Левијатан корпоративних профита (4.део)

Богати и моћни изградили су систем у коме је ризик заједнички, а профит само њихов

Неолиберализам је идеологија која се реализује у интересу богатих и моћних. Они имају огромну финансијску (и не само финансијску) моћ помоћу које обликују политички, медијски и (квази)научни простор како би се водила економска политика и јавно промовисале вредности које њима одговарају. Због тога последњих година углавном слушамо да је проблем настао јер људи не живе у складу с реалним могућностима и да се мора ићи на даље стезање каиша и рационализацију радних места (преведено с орвеловског новоговора: даља отпуштања запослених). Много мање се говори о проблему неједнакости, тј. неравномерне и неправедне расподеле и концентрације богатства, те да ту треба тражити решење.

[restrict]

РИЗИК, ПРОФИТ И НЕЈЕДНАКОСТ Годинама су топ-менаџери великих финансијских фирми примали астрономске бонусе и плате, а када је дошло до глобалне финансијске кризе, ове фирме (које су кризи, у великој мери, и кумовале) нашле су се на ивици банкротства, и власти САД су за њихово спасавање потрошиле хиљаде милијарди долара, да би после тога они наставили да раде по старом систему – улазећи и даље у све ризичније махинације и исплаћујући себи огромне плате и бонусе.
Богати и моћни су изградили систем у коме је ризик учињен заједничким, а профит само њиховим, где се остварују огромни приватни добици по основу јавног губитка, тј. добит се приватизује од стране уског круга моћних и богатих, а губици се социјализују – пребацују на масе слабих и сиромашних. Тако смо дошли у парадоксалну ситуацију да људи у XXI веку у скоро свим земљама света (и поред до сада невиђеног технолошког прогреса и раста продуктивности) раде све више времена за све мање новца, те да се у већини држава, па чак и у оним економски најразвијенијим, већ годинама реално смањују плате и пензије, те да нове генерације живе лошије од својих родитеља.
Све већим неједнакостима у економском систему Америке, између осталог, допринео је и систем опорезивања. Према неолибералним догмама, снижавање пореза и одустајање од прогресивног опорезивања, те пружање пореских повластица за богате инвеститоре, мотивише привреду и грађане да више раде, што подстиче раст економије и доводи до убирања веће масе пореза, те на крају одговара свим грађанима (боље школство, здравство, безбедност и слично). Стварност показује супротно – не долази до убрзања раста економије, те се убира мања маса пореза, па уместо бољег имамо све горе државне службе, што много не погађа богату мањину, него остале грађане.
Богати се ограђују од остатка друштва; бити богат значи имати довољно новца да се не мешаш с онима који то нису.
Ј. Н. Харари (у књизи: Sapijens – kratka istorija ljudskog roda) пише: „Умишљени савремени западњаци ругају се идејама о расној неједнакости. Запрепашћени су законима који забрањују црнцима да живе у истим насељима са белцима, или да похађају школу са белцима, или да их примају у исте болнице где примају и белце. Али хијерархија богатих и сиромашних – која омогућује да богати људи живе у издвојеним и луксузним насељима, да похађају издвојене и престижне школе, и добијају медицинске услуге у издвојеним и опремљеним установама – изгледа савршено разумна многим Американцима и Европљанима. Ипак, доказана је чињеница да је већина богатих људи богата из простог разлога што су се родили у богатој породици, док ће већина сиромашних људи остати сиромашна целог живота из простог разлога што су се родили у сиромашној породици.“

