Levijatan korporativnih profita (4.deo)

Bogati i moćni izgradili su sistem u kome je rizik zajednički, a profit samo njihov

Neoliberalizam je ideologija koja se realizuje u interesu bogatih i moćnih. Oni imaju ogromnu finansijsku (i ne samo finansijsku) moć pomoću koje oblikuju politički, medijski i (kvazi)naučni prostor kako bi se vodila ekonomska politika i javno promovisale vrednosti koje njima odgovaraju. Zbog toga poslednjih godina uglavnom slušamo da je problem nastao jer ljudi ne žive u skladu s realnim mogućnostima i da se mora ići na dalje stezanje kaiša i racionalizaciju radnih mesta (prevedeno s orvelovskog novogovora: dalja otpuštanja zaposlenih). Mnogo manje se govori o problemu nejednakosti, tj. neravnomerne i nepravedne raspodele i koncentracije bogatstva, te da tu treba tražiti rešenje. [restrict]

RIZIK, PROFIT I NEJEDNAKOST Godinama su top-menadžeri velikih finansijskih firmi primali astronomske bonuse i plate, a kada je došlo do globalne finansijske krize, ove firme (koje su krizi, u velikoj meri, i kumovale) našle su se na ivici bankrotstva, i vlasti SAD su za njihovo spasavanje potrošile hiljade milijardi dolara, da bi posle toga oni nastavili da rade po starom sistemu – ulazeći i dalje u sve rizičnije mahinacije i isplaćujući sebi ogromne plate i bonuse.
Bogati i moćni su izgradili sistem u kome je rizik učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim, gde se ostvaruju ogromni privatni dobici po osnovu javnog gubitka, tj. dobit se privatizuje od strane uskog kruga moćnih i bogatih, a gubici se socijalizuju – prebacuju na mase slabih i siromašnih. Tako smo došli u paradoksalnu situaciju da ljudi u XXI veku u skoro svim zemljama sveta (i pored do sada neviđenog tehnološkog progresa i rasta produktivnosti) rade sve više vremena za sve manje novca, te da se u većini država, pa čak i u onim ekonomski najrazvijenijim, već godinama realno smanjuju plate i penzije, te da nove generacije žive lošije od svojih roditelja.
Sve većim nejednakostima u ekonomskom sistemu Amerike, između ostalog, doprineo je i sistem oporezivanja. Prema neoliberalnim dogmama, snižavanje poreza i odustajanje od progresivnog oporezivanja, te pružanje poreskih povlastica za bogate investitore, motiviše privredu i građane da više rade, što podstiče rast ekonomije i dovodi do ubiranja veće mase poreza, te na kraju odgovara svim građanima (bolje školstvo, zdravstvo, bezbednost i slično). Stvarnost pokazuje suprotno – ne dolazi do ubrzanja rasta ekonomije, te se ubira manja masa poreza, pa umesto boljeg imamo sve gore državne službe, što mnogo ne pogađa bogatu manjinu, nego ostale građane.
Bogati se ograđuju od ostatka društva; biti bogat znači imati dovoljno novca da se ne mešaš s onima koji to nisu.
J. N. Harari (u knjizi: Sapijens – kratka istorija ljudskog roda) piše: „Umišljeni savremeni zapadnjaci rugaju se idejama o rasnoj nejednakosti. Zaprepašćeni su zakonima koji zabranjuju crncima da žive u istim naseljima sa belcima, ili da pohađaju školu sa belcima, ili da ih primaju u iste bolnice gde primaju i belce. Ali hijerarhija bogatih i siromašnih – koja omogućuje da bogati ljudi žive u izdvojenim i luksuznim naseljima, da pohađaju izdvojene i prestižne škole, i dobijaju medicinske usluge u izdvojenim i opremljenim ustanovama – izgleda savršeno razumna mnogim Amerikancima i Evropljanima. Ipak, dokazana je činjenica da je većina bogatih ljudi bogata iz prostog razloga što su se rodili u bogatoj porodici, dok će većina siromašnih ljudi ostati siromašna celog života iz prostog razloga što su se rodili u siromašnoj porodici.“

