Razorni trijumf ekonomskog darvinizma (3.deo)

Kako se neoliberalizam, pored toga što je socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, pokazao i kao ekonomski neefikasan

U traženju izlaza iz velike ekonomske krize trebalo bi poći od osnovnih uzroka koji su do krize i doveli, i njih eliminisati.

NAPUŠTANJE DOLARA To znači, pre svega, da je neophodno napustiti dolar kao svetsku rezervnu valutu i onemogućiti emitovanje svetskog novca bez realnog pokrića. Pored toga, neophodno je da dođe do izduvavanja balona, te da se onemogući njegovo ponovno naduvavanje kako bi umesto virtuelne ekonomije imali ekonomiju realnih vrednosti. Zbog razmera ove ekonomske krize, ali i zbog otpora moćnih (u prvom redu, SAD), koji su do sada imali privilegovanu poziciju koje se ne žele odreći, nerealno je očekivati da će to biti urađeno brzo i bez većih otpora.
Šta će zameniti dolar, videće se. Neki predlažu povratak zlatnom standardu, neki stvaranju sasvim nove međunarodne nadnacionalne valute (kako je to predlagao Kejnz još u Breton Vudsu 1944. godine, ukazujući na opasnost prihvatanja nacionalne valute SAD za svetsku rezervnu valutu), a neki istovremeno postojanje nekoliko jakih regionalnih valuta (evro, rublja, juan…).
Buduća ekonomija mora da bude ekonomija realnih vrednosti. Do nje se mora doći izduvavanjem ogromnog balona virtuelne ekonomije, pri čemu će dobar deo finansijskih aktiva ispariti. Potrebno je otpisati sve loše aktive i izbaciti iz bilansa vrednosti koje, u suštini, to i nisu. To istovremeno znači da će mnogi ostati sa mnogo manjim vrednostima aktiva od onih s kojima su računali da raspolažu. Uz to, mnogi su ostali i bez posla, a ostalim zaposlenim se smanjuju plate. Sve to će imati velike dugoročne implikacije (i to ne samo ekonomske).

[restrict]

GAŠENJE POŽARA BENZINOM Međutim, antikrizne mere koje su preduzele najrazvijenije zemlje (pre svih SAD, odakle se kriza proširila na ceo svet) svode se na ogromno (nekoliko hiljada milijardi dolara) upumpavanje svežeg novca, kako bi se spasle velike kompanije, pre svega iz finansijskog sektora, te smanjenje kamatnih stopa kako bi se podstakla potrošnja. Pošto je aktuelna kriza prouzrokovana upravo viškom novca, niskim kamatnim stopama i velikom potrošnjom, teško da rešenje može da bude ono što je bio izvor problema. Zbog toga ove mere, posmatrane s globalnog nivoa, izgledaju nelogične jer će imati učinak sličan onome koji se postiže gašenjem požara benzinom.
Ogromne količine ovako upumpanog novca po izuzetno niskim kamatnim stopama ne odlaze na podsticanje privrednog rasta, nego se, u potrazi za visokim profitima, ulažu u visokorizične hartije od vrednosti na finansijskim tržištima ili usmeravaju u kreditiranje zemalja u razvoju. Kratkoročno to, u prvom slučaju, dovodi do znatnog rasta berzanskih indeksa i ponovnog naduvavanja balona čak i u uslovima anemičnog privrednog rasta, a u drugom slučaju, do kratkoročnog privrednog oporavka i rasta vrednosti domaćih valuta kreditiranih zemalja u razvoju. Međutim, pre ili kasnije, kada se smanji upumpanje velike količine novca po izuzetno niskim kamatnim stopama, može se očekivati pucanje balona i pad berzanskih indeksa, te novi talas finansijske krize s jedne strane, i s druge povlačenje kapitala iz zemalja u razvoju, pada privredne aktivnosti, rasta deficita tekućeg bilansa i novog talasa krize.
Samo je pitanje vremena kada će doći do nove krize koja može biti mnogo ozbiljnija i razornija od one iz prethodne decenije. Uskoro se može pokazati da je ekonomska kriza iz 2008. godine bila samo jedno ozbiljnije podrhtavanje pre razornog zemljotresa koji će uzdrmati svetsku privredu.

