Како се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан
У тражењу излаза из велике економске кризе требало би поћи од основних узрока који су до кризе и довели, и њих елиминисати.НАПУШТАЊЕ ДОЛАРА То значи, пре свега, да је неопходно напустити долар као светску резервну валуту и онемогућити емитовање светског новца без реалног покрића. Поред тога, неопходно је да дође до издувавања балона, те да се онемогући његово поновно надувавање како би уместо виртуелне економије имали економију реалних вредности. Због размера ове економске кризе, али и због отпора моћних (у првом реду, САД), који су до сада имали привилеговану позицију које се не желе одрећи, нереално је очекивати да ће то бити урађено брзо и без већих отпора.
Шта ће заменити долар, видеће се. Неки предлажу повратак златном стандарду, неки стварању сасвим нове међународне наднационалне валуте (како је то предлагао Кејнз још у Бретон Вудсу 1944. године, указујући на опасност прихватања националне валуте САД за светску резервну валуту), а неки истовремено постојање неколико јаких регионалних валута (евро, рубља, јуан…).
Будућа економија мора да буде економија реалних вредности. До ње се мора доћи издувавањем огромног балона виртуелне економије, при чему ће добар део финансијских актива испарити. Потребно је отписати све лоше активе и избацити из биланса вредности које, у суштини, то и нису. То истовремено значи да ће многи остати са много мањим вредностима актива од оних с којима су рачунали да располажу. Уз то, многи су остали и без посла, а осталим запосленим се смањују плате. Све то ће имати велике дугорочне импликације (и то не само економске).
ГАШЕЊЕ ПОЖАРА БЕНЗИНОМ Међутим, антикризне мере које су предузеле најразвијеније земље (пре свих САД, одакле се криза проширила на цео свет) своде се на огромно (неколико хиљада милијарди долара) упумпавање свежег новца, како би се спасле велике компаније, пре свега из финансијског сектора, те смањење каматних стопа како би се подстакла потрошња. Пошто је актуелна криза проузрокована управо вишком новца, ниским каматним стопама и великом потрошњом, тешко да решење може да буде оно што је био извор проблема. Због тога ове мере, посматране с глобалног нивоа, изгледају нелогичне јер ће имати учинак сличан ономе који се постиже гашењем пожара бензином.
Огромне количине овако упумпаног новца по изузетно ниским каматним стопама не одлазе на подстицање привредног раста, него се, у потрази за високим профитима, улажу у високоризичне хартије од вредности на финансијским тржиштима или усмеравају у кредитирање земаља у развоју. Краткорочно то, у првом случају, доводи до знатног раста берзанских индекса и поновног надувавања балона чак и у условима анемичног привредног раста, а у другом случају, до краткорочног привредног опоравка и раста вредности домаћих валута кредитираних земаља у развоју. Међутим, пре или касније, када се смањи упумпање велике количине новца по изузетно ниским каматним стопама, може се очекивати пуцање балона и пад берзанских индекса, те нови талас финансијске кризе с једне стране, и с друге повлачење капитала из земаља у развоју, пада привредне активности, раста дефицита текућег биланса и новог таласа кризе.
Само је питање времена када ће доћи до нове кризе која може бити много озбиљнија и разорнија од оне из претходне деценије. Ускоро се може показати да је економска криза из 2008. године била само једно озбиљније подрхтавање пре разорног земљотреса који ће уздрмати светску привреду.
НЕВИДЉИВА РУКА ТРЖИШТА Актуелна светска економска криза, као и Велика депресија (тридесетих година прошлог века) настале су у САД, а касније су се прошириле на цео свет. Економска политика која је довела до Велике депресије, као и актуелне кризе, била је утемељена на веровању у апсолутну ефикасност невидљиве руке тржишта, односно саморегулишућег laissez-faire тржишта. Корени ових криза налазе се у тријумфу (нео)либералног капитализма, то јест економског дарвинизма као права јачег, моћнијег, егоистичнијег и похлепнијег на бази приватне својине. До обе кризе дошло је када је прерасподела доходака и богатства у друштву достигла забрињавајуће размере, када је безобзирно жртвована добробит многобројних људи зарад просперитета мале групе најбогатијих.
На прелому векова (XIX у XX и XX у XXI) светском економијом, у теоријском смислу, владала је идеологија либерализма, односно неолиберализма. Као што је познато, либерализам инсистира на индивидуалним слободама и приватној својини. При томе се залаже за радикално ограничавање улоге државе у привреди и њену улогу своди на обезбеђење закона и поретка, укључујући заштиту приватне својине. Имајући у виду да је либерализам идеологија која се реализује у интересу моћних и богатих, тачније, да је у функцији повећања материјалног богатства уског слоја друштва на рачун огромне масе становништва, логично је да се држава нашла на мети оштрих напада либерала јер се као главна препрека, у остварењу њихових интереса, појављује држава која треба да води рачуна о општим и националним интересима који се реализују у корист већине грађана.