ISTANJIVANJE SREDNJE KLASE Od osamdesetih godina prošlog veka, kada nastupa vreme dominacije neoliberalizma, poreske stope za najrasprostranjenije dohotke građana u SAD su znatno snižene (sa 70 odsto na manje od 40 odsto), a skala progresivnog oporezivanja i te kako je ublažena. Pored toga, najbogatijim slojevima zakonski je dozvoljeno da svoje dohotke iskažu kao profit na uloženi kapital (kapitalna dobit, dividenda), a ne kao običan dohodak (zaradu), i tako plaćaju porez od samo 15 odsto. Znatno je snižen porez na nasledstvo i povećan porez na promet, što opet pogoduje najbogatijima, a pogađa najsiromašnije. Milijarder Voren Bafet (2008. godine bio je najbogatiji čovek na svetu sa imovinom od 62 milijarde dolara) napisao je u Njujork tajmsu kako je 2010. platio porez po stopi koja je dvostruko niža od stope po kojoj su porez plaćali njegovi zaposleni (on 17,4 odsto, a zaposleni oko 40 odsto na poresku osnovicu). Ironično je dodao kako je prijatno imati prijatelje u Kongresu koji vode računa o blagostanju bogatih.
Društvo se ubrzano raslojava na sve manji broj izuzetno bogatih i ogroman broj siromašnih, uz brzo tanjenje srednje klase. Ukoliko se ovaj trend nastavi, preti opasnost da 99 odsto stanovništva postane „postmoderna posluga za 1 odsto najbogatijih“ (Paul Mason: PostCapitalism: A Guide to Our Future).
Dok je krajem sedamdesetih godina jedan procenat najbogatijih prisvajao manje od devet odsto ukupnog dohotka, 2007. taj procenat iznosio je 23,5 odsto (grafikon 1). Nije slučajno da je skoro identična situacija bila i pred Veliku depresiju 1929. godine. Međutim, čak i u okviru 1 odsto najbogatijih postoji, takođe, manja grupa koja za sebe prisvaja najveći deo kolača. Neposredno pred izbijanje aktuelne svetske ekonomske krize, 2007, 0,1 odsto najbogatijih američkih domaćinstava raspolagalo je dohotkom 220 puta većim od prosečnog dohotka donjih 90 odsto domaćinstava.
Mnogi (poput nobelovca Stiglica) ukazuju na to da širom sveta postoje zastrašujući primeri o tome šta se dešava s društvima kada dostignu nivo nejednakosti kome se Amerika približava. To su zemlje u kojima bogati žive u ograđenim naseljima, gde ih služe armije slabo plaćenih radnika. Radi se o zemljama s nestabilnim političkim sistemima, u kojima populisti masama obećavaju bolji život, samo da bi ih kasnije razočarali. Međutim, najveći problem u ovim društvima je nedostatak nade. Siromašni znaju da su njihove šanse da pobegnu iz siromaštva, da ne govorimo o usponu ka vrhu, zanemarljivo male.

MENADŽERSKA KLASA Zbog višedecenijske neravnopravnosti u raspodeli sada su se primanja menadžera skoro izjednačila sa ukupnim primanjima ostalih zaposlenih i njihovo učešće u BDP iznosi oko 20 odsto, dok su početkom sedamdesetih godina primanja menadžera učestvovala sa 10 odsto, a plate ostalih zaposlenih sa 30 odsto u BDP.
Tako, na primer, sredinom sedamdesetih godina prosečna primanja 100 najbolje plaćenih generalnih direktora u SAD bila su 10 puta veća od prosečne plate zaposlenog, da bi već početkom ovog veka ona iznosila 1.000 prosečnih plata (Džefri Saks: The Price of Civilization). Pored visokih plata, na kraju godine oni bivaju nagrađeni i ogromnim bonusima koje dobijaju u gotovu, te akcijama i opcijama firme.
Vrednosti dobijenih akcija i opcija su značajne, pa je tako njihova vrednost kod prvih ljudi velikih finansijskih kompanija iznosila krajem 2006. godine: Džejms Kejn (Bear Stearns) imao je 1,1 milijardu dolara, Ričard Fuld (Lehman Brothers) 930 miliona dolara, Lojd Blankfajn (Goldman Sachs) 581 milion dolara, Stenli O’Nil (Merrill Lynch) 270 miliona dolara, Džon Mek (Morgan Stanley) 245 miliona dolara (John Cassidy: How Markets Fail: the Logic of Economic Calamities).
Čak i u vreme globalne krize pohlepa bogatih raste. Država upumpava ogromna sredstva za spasavanje privatnih kompanija socijalizujući njihove gubitke, a one ta sredstva koriste da, pre svega, kroz špekulativne operacije povećavaju profite, koje privatizuju kroz isplatu ogromnih bonusa i dividendi. Intenzitet pada plata i rasta profita naročito je povećan od osamdesetih godina prošlog veka, a upravo u vreme aktuelne krize dostiže svoje istorijske minimume (plate), kao i maksimume (profit) (grafikon 2).