NEVIDLJIVA RUKA TRŽIŠTA Aktuelna svetska ekonomska kriza, kao i Velika depresija (tridesetih godina prošlog veka) nastale su u SAD, a kasnije su se proširile na ceo svet. Ekonomska politika koja je dovela do Velike depresije, kao i aktuelne krize, bila je utemeljena na verovanju u apsolutnu efikasnost nevidljive ruke tržišta, odnosno samoregulišućeg laissez-faire tržišta. Koreni ovih kriza nalaze se u trijumfu (neo)liberalnog kapitalizma, to jest ekonomskog darvinizma kao prava jačeg, moćnijeg, egoističnijeg i pohlepnijeg na bazi privatne svojine. Do obe krize došlo je kada je preraspodela dohodaka i bogatstva u društvu dostigla zabrinjavajuće razmere, kada je bezobzirno žrtvovana dobrobit mnogobrojnih ljudi zarad prosperiteta male grupe najbogatijih.
Na prelomu vekova (XIX u XX i XX u XXI) svetskom ekonomijom, u teorijskom smislu, vladala je ideologija liberalizma, odnosno neoliberalizma. Kao što je poznato, liberalizam insistira na individualnim slobodama i privatnoj svojini. Pri tome se zalaže za radikalno ograničavanje uloge države u privredi i njenu ulogu svodi na obezbeđenje zakona i poretka, uključujući zaštitu privatne svojine. Imajući u vidu da je liberalizam ideologija koja se realizuje u interesu moćnih i bogatih, tačnije, da je u funkciji povećanja materijalnog bogatstva uskog sloja društva na račun ogromne mase stanovništva, logično je da se država našla na meti oštrih napada liberala jer se kao glavna prepreka, u ostvarenju njihovih interesa, pojavljuje država koja treba da vodi računa o opštim i nacionalnim interesima koji se realizuju u korist većine građana.
Posle fijaska ideologije liberalizma nakon Velike depresije činilo se da će definitivno doći do napuštanja iluzije liberalnog kapitalizma. Pogotovo se to činilo jer je po završetku Drugog svetskog rata (kada se u ekonomskoj teoriji, ali i praksi naglašava potreba za aktivnom ulogom države u privredi) nastupio relativno dug period dinamičnog rasta svetske privrede. Ipak, upravo je poslednja laissez-faire inkarnacija – neoliberalizam doveo do aktuelne svetske krize.

REGANOVA REFORMA Sedamdesetih godina prošlog veka najmoćnija ekonomija, SAD, pokazuje znake slabosti. Tome doprinosi nekoliko činilaca: inflatorna monetarna i fiskalna politika koja se sprovodi u vreme kulminacije rata u Vijetnamu; destabilizacija svetske privrede zbog jednostranog odustajanja SAD (1971) od konvertibilnosti dolara u zlato; višestruki skok cena nafte (1973–1974)… Privreda SAD beleži ekonomsku stagnaciju u uslovima relativno visoke inflacije, i sedamdesete godine su odmah proglašene periodom velike stagflacije.
Novi ideolozi slobodnog tržišta, neoliberali, iskoristili su to kao dokaz nesposobnosti države da upravlja privredom. Ovaj intelektualni prevrat stvorio je plodno tlo da na vlast u SAD dođe Ronald Regan, koji je ideje slobodnog tržišta realizovao u praksi. U svom prvom inauguralnom govoru (januar 1981) Regan je izjavio da u sadašnjoj krizi država ne rešava naše probleme i da je ona postala problem, te da namerava da ograniči njen obim i uticaj. U tom cilju preduzete su sledeće četiri mere: smanjenje poreza na visoke prihode, ograničavanje federalnih rashoda, veća deregulacija i predaja ključnih državnih funkcija privatnom sektoru.
Međutim, kako priznaje i Džefri Saks (u knjizi The Price of Civilization), „osnovne posledice neoliberalne ’Reganove revolucije’ nisu bile konkretne mere, već nova opšta antipatija prema ulozi države, novi odnos pun prezira prema siromašnima koji zavise od podrške koju im pruža država, i novi poziv bogatima da se odreknu moralnih obaveza prema ostalom delu društva. Regan je propovedao da je za društvo korisno ne da se insistira na saosećanju prema siromašnim nego na smanjenju poreza bogatima kako bi se stimulisalo njihovo preduzetništvo… To je oslobodilo ogromnu skrivenu pohlepu i uništilo sistem, što prati Ameriku do današnjih dana“.

