врeмe Другoг свeтскoг рaтa, сaрaднику oкупaтoрa кojи je дoбиo oрдeн oд Aдoлфa Хитлeрa. Угљaнин, у тo врeмe министaр у Влaди Србиje, биo je нa пoстaвљaњу тaблe, a кaдa je држaвa нaлoжилa дa сe oнa уклoни, „упoзoриo“ je дa ћe oнaj кo тo учини снoсити пoслeдицe.
Ни актуелна пандемија није могла да прође без његових вербалних „бисера“, па је тако лидер Странке демократске акције Санџака, иначе доктор стоматологије, средином прошле године, изјавио на конференцији за новинаре.: „Тек када су почеле маске да се користе, повећао се број смртности. А зашто? Можда је неко у тим маскама, на сваку стоту ставио мало вируса или неког бојног отрова и направио нам проблем овде.“

СВЕТИ САВА – „ЗАЈЕДНИЧКИ ПРЕДАК“ Тешко је данас било какав проблем сагледати а да се његови узроци не налазе у дубљој прошлости, па тако ни Санџак није изузетак. Некада је то био део Босанског пашалука у оквиру Отоманске империје све до 1878. године. На Берлинском конгресу који је одржан исте године велике силе су одлучиле да оставе Санџак у саставу Отоманске империје, али су дозволиле Аустроугарској да размести своје снаге у делу овог региона. Договором краља Петра I Карађорђевића и црногорског краља Николе Петровића, а захваљујући Русији, Србија и Црна Гора преузеле су контролу над Санџаком у Првом балканском рату 1912. године. Све до балканских ратова 1912. и 1913. године Санџак је чинио јединствену административну целину с управом у културним седиштем у Новом Пазару.
На простору Санџака у околини Новог Пазара корени су средњовековне српске државности. У 11. и 12. веку ова област је позната као Рас – српска држава, којом влада породица Немањић. Од 9. до 13. века овде су подигнути најстарији православни манастири (Црква Светог Петра, манастири Ђурђеви ступови, Сопоћани, Милешева…). Од 1217. године, када је Стефан Немањић примио краљевску круну од папе, почиње јачање Раса који постаје утврђени град у радијусу од десетак километара од данашњег Новог Пазара.
Не споре то ни муслимани Бошњаци. Чак је и Суља, у својим веселим иступима, знао да каже да је Свети Сава његов предак и да је он зачетник обнове Ђурђевих ступова.
За разлику од Суљиних „бисера“ много су опаснија „нова читања“ историје далеко озбиљнијих ликова, попут скопског академика Ферида Мухића, који тврди да су Бошњаци аутохтон народ који живи хиљадама година на простору Балкана, много пре доласка првих Словена.

С друге стране, историчар и професор Салих Селимовић из Сјенице, врстан познавалац тема везаних за српско-муслиманске односе у балканској, не много срећној прошлости, у својим истраживањима и анализама устврдио је да су „овдашњи муслимани српског поријекла и православне провенијенције. Значи, Срби исламске вероисповести. Ако би то званично било прихваћено, био би увећан српски национални корпус, што није одговарало прво ранијим окупаторима, затим комунистима, а данас политичарима и интелектуалцима који инсистирају на томе да су муслимани у Србији посебан народ. Такво решење није одговарало ни страном фактору с империјалним амбицијама према српским земљама. Они су настојали да расцепкају српски национални простор ради лакшег отимања територије“. Његову последњу књигу „Прилози прошлости Старе Рашке“ стручна јавност оценила је као историографски бисер.
„Ово сада је трећи пут да се наши муслимани опредељују да су Бошњаци. Не оспоравам право да се сваки човек, па тако и муслиман, национално изјасни или не изјасни, како хоће, па и као Бошњак. Друга је ствар синтетичко стварање националног колективитета. Ту се морају поштовати научно утемељене одреднице“, рекао је Селимовић пре неколико година у интервјуу за „Печат“, нагласивши да су Турци потцењивали и исмејавали муслимане називајући их Бошњацима, што у дословном преводу значи празноглав, глуп, тврдоглав. Дакле, муслимани нису третирани као прави Турци, а ни они сами у души се нису тако осећали.
Данас је Санџак регија подељена између Србије и Црне Горе. Шест општина налази се у Србији (Нови Пазар, Сјеница, Тутин, Пријепоље, Прибој и Нова Варош) и шест општина у Црној Гори (Бијело Поље, Рожаје, Беране, Пљевља, Гусиње и Плав). У етничком смислу Санџак насељавају Бошњаци, који су већинско становништво, Срби и Црногорци.
Санџачко питање се актуелизује у периоду југословенске кризе, када долази до отварања националних питања и осамостаљивања република. Тада се ствара и идеја о јединственом географском простору на којем живе Муслимани од Бихаћа до Новог Пазара (Зулфикарпашић, 1986) и даље преко Косова и Метохије и Јужне Србије, те преко Бугарске па све до Турске. Назив за ту идеју је „Зелена трансверзала“.
Овај исламистички пројекат, који иде у корак с неоосманизмом – идеологијом која заговара обнову, предвиђа да се у првој фази поврати све оно што је било исламско, односно докле је владала Турска у БиХ. Немало експерата и аналитичара оцењује да је за реализацију „Зелене трансверзале“ пресудан спољни утицај, пре свега из САД и Велике Британије, и да исламисти на Балкану никада не би имали такав захват без подршке англосаксонских снага.