ИСТАЊИВАЊЕ СРЕДЊЕ КЛАСЕ Од осамдесетих година прошлог века, када наступа време доминације неолиберализма, пореске стопе за најраспрострањеније дохотке грађана у САД су знатно снижене (са 70 одсто на мање од 40 одсто), а скала прогресивног опорезивања и те како је ублажена. Поред тога, најбогатијим слојевима законски је дозвољено да своје дохотке искажу као профит на уложени капитал (капитална добит, дивиденда), а не као обичан доходак (зараду), и тако плаћају порез од само 15 одсто. Знатно је снижен порез на наследство и повећан порез на промет, што опет погодује најбогатијима, а погађа најсиромашније. Милијардер Ворен Бафет (2008. године био је најбогатији човек на свету са имовином од 62 милијарде долара) написао је у Њујорк тајмсу како је 2010. платио порез по стопи која је двоструко нижа од стопе по којој су порез плаћали његови запослени (он 17,4 одсто, а запослени око 40 одсто на пореску основицу). Иронично је додао како је пријатно имати пријатеље у Конгресу који воде рачуна о благостању богатих.
Друштво се убрзано раслојава на све мањи број изузетно богатих и огроман број сиромашних, уз брзо тањење средње класе. Уколико се овај тренд настави, прети опасност да 99 одсто становништва постане „постмодерна послуга за 1 одсто најбогатијих“ (Paul Mason: PostCapitalism: A Guide to Our Future).
Док је крајем седамдесетих година један проценат најбогатијих присвајао мање од девет одсто укупног дохотка, 2007. тај проценат износио је 23,5 одсто (графикон 1). Није случајно да је скоро идентична ситуација била и пред Велику депресију 1929. године. Међутим, чак и у оквиру 1 одсто најбогатијих постоји, такође, мања група која за себе присваја највећи део колача. Непосредно пред избијање актуелне светске економске кризе, 2007, 0,1 одсто најбогатијих америчких домаћинстава располагало је дохотком 220 пута већим од просечног дохотка доњих 90 одсто домаћинстава.
Многи (попут нобеловца Стиглица) указују на то да широм света постоје застрашујући примери о томе шта се дешава с друштвима када достигну ниво неједнакости коме се Америка приближава. То су земље у којима богати живе у ограђеним насељима, где их служе армије слабо плаћених радника. Ради се о земљама с нестабилним политичким системима, у којима популисти масама обећавају бољи живот, само да би их касније разочарали. Међутим, највећи проблем у овим друштвима је недостатак наде. Сиромашни знају да су њихове шансе да побегну из сиромаштва, да не говоримо о успону ка врху, занемарљиво мале.

МЕНАЏЕРСКА КЛАСА Због вишедеценијске неравноправности у расподели сада су се примања менаџера скоро изједначила са укупним примањима осталих запослених и њихово учешће у БДП износи око 20 одсто, док су почетком седамдесетих година примања менаџера учествовала са 10 одсто, а плате осталих запослених са 30 одсто у БДП.
Тако, на пример, средином седамдесетих година просечна примања 100 најбоље плаћених генералних директора у САД била су 10 пута већа од просечне плате запосленог, да би већ почетком овог века она износила 1.000 просечних плата (Џефри Сакс: The Price of Civilization). Поред високих плата, на крају године они бивају награђени и огромним бонусима које добијају у готову, те акцијама и опцијама фирме.
Вредности добијених акција и опција су значајне, па је тако њихова вредност код првих људи великих финансијских компанија износила крајем 2006. године: Џејмс Кејн (Bear Stearns) имао је 1,1 милијарду долара, Ричард Фулд (Lehman Brothers) 930 милиона долара, Лојд Бланкфајн (Goldman Sachs) 581 милион долара, Стенли О’Нил (Merrill Lynch) 270 милиона долара, Џон Мек (Morgan Stanley) 245 милиона долара (John Cassidy: How Markets Fail: the Logic of Economic Calamities).
Чак и у време глобалне кризе похлепа богатих расте. Држава упумпава огромна средства за спасавање приватних компанија социјализујући њихове губитке, а оне та средства користе да, пре свега, кроз шпекулативне операције повећавају профите, које приватизују кроз исплату огромних бонуса и дивиденди. Интензитет пада плата и раста профита нарочито је повећан од осамдесетих година прошлог века, а управо у време актуелне кризе достиже своје историјске минимуме (плате), као и максимуме (профит) (графикон 2).

ПРЕВЕЛИКЕ ДА БИ ПРОПАЛЕ Када је 2008. године запретило банкротство водећих приватних компанија, неолиберали су заборавили на невидљиву руку тржишта и сетили се државе и од ње је захтевано да спасава финансијске компаније јер су оне тобоже тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот. Тако веома утицајни неолиберално оријентисани часопис Економист, 11. октобра 2009. пише: „Настало је време да се оставе по страни догме и политика, те да се усредсреди на практична питања. То значи неопходност већег државног уплитања од оног које би се свиђало политичарима или чак и штампи неолибералног усмерења.“ Када су велике приватне компаније од државе добиле милијарде долара инфузије, исти тај светски познати часопис (прво 7. 8. 2010, те 23. 1. 2011) упозорава на опасност од претераног државног интервенционизма, упоређујући државу с левијатаном (старозаветном морском немани).
Следећи пример САД и већина других земаља је, у циљу спречавања финансијског и привредног колапса, притекла у помоћ посрнулим приватним компанијама пружајући им огромне финансијске инфузије. Због тога су се државе задуживале и повећавале свој јавни дуг. Тако се губици приватног сектора пребацују на леђа државе и проблем се премешта из једног дела економије у други – с приватних дугова на државне дугове. Када је проблем премештен с приватних дугова на оне државне, неолиберали су поново постали гласни и поново агресивно проповедају своје познате догме. Тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи, а никада у приватном сектору и приватној потрошњи. Због тога, потрошњу приватног сектора не треба контролисати и ограничавати, јер се приватни сектор увек рационално понаша – разумно се задужује, инвестира и троши, а контрола јавне (државна) потрошње, односно јавног дуга претпоставка је успешне економске политике која земљу штити од кризе.
Државе постају презадужене, захваљујући и санирању приватних финансијских компанија, и онда на сцену ступају кредитори који се нуде као спаситељи. У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње. Оне су присиљене да програмом буџетских ограничења смањују плате и пензије и радикално редукују социјална давања, финансирање науке, образовања и здравства, те улагања у инфраструктурне пројекте.
Тако се бреме кризе с оних који су неодговорно инвестирали новац преваљује на обичне грађане и, пре свега, на будућа поколења. Ризик је учињен заједничким, а профит само њиховим – уског слоја моћних и богатих. Поред тога, од презадужених држава се захтева да под хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристану на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције предају у руке светске олигархије.