LOŠI RECEPTI Recepti neoliberala trebalo je da prelome negativan trend u privredi SAD, ali ne samo da to nisu uspeli već su pogoršali situaciju, što odlično ilustruje tabela (Efikasnost privrede SAD 1955–2010), u kojoj su prikazani zvanični statistički ekonomski pokazatelji efikasnosti privrede SAD za tri perioda u poslednjih šezdesetak godina: vreme ekonomskog prosperiteta (1955–1970), vreme stagflacije (1971–1980) i vreme neoliberalizma (1981–2010) (tabela 1).
Raskorak između neoliberalne teorije, kojom se obećava blagostanje za sve, i rezultata koji se u praksi ostvaruju očigledan je na primeru SAD, ali i na nivou svetske privrede. Umesto da je došlo do dinamiziranja svetske privrede posle osamdesetih godina XX veka (kada je nastupila era neoliberalizma), kako su obećavali njeni teoretičari, u praksi se desilo potpuno suprotno. Godišnja stopa rasta svetske privrede sedamdesetih godina prošlog veka iznosila je 2,4 odsto, osamdesetih 1,4 odsto, devedesetih 1,1 odsto, a u prvoj deceniji ovog veka nastupila je globalna ekonomska kriza koja je dovela do velikog pada privredne aktivnosti. Nezaposlenost je, takođe, dostigla zabrinjavajuće razmere.
Tako se neoliberalizam, pored toga što je socijalno neodgovoran i moralno neosetljiv, pokazao i kao ekonomski neefikasan. Ekonomska stvarnost opovrgava jedno od moralnih opravdanja slobodne tržišne privrede – da težnja ka ličnoj dobiti u isto vreme doprinosi i opštem blagostanju, te da velika primanja i niski porezi za bogate podstiču njihovo preduzetništvo, što vodi ka uvećanju ekonomskog kolača od čega, na kraju, korist ima celo društvo.

GLOBALNA NEJEDNAKOST DOHODAKA

Nedavno je (2016) u Srbiji objavljen prevod najnovije knjige (Globalna nejednakost) Branka Milanovića, jednog od naših najboljih ekonomista, koji decenijama živi i radi u inostranstvu. Iz ove odlične knjige izdvojiću jedan grafikon koji mnogo objašnjava, pa i to zbog čega se na britanskom referendumu dogodio bregzit, na američkim izborima pobedio Tramp, a u skoro svim zapadnoevropskim zemljama jačaju nove radikalnije partije.
Na grafikonu 2 je prikazan relativni (procentualni) rast realnog dohotka domaćinstva po članu u periodu od 1988. do 2008. godine. Na horizontalnoj osi su prikazani percentili globalne raspodele dohotka, od najsiromašnijih na levoj do najbogatijih („globalni jedan procenat na vrhu“) na desnoj strani. Vertikalna osa prikazuje kumulativan rast realnog dohotka (u procentima) u posmatranom periodu (1988–2008). Kako ističe autor, posmatrani dvadesetogodišnji period se gotovo savršeno poklapa s periodom od pada Berlinskog zida do izbijanja globalne krize.
Najveći rast (od oko 70 odsto) realnog dohotka bio je za ljude koji se nalaze između 50 i 60 percentila globalne distribucije, te jedan procenat ljudi koji imaju najveće realne dohotke („globalni jedan procenat na vrhu“). S druge strane, najmanji rast (manje od 30 odsto) realnog dohotka imali su 7 prvih percentila (najsiromašnijih), te ljudi koji se nalaze između 75 i 99 percentila globalne distribucije, dok je najmanji rast bio kod ljudi oko 80. globalnog percentila.
Iz kojih zemalja uglavnom potiču ljudi koji beleže najveći, a iz kojih ljudi koji imaju najmanji rast realnog dohotka?
Najviše ljudi koji se nalaze između 50 i 60 percentila globalne distribucije čini srednja klasa iz ekonomija u razvoju (Kine, Indije, Rusije, Tajlanda, Vijetnama i Indonezije), a između 75 i 99 percentila globalne distribucije nalaze se stanovnici Zapadne Evrope, Severne Amerike, Okeanije i Japana. Sedam prvih percentila globalne distribucije potiče iz najsiromašnijih zemalja, pre svega iz subsaharske Afrike. Među ljudima koji pripadaju jednom procentu globalno najbogatijih polovinu čine stanovnici SAD (približno 12 odsto Amerikanaca spada u globalni jedan procenat na vrhu), a ostali dolaze iz zemalja Zapadne Evrope, Japana i Okeanije (po 3–6 odsto najbogatijih), te iz Rusije, Kine, Brazila i Južne Afrike (po 1 odsto najbogatijih).