После фијаска идеологије либерализма након Велике депресије чинило се да ће дефинитивно доћи до напуштања илузије либералног капитализма. Поготово се то чинило јер је по завршетку Другог светског рата (када се у економској теорији, али и пракси наглашава потреба за активном улогом државе у привреди) наступио релативно дуг период динамичног раста светске привреде. Ипак, управо је последња laissez-faire инкарнација – неолиберализам довео до актуелне светске кризе.
РЕГАНОВА РЕФОРМА Седамдесетих година прошлог века најмоћнија економија, САД, показује знаке слабости. Томе доприноси неколико чинилаца: инфлаторна монетарна и фискална политика која се спроводи у време кулминације рата у Вијетнаму; дестабилизација светске привреде због једностраног одустајања САД (1971) од конвертибилности долара у злато; вишеструки скок цена нафте (1973–1974)… Привреда САД бележи економску стагнацију у условима релативно високе инфлације, и седамдесете године су одмах проглашене периодом велике стагфлације.
Нови идеолози слободног тржишта, неолиберали, искористили су то као доказ неспособности државе да управља привредом. Овај интелектуални преврат створио је плодно тло да на власт у САД дође Роналд Реган, који је идеје слободног тржишта реализовао у пракси. У свом првом инаугуралном говору (јануар 1981) Реган је изјавио да у садашњој кризи држава не решава наше проблеме и да је она постала проблем, те да намерава да ограничи њен обим и утицај. У том циљу предузете су следеће четири мере: смањење пореза на високе приходе, ограничавање федералних расхода, већа дерегулација и предаја кључних државних функција приватном сектору.
Међутим, како признаје и Џефри Сакс (у књизи The Price of Civilization), „основне последице неолибералне ’Реганове револуције’ нису биле конкретне мере, већ нова општа антипатија према улози државе, нови однос пун презира према сиромашнима који зависе од подршке коју им пружа држава, и нови позив богатима да се одрекну моралних обавеза према осталом делу друштва. Реган је проповедао да је за друштво корисно не да се инсистира на саосећању према сиромашним него на смањењу пореза богатима како би се стимулисало њихово предузетништво… То је ослободило огромну скривену похлепу и уништило систем, што прати Америку до данашњих дана“.
ЛОШИ РЕЦЕПТИ Рецепти неолиберала требало је да преломе негативан тренд у привреди САД, али не само да то нису успели већ су погоршали ситуацију, што одлично илуструје табела (Ефикасност привреде САД 1955–2010), у којој су приказани званични статистички економски показатељи ефикасности привреде САД за три периода у последњих шездесетак година: време економског просперитета (1955–1970), време стагфлације (1971–1980) и време неолиберализма (1981–2010) (табела 1).
Раскорак између неолибералне теорије, којом се обећава благостање за све, и резултата који се у пракси остварују очигледан је на примеру САД, али и на нивоу светске привреде. Уместо да је дошло до динамизирања светске привреде после осамдесетих година XX века (када је наступила ера неолиберализма), како су обећавали њени теоретичари, у пракси се десило потпуно супротно. Годишња стопа раста светске привреде седамдесетих година прошлог века износила је 2,4 одсто, осамдесетих 1,4 одсто, деведесетих 1,1 одсто, а у првој деценији овог века наступила је глобална економска криза која је довела до великог пада привредне активности. Незапосленост је, такође, достигла забрињавајуће размере.
Тако се неолиберализам, поред тога што је социјално неодговоран и морално неосетљив, показао и као економски неефикасан. Економска стварност оповргава једно од моралних оправдања слободне тржишне привреде – да тежња ка личној добити у исто време доприноси и општем благостању, те да велика примања и ниски порези за богате подстичу њихово предузетништво, што води ка увећању економског колача од чега, на крају, корист има цело друштво.
ГЛОБАЛНА НЕЈЕДНАКОСТ ДОХОДАКА
Недавно је (2016) у Србији објављен превод најновије књиге (Глобална неједнакост) Бранка Милановића, једног од наших најбољих економиста, који деценијама живи и ради у иностранству. Из ове одличне књиге издвојићу један графикон који много објашњава, па и то због чега се на британском референдуму догодио брегзит, на америчким изборима победио Трамп, а у скоро свим западноевропским земљама јачају нове радикалније партије.На графикону 2 је приказан релативни (процентуални) раст реалног дохотка домаћинства по члану у периоду од 1988. до 2008. године. На хоризонталној оси су приказани перцентили глобалне расподеле дохотка, од најсиромашнијих на левој до најбогатијих („глобални један проценат на врху“) на десној страни. Вертикална оса приказује кумулативан раст реалног дохотка (у процентима) у посматраном периоду (1988–2008). Како истиче аутор, посматрани двадесетогодишњи период се готово савршено поклапа с периодом од пада Берлинског зида до избијања глобалне кризе.