PREVELIKE DA BI PROPALE Kada je 2008. godine zapretilo bankrotstvo vodećih privatnih kompanija, neoliberali su zaboravili na nevidljivu ruku tržišta i setili se države i od nje je zahtevano da spasava finansijske kompanije jer su one tobože tako velike i značajne da se ne može dozvoliti njihov bankrot. Tako veoma uticajni neoliberalno orijentisani časopis Ekonomist, 11. oktobra 2009. piše: „Nastalo je vreme da se ostave po strani dogme i politika, te da se usredsredi na praktična pitanja. To znači neophodnost većeg državnog uplitanja od onog koje bi se sviđalo političarima ili čak i štampi neoliberalnog usmerenja.“ Kada su velike privatne kompanije od države dobile milijarde dolara infuzije, isti taj svetski poznati časopis (prvo 7. 8. 2010, te 23. 1. 2011) upozorava na opasnost od preteranog državnog intervencionizma, upoređujući državu s levijatanom (starozavetnom morskom nemani).
Sledeći primer SAD i većina drugih zemalja je, u cilju sprečavanja finansijskog i privrednog kolapsa, pritekla u pomoć posrnulim privatnim kompanijama pružajući im ogromne finansijske infuzije. Zbog toga su se države zaduživale i povećavale svoj javni dug. Tako se gubici privatnog sektora prebacuju na leđa države i problem se premešta iz jednog dela ekonomije u drugi – s privatnih dugova na državne dugove. Kada je problem premešten s privatnih dugova na one državne, neoliberali su ponovo postali glasni i ponovo agresivno propovedaju svoje poznate dogme. Tvrde da je problem uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji, a nikada u privatnom sektoru i privatnoj potrošnji. Zbog toga, potrošnju privatnog sektora ne treba kontrolisati i ograničavati, jer se privatni sektor uvek racionalno ponaša – razumno se zadužuje, investira i troši, a kontrola javne (državna) potrošnje, odnosno javnog duga pretpostavka je uspešne ekonomske politike koja zemlju štiti od krize.
Države postaju prezadužene, zahvaljujući i saniranju privatnih finansijskih kompanija, i onda na scenu stupaju kreditori koji se nude kao spasitelji. U isto vreme, od prezaduženih država se zahteva da svojim građanima nametnu rigorozne mere štednje. One su prisiljene da programom budžetskih ograničenja smanjuju plate i penzije i radikalno redukuju socijalna davanja, finansiranje nauke, obrazovanja i zdravstva, te ulaganja u infrastrukturne projekte.
Tako se breme krize s onih koji su neodgovorno investirali novac prevaljuje na obične građane i, pre svega, na buduća pokolenja. Rizik je učinjen zajedničkim, a profit samo njihovim – uskog sloja moćnih i bogatih. Pored toga, od prezaduženih država se zahteva da pod hitno rasprodaju preostalu državnu imovinu, te da dobrovoljno pristanu na određeni vid protektorata, odnosno da mnoge državne ingerencije predaju u ruke svetske oligarhije.