KORIST OD EKONOMSKOG RASTA Od Drugog svetskog rata pa sve do kraja sedamdesetih godina prošlog veka vlasti u SAD stvarale su uslove da i zaposleni, a ne samo poslodavci, učestvuju u rezultatima ekonomskog rasta. Plate su se stalno povećavale i pratile rast produktivnosti (grafikon 1).
Zaposlenima je zakonom garantovana 40-časovna radna nedelja, a prekovremeni rad plaćao se više od redovnog. Zbog toga su se poslodavci radije odlučivali na novo zapošljavanje nego na plaćanje prekovremenog rada. Takođe su bile propisane minimalne plate, a u slučaju gubitka posla isplaćivana je naknada za nezaposlene. Naknade su isplaćivane i u slučaju radne nesposobnosti, gubitka hranioca porodice i nemogućnosti da se dovoljno akumulira za starost. Uveden je i sistem osiguranja za stare i siromašne slojeve stanovništva (Medicare and Medicaid), što je za kratko vreme prepolovilo broj siromašnih starijih lica. Vlast je preduzela mere kako bi visoko obrazovanje postalo dostupno brojnim građanima. Školarina na državnim univerzitetima iznosila je samo četiri odsto od godišnjeg dohotka prosečnog domaćinstva.
Posle osamdesetih godina prošlog veka plate zaposlenih stagniraju, skoro da je uništen sistem socijalne zaštite, a znatno su povećane i školarine na državnim univerzitetima. Prema zvaničnoj statistici, zaposleni u SAD je 2007. kući donosio prosečnu godišnju platu koja je bila neznatno veća od 45.000 dolara, što je realno manje od iznosa koji je pre tri decenije imao, mada je američka privreda u istom periodu beležila rast, a rezultati tog rasta prelili su se ka uskom sloju najbogatijih Amerikanaca.
Umesto da tehnički napredak i rast produktivnosti omogući skraćivanje radnog i povećanje slobodnog vremena, radno vreme se povećava i zaposleni skoro da i nemaju slobodnog vremena. Istovremeno, ogromna masa ljudi postaje višak koji vrši pritisak na zaposlene i nudi svoju radnu snagu u bescenje. Plate stagniraju, a zbog neravnomerne raspodele plate su, sem uskog sloja najbogatijih, kod većine zaposlenih realno znatno smanjene.

MEHANIZAM ZADUŽIVANJA Međutim, ekonomija SAD je postrojena na brzo rastućoj potrošnji i bez velike potrošnje ona ne bi mogla da funkcioniše, te je bilo teško pretpostaviti da će se Amerikanci jednostavno pomiriti sa ograničavanjem svoje velike i stalno rastuće potrošnje, pa pad prosečnih primanja radnika nije značio automatski i smanjenje potrošnje prosečne američke porodice. To je obezbeđivano putem sledeća tri mehanizma (Robert B. Reich: Aftershock, 2010):
1. Sve više žena počelo je da radi i na taj način povećava porodični budžet. Tako je krajem sedamdesetih godina prošlog veka u SAD radilo 12 odsto, a krajem devedesetih već 55 odsto majki koje su imale decu mlađu od šest godina. Vremenom su troškovi angažovanja drugih za kućne poslove i brigu o deci, te povećani izdaci žena zbog svakodnevnog odlaska na posao (prevoz, garderoba, kozmetika) nadmašili dopunska sredstva koje je zaposlena žena donosila u domaćinstvo, te je bilo neophodno obezbediti dopunske prihode preko drugog mehanizma.
2. Na poslu se ostaje sve duže, pa je prosečna američka porodica krajem devedesetih prošlog veka godišnje radila 500 sati više nego sedamdesetih godina. Zaposleni su sve više sati provodili na poslu, ali su troškovi domaćinstva neprekidno iz godine u godinu rasli. Primera radi, prosečna cena kuće sedamdesetih godina prošlog veka iznosila je oko 65.000 dolara, a 2006. godine oko 250.000 dolara. Samo za poslednjih deset godina udvostručena je školarina za više obrazovanje. U uslovima kada dopunski rad ne može bezgranično da se povećava (dan ima samo 24 sata) i kada plata po satu rada stagnira, a troškovi domaćinstva neprestano rastu, trebalo je pronaći dodatna sredstva da bi se bar zadržao dostignuti nivo standarda, pa se pribeglo trećem mehanizmu.
3. Domaćinstva su prisiljena da se sve više zadužuju, tako da je za poslednjih 30 godina dug prosečne američke porodice porastao sa 50 odsto na 138 odsto godišnjeg dohotka. Koristi se po nekoliko kreditnih kartica, automobili se kupuju na kredit ili lizing, deca se školuju pomoću studentskog kredita, kupuju se kuće koristeći hipotekarne kredite… Kada je napokon, pre nekoliko godina, došlo do pucanja balona dugova, pokazalo se da je i ovaj mehanizam iscrpeo svoje mogućnosti.
Dok je sedamdesetih godina prošlog veka u prosečnoj američkoj porodici primanje glave porodice bilo dovoljno za izdržavanje domaćinstva (tekuća potrošnja i svi predmeti komfora, kuća, dva automobila – za sebe i ženu, školovanje dece i slično), a zaduženost po kreditima relativno niska, sada u kući rade oba supružnika da bi održali standard od pre nekoliko decenija, a domaćinstva su mnogo zaduženija. Tako smo došli u situaciju da se poslednjih decenija beleži znatan rast produktivnosti rada, a čije plodove ne može da koristi većina ljudi.