Највећи раст (од око 70 одсто) реалног дохотка био је за људе који се налазе између 50 и 60 перцентила глобалне дистрибуције, те један проценат људи који имају највеће реалне дохотке („глобални један проценат на врху“). С друге стране, најмањи раст (мање од 30 одсто) реалног дохотка имали су 7 првих перцентила (најсиромашнијих), те људи који се налазе између 75 и 99 перцентила глобалне дистрибуције, док је најмањи раст био код људи око 80. глобалног перцентила.
Из којих земаља углавном потичу људи који бележе највећи, а из којих људи који имају најмањи раст реалног дохотка?
Највише људи који се налазе између 50 и 60 перцентила глобалне дистрибуције чини средња класа из економија у развоју (Кине, Индије, Русије, Тајланда, Вијетнама и Индонезије), а између 75 и 99 перцентила глобалне дистрибуције налазе се становници Западне Европе, Северне Америке, Океаније и Јапана. Седам првих перцентила глобалне дистрибуције потиче из најсиромашнијих земаља, пре свега из субсахарске Африке. Међу људима који припадају једном проценту глобално најбогатијих половину чине становници САД (приближно 12 одсто Американаца спада у глобални један проценат на врху), а остали долазе из земаља Западне Европе, Јапана и Океаније (по 3–6 одсто најбогатијих), те из Русије, Кине, Бразила и Јужне Африке (по 1 одсто најбогатијих).
КОРИСТ ОД ЕКОНОМСКОГ РАСТА Од Другог светског рата па све до краја седамдесетих година прошлог века власти у САД стварале су услове да и запослени, а не само послодавци, учествују у резултатима економског раста. Плате су се стално повећавале и пратиле раст продуктивности (графикон 1).
Запосленима је законом гарантована 40-часовна радна недеља, а прековремени рад плаћао се више од редовног. Због тога су се послодавци радије одлучивали на ново запошљавање него на плаћање прековременог рада. Такође су биле прописане минималне плате, а у случају губитка посла исплаћивана је накнада за незапослене. Накнаде су исплаћиване и у случају радне неспособности, губитка храниоца породице и немогућности да се довољно акумулира за старост. Уведен је и систем осигурања за старе и сиромашне слојеве становништва (Medicare and Medicaid), што је за кратко време преполовило број сиромашних старијих лица. Власт је предузела мере како би високо образовање постало доступно бројним грађанима. Школарина на државним универзитетима износила је само четири одсто од годишњег дохотка просечног домаћинства.
После осамдесетих година прошлог века плате запослених стагнирају, скоро да је уништен систем социјалне заштите, а знатно су повећане и школарине на државним универзитетима. Према званичној статистици, запослени у САД је 2007. кући доносио просечну годишњу плату која је била незнатно већа од 45.000 долара, што је реално мање од износа који је пре три деценије имао, мада је америчка привреда у истом периоду бележила раст, а резултати тог раста прелили су се ка уском слоју најбогатијих Американаца.
Уместо да технички напредак и раст продуктивности омогући скраћивање радног и повећање слободног времена, радно време се повећава и запослени скоро да и немају слободног времена. Истовремено, огромна маса људи постаје вишак који врши притисак на запослене и нуди своју радну снагу у бесцење. Плате стагнирају, а због неравномерне расподеле плате су, сем уског слоја најбогатијих, код већине запослених реално знатно смањене.
МЕХАНИЗАМ ЗАДУЖИВАЊА Међутим, економија САД је постројена на брзо растућој потрошњи и без велике потрошње она не би могла да функционише, те је било тешко претпоставити да ће се Американци једноставно помирити са ограничавањем своје велике и стално растуће потрошње, па пад просечних примања радника није значио аутоматски и смањење потрошње просечне америчке породице. То је обезбеђивано путем следећа три механизма (Robert B. Reich: Aftershock, 2010):
1. Све више жена почело је да ради и на тај начин повећава породични буџет. Тако је крајем седамдесетих година прошлог века у САД радило 12 одсто, а крајем деведесетих већ 55 одсто мајки које су имале децу млађу од шест година. Временом су трошкови ангажовања других за кућне послове и бригу о деци, те повећани издаци жена због свакодневног одласка на посао (превоз, гардероба, козметика) надмашили допунска средства које је запослена жена доносила у домаћинство, те је било неопходно обезбедити допунске приходе преко другог механизма.