ЦИЉ МУСЛИМАНА: „ЗЕЛЕНИ КОРИДОР“ Тако је публициста и историчар др Срђа Трифковић још пре 10 година изнео податак да је средином 1990-их година сер Алфред Шерман, бивши саветник Маргарет Тачер и суоснивач Фондације лорда Бајрона за балканске студије, упозоравао да је циљ муслимана да „створе ’зелени коридор’ који би раздвојио Србију од Црне Горе“. Западне силе то подржавају, упозоравао је Шерман, док се „Турска удаљава од Ататурковог секуларистичког и прозападног става и креће према отоманској, панисламској оријентацији“.
Циљ Бошњака је територијално спајање муслимана у Босни и Херцеговини и Србији, а то подржавају и финансирају Албанци с Косова и Метохије. С тим у вези су и чести захтеви за аутономијом Санџака, јер би се тако лакше решили Србе с подручја Рашке области. Другим речима, добијањем аутономије уследио би исти сценарио као и на КиМ после устава из 1974. године.

Муслимани се надају да томе велики допринос треба да да Турска, упркос њеним сада одличним односима са Србијом јер, подсећања ради, у Истанбулу је још 1992. године отворена „Канцеларија за независни муслимански Санџак“, на чијем је челу тада био баш Сулејман Угљанин, а канцеларија је третирана као амбасада.
Да ли се Суља данас „преметнуо“ и кренуо другим путем. Пада у очи да је председник СДА пре месец дана на конференцији за медије позвао грађане да се на предстојећем попису становништва изјасне „онако како се осећају“, отворивши на тај начин пут за манипулације и ширење пропаганде међу санџачким Бошњацима. Многи тврде да је ово лукаво смишљена порука у договору с албанским лобистима како би се један део Бошњака на попису изјаснио као Албанци.
Уместо да Бошњаке позове да се изјасне као Бошњаци, а не као Муслимани, остали или пак Албанци, он је урадио нешто што иде наруку пројекту албанизације Санџака, који спроводе лобисти с Исметом Азизијем на челу. Парадокс је да позив долази од лидера најстарије бошњачке странке, СДА Санџака, која би требало да врши промоцију националног имена Бошњак и изјашњавања под тим, како они кажу, старим народним именом.
Изгледа да у Сарајеву не гледају баш благонаклоно на Суљин проалбански став, бар према односу тамошњег недељника „Став“ према њему, где је поводом недавног обележавања 30-годишњице СДА у БиХ, међу оснивачима истакнут Харун Хаџић, бивши председник СДА за Црну Гору, али не и Сулејман Угљанин, председник СДА за Србију.
У ствари, „није шија него врат“, јер је у питању исти циљ само различитим путевима и средствима. Следећи свој необуздани вербални ексцентризам, Суља је само транспарентнији.

[/restrict]