KEJNZOVA PROGNOZA Sve do osamdesetih godina prošlog veka radno vreme je skraćivano i došlo se do 40-časovne, petodnevne radne nedelje. U to vreme futurolozi su pisali da će rast produktivnosti omogućiti dalje skraćivanje radnog vremena i povećanje onog slobodnog, kada će ljudi moći da uživaju i koriste ga za kultivisanje ličnosti, uspostavljanje ličnih veza i povratak istinskim vrednostima.
Džon Majnard Kejnz je 1930. prognozirao u eseju Economic Possibilities for Our Grandchildren (Ekonomske šanse naših unuka) da će primanja stanovništva stalno rasti, a da će kroz sto godina (2030 – što je takoreći sutra) radna nedelja trajati samo 15 sati, tj. imaćemo tročasovni radni dan i slobodne vikende. Prvih 50 godina od kada je to napisano u stvarnosti je Kejnzova prognoza izgledala realna i ostvariva.
Po završetku Drugog svetskog rata Kejnz piše (First Annual Report of the Arts Council) da „nije daleko taj dan kada će ekonomski problemi odstupiti tamo gde im je i mesto – u drugi plan, a naše glave i srca okrenuće se istinskim problemima – problemima života i odnosima među ljudima, problemima stvaranja, ponašanja i religije, odnosno problemima koji su mnogo važniji, privlačniji i blagodarniji i koji otvaraju put ka istinski zdravom načinu života i ljudskog postojanja“.
Nažalost, od osamdesetih godina nastupa era neoliberalizma i mi se od tada više približavamo 1930. nego 2030. godini – umesto da kraće radimo i bolje živimo, mi sve duže radimo a lošije živimo. Mada se neoliberali deklarativno zalažu za slobode, a pravo na rad je jedna od fundamentalnih sloboda, oni su stvorili sistem u kome masa ljudi ostaje van procesa rada kako bi oni koji rade morali da pristanu na bilo kakve uslove koji im gazde odrede.
Tako, na primer, kompanija Ford je u januaru 2010. godine, uz veliku medijsku pompu, objavila konkurs za prijem 1.200 radnika u pogonu montaže u Čikagu, ali je potpuno nezapaženo prošla informacija da novozaposleni moraju da pristanu na dvostruko manju platu u odnosu na već zaposlene radnike. Međutim, kada je Henri Ford, pre jednog stoleća, odlučio da u svom (izuzetno uspešnom) pogonu montaže u Mičigenu radnicima utrostruči platu za osmočasovni radni dan, usledile su burne negativne reakcije. Forda su nazivali ludakom, socijalistom i slično, a „Volstrit džornal“ okarakterisao je njegov postupak ekonomskim zločinom.
Nezaposlenost je danas naročito velika među mladima, a oni su u uzrastu koji je najkreativniji. Ostajući bez zaposlenja, mladi nisu u mogućnosti da blagovremeno zasnuju porodicu, što smanjuje njihovu socijalnu odgovornost i ruši socijalnu stabilnost u društvu. U nemogućnosti da se časno zaradi novac, rastu krađe, razbojništva, narko-trgovina i slično. S druge strane, istraživanja pokazuju da zaposleni sve više vremena provode na poslu, što negativno utiče na njihovo (samo)obrazovanje i zdravlje, i da imaju sve manje vremena za porodicu i prijatelje, što doprinosi slabljenju socijalne kohezije u društvu.

[/restrict]

Nastaviće se