2. На послу се остаје све дуже, па је просечна америчка породица крајем деведесетих прошлог века годишње радила 500 сати више него седамдесетих година. Запослени су све више сати проводили на послу, али су трошкови домаћинства непрекидно из године у годину расли. Примера ради, просечна цена куће седамдесетих година прошлог века износила је око 65.000 долара, а 2006. године око 250.000 долара. Само за последњих десет година удвостручена је школарина за више образовање. У условима када допунски рад не може безгранично да се повећава (дан има само 24 сата) и када плата по сату рада стагнира, а трошкови домаћинства непрестано расту, требало је пронаћи додатна средства да би се бар задржао достигнути ниво стандарда, па се прибегло трећем механизму.
3. Домаћинства су присиљена да се све више задужују, тако да је за последњих 30 година дуг просечне америчке породице порастао са 50 одсто на 138 одсто годишњег дохотка. Користи се по неколико кредитних картица, аутомобили се купују на кредит или лизинг, деца се школују помоћу студентског кредита, купују се куће користећи хипотекарне кредите… Када је напокон, пре неколико година, дошло до пуцања балона дугова, показало се да је и овај механизам исцрпео своје могућности.
Док је седамдесетих година прошлог века у просечној америчкој породици примање главе породице било довољно за издржавање домаћинства (текућа потрошња и сви предмети комфора, кућа, два аутомобила – за себе и жену, школовање деце и слично), а задуженост по кредитима релативно ниска, сада у кући раде оба супружника да би одржали стандард од пре неколико деценија, а домаћинства су много задуженија. Тако смо дошли у ситуацију да се последњих деценија бележи знатан раст продуктивности рада, а чије плодове не може да користи већина људи.
КЕЈНЗОВА ПРОГНОЗА Све до осамдесетих година прошлог века радно време је скраћивано и дошло се до 40-часовне, петодневне радне недеље. У то време футуролози су писали да ће раст продуктивности омогућити даље скраћивање радног времена и повећање оног слободног, када ће људи моћи да уживају и користе га за култивисање личности, успостављање личних веза и повратак истинским вредностима.
Џон Мајнард Кејнз је 1930. прогнозирао у есеју Economic Possibilities for Our Grandchildren (Економске шансе наших унука) да ће примања становништва стално расти, а да ће кроз сто година (2030 – што је такорећи сутра) радна недеља трајати само 15 сати, тј. имаћемо трочасовни радни дан и слободне викенде. Првих 50 година од када је то написано у стварности је Кејнзова прогноза изгледала реална и остварива.
По завршетку Другог светског рата Кејнз пише (First Annual Report of the Arts Council) да „није далеко тај дан када ће економски проблеми одступити тамо где им је и место – у други план, а наше главе и срца окренуће се истинским проблемима – проблемима живота и односима међу људима, проблемима стварања, понашања и религије, односно проблемима који су много важнији, привлачнији и благодарнији и који отварају пут ка истински здравом начину живота и људског постојања“.
Нажалост, од осамдесетих година наступа ера неолиберализма и ми се од тада више приближавамо 1930. него 2030. години – уместо да краће радимо и боље живимо, ми све дуже радимо а лошије живимо. Мада се неолиберали декларативно залажу за слободе, а право на рад је једна од фундаменталних слобода, они су створили систем у коме маса људи остаје ван процеса рада како би они који раде морали да пристану на било какве услове који им газде одреде.
Тако, на пример, компанија Форд је у јануару 2010. године, уз велику медијску помпу, објавила конкурс за пријем 1.200 радника у погону монтаже у Чикагу, али је потпуно незапажено прошла информација да новозапослени морају да пристану на двоструко мању плату у односу на већ запослене раднике. Међутим, када је Хенри Форд, пре једног столећа, одлучио да у свом (изузетно успешном) погону монтаже у Мичигену радницима утростручи плату за осмочасовни радни дан, уследиле су бурне негативне реакције. Форда су називали лудаком, социјалистом и слично, а „Волстрит џорнал“ окарактерисао је његов поступак економским злочином.
Незапосленост је данас нарочито велика међу младима, а они су у узрасту који је најкреативнији. Остајући без запослења, млади нису у могућности да благовремено заснују породицу, што смањује њихову социјалну одговорност и руши социјалну стабилност у друштву. У немогућности да се часно заради новац, расту крађе, разбојништва, нарко-трговина и слично. С друге стране, истраживања показују да запослени све више времена проводе на послу, што негативно утиче на њихово (само)образовање и здравље, и да имају све мање времена за породицу и пријатеље, што доприноси слабљењу социјалне кохезије у друштву.
Наставиће се