ГРЧКА ДРАМА

Грчка је годинама пре избијања глобалне кризе имала стабилан ниво јавног дуга, који је био око 100% њеног БДП. По избијању кризе грчке (приватне) банке су биле пред банкротством, добрим делом и због тога што су имале значајне пласмане у токсичне хартије од вредности. Њихов банкрот значио би и велике губитке за (приватне) власнике, али и за њихове богате иностране кредиторе. Међутим, међународне финансијске институције захтевале су од државе њихово спасавање јер су оне тобоже тако велике и значајне да се не може дозволити њихов банкрот.
Грчка држава се задужује да би спасавала посрнуле приватне банке и тако повећава јавни дуг. Поред тога, држава је морала у условима глобале кризе у земљи да подстиче укупну тражњу преко повећања стимулирајућих расхода и смањења пореза. Помоћ је пружана и многобројним људима који су остали без посла. Све то је довело до пораста дефицита државног буџета. Када су губици приватног сектора, добрим делом, пребачени на плећа државе и проблем се преместио с приватних дугова на државне дугове, међународне финансијске институције поново тврде да је проблем увек и једино у држави и јавној потрошњи.
Интересантно да се и тада од презадужених држава тражи да наставе с програмима подршке банкама (грчке државне гаранције банкама у време кризе премашиле су износ од 100 милијарди евра), повећавају војне расходе у корист НАТО-а итд. У исто време, од презадужених држава се захтева да својим грађанима наметну ригорозне мере штедње (драстично смањење плата и пензија), да изврше значајно отпуштање запослених у јавном сектору, да под хитно распродају преосталу државну имовину, те да добровољно пристану на одређени вид протектората, односно да многе државне ингеренције предају у руке светске олигархије.
Ситуација с Грчком подсећа на „доктрину шока“ (Наоми Клајн) где се изазове озбиљна криза од које се грађани нађу у шоку и онда међународни старатељи (као експоненти богате светске олигархије) нуде своје „добре услуге“ уз уверавање да уколико одмах прихвате њихова болна реформска решења, то ће трајати кратко и земља ће за годину, највише две-три, изаћи из кризе и опоравити се. Док су грађани још у шоку, наметну им се радикалне реформе од којих, уместо опоравка, долази до додатног погоршања и земља пада у такво дужничко ропство из кога тешко може да се ослободи.
Грчкој је наметнут одређени вид старатељства (чине га представници иностраних кредитора – ММФ, Европска комисија и Европска централна банка), да би уз њихову „помоћ“ ситуација у Грчкој постала много гора. Грчки БДП је од 2008. године пао за 25%, број незапослених је утростручен, плате и пензије су значајно смањене, а добар део државне имовине је прешао у приватне руке. Све то је учињено, а грчки јавни дуг је знатно порастао и наставља да расте (графикон 3).