GRČKA DRAMA Grčka je godinama pre izbijanja globalne krize imala stabilan nivo javnog duga, koji je bio oko 100% njenog BDP. Po izbijanju krize grčke (privatne) banke su bile pred bankrotstvom, dobrim delom i zbog toga što su imale značajne plasmane u toksične hartije od vrednosti. Njihov bankrot značio bi i velike gubitke za (privatne) vlasnike, ali i za njihove bogate inostrane kreditore. Međutim, međunarodne finansijske institucije zahtevale su od države njihovo spasavanje jer su one tobože tako velike i značajne da se ne može dozvoliti njihov bankrot. Grčka država se zadužuje da bi spasavala posrnule privatne banke i tako povećava javni dug. Pored toga, država je morala u uslovima globale krize u zemlji da podstiče ukupnu tražnju preko povećanja stimulirajućih rashoda i smanjenja poreza. Pomoć je pružana i mnogobrojnim ljudima koji su ostali bez posla. Sve to je dovelo do porasta deficita državnog budžeta. Kada su gubici privatnog sektora, dobrim delom, prebačeni na pleća države i problem se premestio s privatnih dugova na državne dugove, međunarodne finansijske institucije ponovo tvrde da je problem uvek i jedino u državi i javnoj potrošnji. Interesantno da se i tada od prezaduženih država traži da nastave s programima podrške bankama (grčke državne garancije bankama u vreme krize premašile su iznos od 100 milijardi evra), povećavaju vojne rashode u korist NATO-a itd. U isto vreme, od prezaduženih država se zahteva da svojim građanima nametnu rigorozne mere štednje (drastično smanjenje plata i penzija), da izvrše značajno otpuštanje zaposlenih u javnom sektoru, da pod hitno rasprodaju preostalu državnu imovinu, te da dobrovoljno pristanu na određeni vid protektorata, odnosno da mnoge državne ingerencije predaju u ruke svetske oligarhije. Situacija s Grčkom podseća na „doktrinu šoka“ (Naomi Klajn) gde se izazove ozbiljna kriza od koje se građani nađu u šoku i onda međunarodni staratelji (kao eksponenti bogate svetske oligarhije) nude svoje „dobre usluge“ uz uveravanje da ukoliko odmah prihvate njihova bolna reformska rešenja, to će trajati kratko i zemlja će za godinu, najviše dve-tri, izaći iz krize i oporaviti se. Dok su građani još u šoku, nametnu im se radikalne reforme od kojih, umesto oporavka, dolazi do dodatnog pogoršanja i zemlja pada u takvo dužničko ropstvo iz koga teško može da se oslobodi. Grčkoj je nametnut određeni vid starateljstva (čine ga predstavnici inostranih kreditora – MMF, Evropska komisija i Evropska centralna banka), da bi uz njihovu „pomoć“ situacija u Grčkoj postala mnogo gora. Grčki BDP je od 2008. godine pao za 25%, broj nezaposlenih je utrostručen, plate i penzije su značajno smanjene, a dobar deo državne imovine je prešao u privatne ruke. Sve to je učinjeno, a grčki javni dug je znatno porastao i nastavlja da raste (grafikon 3).

AMERIČKI SAN I KOŠMAR Od izbijanja krize dugovi država i domaćinstava su višestruko porasli, većina građana je osiromašila, a 1% najbogatijih povećao je svoje bogatstvo. Socijalna pokretljivost izostaje i danas je mnogo teže nego što je to bilo pre više od tri decenije ostvariti američki san, kako je to definisao autor ove ideje Džejms T. Adams: „San je to o zemlji u kojoj bi život trebalo da bude bolji, bogatiji i srećniji za sve; san o društvenom poretku u kome će svako postići najviše za šta prirodno ima dara i biti priznat od drugih za ono što jeste, bez obzira na slučajne okolnosti rođenja ili položaja.“
Ovako veliko raslojavanje i nejednakosti neprihvatljivi su ne samo s moralnog stanovišta, te sa stanovišta proklamovanog američkog ideala jednakih mogućnosti, nego i stoga što veliko raslojavanje i nejednakost u sebi kriju ogromne ekonomske i političke opasnosti.
Ekonomska opasnost postoji zbog toga što je pri većoj nejednakosti u raspodeli i koncentraciji bogatstva u uskom krugu ljudi manja tražnja za robom i uslugama nego što bi to bio slučaj da postoji pravednija raspodela i manja koncentracija bogatstva. To neminovno vodi usporavanju stope privrednog rasta i zapošljavanja. Kada nejednakosti dostignu kritične tačke, dolazi i do ozbiljnih ekonomskih kriza. Zbog toga nije slučajno da je u godinama pred izbijanje velikih kriza (1928. i 2007) četvrtina ukupnog dohotka SAD odlazila u ruke samo jednog procenta najbogatijih Amerikanaca.
Izuzetno bogati ljudi, po pravilu, ne troše sav dobijeni novac jer im to – ma kako paradoksalno zvučalo – nije lako da učine zato što nemaju dovoljno vremena, a i želja da to čine postepeno se smanjuje. Za nove investicije u realnu ekonomiju oni nemaju vremena, te troše manji deo svojih primanja, a ostatak trenutno ne koriste ili ulažu u virtuelnu ekonomiju (špekulacije na finansijskom tržištu). Međutim, ulaganja u virtuelnu ekonomiju nisu i ne mogu da budu motori rasta i ne obezbeđuju stabilan i dugoročno održiv ekonomski rast, jer se u njoj ne stvara nova nego isisava vrednost iz realnog sektora. Tako bogati finansijskim špekulacijama uspevaju da za sebe prigrabe veći deo nacionalnog kolača, iako se istovremeno tim špekulacijama taj kolač ne uvećava.
Za godinu, na primer, koja je prethodila bankrotstvu banke Lehman Brothers, prvi čovek ove banke Ričard Fuld zaradio je 500 miliona dolara (rekorder po primanjima u toj godini bio je menadžer hedž fonda Džon Polson, koji je samo u 2007. zaradio čak 3,7 milijardi dolara). Da bi potrošio taj ogroman novac, Ričard Fuld trebalo je svakodnevno u proseku da troši 1,37 miliona dolara, a on za to nije imao ni dovoljno vremena a ni silnih motiva.
Ukoliko pretpostavimo da se 500 miliona dolara, koje je za 2007. godinu dobio Ričard Fuld, ravnomerno rasporedi na 10.000 ljudi, svaki ponaosob dobija po 50.000 dolara (nešto više od prosečne plate u SAD) i tokom godine bi u celosti, ili skoro u celosti, ova sredstva potrošio na kupovinu realnih roba i usluga. Tako bi se svih 500 miliona dolara, ili neznatno manje, ulilo u realnu ekonomiju, što bi doprinelo očuvanju radnih mesta i realnom rastu privrede.

LETEĆI AKCIONARI Kao posledica nejednakosti u raspodeli koja ide u korist akcionara i menadžera, a na štetu ostalih zaposlenih, nastale su takve deformacije u poslovanju kompanija, pa se sada govori o letećim akcionarima i menadžerima kvartalnog kapitalizma koje ne zanima dugoročni interes kompanije, nego što veće dividende i menadžerske naknade u kratkom roku. Sve to ima velike negativne ekonomske posledice.
Poznati profesor ekonomije na Univerzitetu u Kembridžu Ha Džun Čang upravo je (10. 10. 2012) pred studentima prestižnog LSE (The London School of Economics) o tome govorio. U savremenim kompanijama, koje ponekad imaju na desetine hiljada akcionara, uprkos tome što su zakonski vlasnici, akcionari su ponekad najmanje posvećeni dugoročnom uspehu kompanije. Zato što imaju najveću slobodu da je napuste. Akcije se lako prodaju, ali ako hoćete da se kao radnik zaposlite u drugoj kompaniji, možete računati na znatne troškove pronalaženja novog posla. Tako da nemate takvu slobodu da odete. Naročito u poslednje tri decenije, uz pojačanu finansijsku deregulaciju, leteći akcionari postali su još moćniji nego ranije. Na primer, u Britaniji je šezdesetih godina prošlog veka prosečan period posedovanja akcija bio oko pet godina – dakle, kada kupite akciju, u proseku je u vašem vlasništvu pet godina. Danas je taj period oko sedam meseci.
Upravo zbog toga menadžeri su pod pritiskom letećih akcionara da naprave profit za dva, najviše tri kvartala. Kao rezultat toga, najamni menadžeri odlučuju da vode kompaniju u interesu maksimizacije profita deoničara. Profesor Ha Džun Čang objašnjava način kako se to radi. Prvo se maksimizira kratkoročni profit. Otpustite svakog ko vam padne na pamet, ne investirate, naročito ne u dugoročne stvari poput istraživanja i razvoja. Naravno, to izaziva probleme. Radnici su demoralisani, iscrpljeni, tehnologija zastareva. Ali da li se to vas tiče? Jer ovo će se odraziti na kompaniju za tri, četiri, pet godina. Kao najamni menadžer, verovatno nećete ni biti tu kada se to bude desilo. Pošto ste maksimirali profit, akcionari imaju sve veću zaradu kroz povećane dividende i otkup akcija – to je postupak kada kompanije kupuju svoje akcije da bi povećale cenu akcija, pa su akcionari zadovoljni.
Profesor Ha Džun Čang navodi proračune američkog ekonomiste Vilijama Lazonika, prema kojima je 500 najvećih američkih kompanija potrošilo 94% svoga profita na dividende i otkup akcija. Imajući u vidu da većina kompanija u bogatim zemljama poput Amerike investira iz zadržanog profita, to znači da uopšte ne investiraju. Procenat profita koji je izdvajan za akcionare, čak i u Americi, gde je to bilo najrazvijenije, nekada je bio između 45–50 odsto. Znači, polovina profita ulaže se u mašine, istraživanje i razvoj, a druga polovina ide akcionarima. Danas je taj odnos 5 prema 95 odsto. Ekonomske posledice ovakve politike morale su biti pogubne.

Nastaviće se

[/restrict]