АМЕРИЧКИ САН И КОШМАР Од избијања кризе дугови држава и домаћинстава су вишеструко порасли, већина грађана је осиромашила, а 1% најбогатијих повећао је своје богатство. Социјална покретљивост изостаје и данас је много теже него што је то било пре више од три деценије остварити амерички сан, како је то дефинисао аутор ове идеје Џејмс Т. Адамс: „Сан је то о земљи у којој би живот требало да буде бољи, богатији и срећнији за све; сан о друштвеном поретку у коме ће свако постићи највише за шта природно има дара и бити признат од других за оно што јесте, без обзира на случајне околности рођења или положаја.“
Овако велико раслојавање и неједнакости неприхватљиви су не само с моралног становишта, те са становишта прокламованог америчког идеала једнаких могућности, него и стога што велико раслојавање и неједнакост у себи крију огромне економске и политичке опасности.
Економска опасност постоји због тога што је при већој неједнакости у расподели и концентрацији богатства у уском кругу људи мања тражња за робом и услугама него што би то био случај да постоји праведнија расподела и мања концентрација богатства. То неминовно води успоравању стопе привредног раста и запошљавања. Када неједнакости достигну критичне тачке, долази и до озбиљних економских криза. Због тога није случајно да је у годинама пред избијање великих криза (1928. и 2007) четвртина укупног дохотка САД одлазила у руке само једног процента најбогатијих Американаца.
Изузетно богати људи, по правилу, не троше сав добијени новац јер им то – ма како парадоксално звучало – није лако да учине зато што немају довољно времена, а и жеља да то чине постепено се смањује. За нове инвестиције у реалну економију они немају времена, те троше мањи део својих примања, а остатак тренутно не користе или улажу у виртуелну економију (шпекулације на финансијском тржишту). Међутим, улагања у виртуелну економију нису и не могу да буду мотори раста и не обезбеђују стабилан и дугорочно одржив економски раст, јер се у њој не ствара нова него исисава вредност из реалног сектора. Тако богати финансијским шпекулацијама успевају да за себе приграбе већи део националног колача, иако се истовремено тим шпекулацијама тај колач не увећава.
За годину, на пример, која је претходила банкротству банке Lehman Brothers, први човек ове банке Ричард Фулд зарадио је 500 милиона долара (рекордер по примањима у тој години био је менаџер хеџ фонда Џон Полсон, који је само у 2007. зарадио чак 3,7 милијарди долара). Да би потрошио тај огроман новац, Ричард Фулд требало је свакодневно у просеку да троши 1,37 милиона долара, а он за то није имао ни довољно времена а ни силних мотива.
Уколико претпоставимо да се 500 милиона долара, које је за 2007. годину добио Ричард Фулд, равномерно распореди на 10.000 људи, сваки понаособ добија по 50.000 долара (нешто више од просечне плате у САД) и током године би у целости, или скоро у целости, ова средства потрошио на куповину реалних роба и услуга. Тако би се свих 500 милиона долара, или незнатно мање, улило у реалну економију, што би допринело очувању радних места и реалном расту привреде.

ЛЕТЕЋИ АКЦИОНАРИ Као последица неједнакости у расподели која иде у корист акционара и менаџера, а на штету осталих запослених, настале су такве деформације у пословању компанија, па се сада говори о летећим акционарима и менаџерима кварталног капитализма које не занима дугорочни интерес компаније, него што веће дивиденде и менаџерске накнаде у кратком року. Све то има велике негативне економске последице.
Познати професор економије на Универзитету у Кембриџу Ха Џун Чанг управо је (10. 10. 2012) пред студентима престижног LSE (The London School of Economics) о томе говорио. У савременим компанијама, које понекад имају на десетине хиљада акционара, упркос томе што су законски власници, акционари су понекад најмање посвећени дугорочном успеху компаније. Зато што имају највећу слободу да је напусте. Акције се лако продају, али ако хоћете да се као радник запослите у другој компанији, можете рачунати на знатне трошкове проналажења новог посла. Тако да немате такву слободу да одете. Нарочито у последње три деценије, уз појачану финансијску дерегулацију, летећи акционари постали су још моћнији него раније. На пример, у Британији је шездесетих година прошлог века просечан период поседовања акција био око пет година – дакле, када купите акцију, у просеку је у вашем власништву пет година. Данас је тај период око седам месеци.
Управо због тога менаџери су под притиском летећих акционара да направе профит за два, највише три квартала. Као резултат тога, најамни менаџери одлучују да воде компанију у интересу максимизације профита деоничара. Професор Ха Џун Чанг објашњава начин како се то ради. Прво се максимизира краткорочни профит. Отпустите сваког ко вам падне на памет, не инвестирате, нарочито не у дугорочне ствари попут истраживања и развоја. Наравно, то изазива проблеме. Радници су деморалисани, исцрпљени, технологија застарева. Али да ли се то вас тиче? Јер ово ће се одразити на компанију за три, четири, пет година. Као најамни менаџер, вероватно нећете ни бити ту када се то буде десило. Пошто сте максимирали профит, акционари имају све већу зараду кроз повећане дивиденде и откуп акција – то је поступак када компаније купују своје акције да би повећале цену акција, па су акционари задовољни.
Професор Ха Џун Чанг наводи прорачуне америчког економисте Вилијама Лазоника, према којима је 500 највећих америчких компанија потрошило 94% свога профита на дивиденде и откуп акција. Имајући у виду да већина компанија у богатим земљама попут Америке инвестира из задржаног профита, то значи да уопште не инвестирају. Проценат профита који је издвајан за акционаре, чак и у Америци, где је то било најразвијеније, некада је био између 45–50 одсто. Значи, половина профита улаже се у машине, истраживање и развој, а друга половина иде акционарима. Данас је тај однос 5 према 95 одсто. Економске последице овакве политике морале су бити погубне.

Наставиће се

[/restrict]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *