Бугарски санстефански снови

Бугарска–Македонија–Србија

У историји свако има своју улогу. Бугарској се, изгледа, „заломило“ да изнова игра улогу осујећеног хегемона, што је увек плаћала поразима, губитком и понижењем

Иако је од тада прошло преко сто година, данашњи случај Македоније подсећа на време када је та територија била под отоманском влашћу. Око ње су се тада отимале новостворене балканске државе, због чега су највише и вођени Први и Други балкански рат (1912–1913), а Балкан, што сам што уз помоћ других, већ више од једног века слови за „европско буре барута“.
Ако је у оно време Аустроугарска вршила велики притисак (на Лондонској конференцији) на интересе Србије и Црне Горе, фаворизујући одлуке које су сугестивно изазвале непријатељство између Србије и Бугарске, данас се такав став огледа у прећутном одобравању које исказује Европска унија поводом понашања Бугарске (своје чланице) према Македонији, а преко ње и према Србији.

[restrict]

МАКЕДОНСКИ ЈЕЗИК, НАЦИЈА И ИСТОРИЈА – СПОРНИ Тек што се на инсистирање Грчке Македонија преименовала у Северну Македонију, иступила је Бугарска с оспоравањем македонске нације и македонског језика, претећи и стављајући вето на почетак преговора Северне Македоније о чланству у Европској унији, зато што Скопље не уважава њене захтеве у вези с македонским језиком и историјом.
Представници Бугарске захтевају да у међународној употреби не може бити назив македонски језик, већ само „званични језик Републике Северне Македоније“. Друга опција је да се назив македонски језик користи са звездицом и објашњењем у фусноти „у складу с уставом Републике Северне Македоније“.
У последњем протесту у низу, шефица бугарске дипломатије Екатерина Захаријева оштро је критиковала одлуку власти у Скопљу да у школски програм врате српски језик, наводећи да је „македонизам идеја настала у Београду и Москви“. Бугарска министарка сматра да је повратак српског језика у македонске школе део плана да се „језик што више приближи српском, а удаљи од бугарског“, сугеришући континуирану везу са Србијом и Русијом јер, наводно, македонизам је идеологија настала у тим државама.
Бугарска криви Србију јер су под Титом „створени“ Македонија и македонска нација, а смета им и чињеница да Србија признаје македонску нацију и државу. То је, како говоре многи у Скопљу, једино објашњење за изјаву заменика бугарског премијера Красимира Каракачанова да у Македонији јача српски утицај и да је Србија „џелат“ Македоније.
Каракачанов је ово рекао поводом честитки које је скопска влада упутила српској заједници у Македонији за српски празник Светог Саву и навео да би Скопље требало да слави национални празник Бугарске – 3. март, када је та земља, заједно с данашњом Македонијом, ослобођена од Османског царства. Каракачанов је однос Србије и Македоније назвао и „стокхолмским синдромом“, па чак отишао и корак даље питајући се да ли је реч о „београдско-московском синдрому“.
Наиме, македонски премијер Зоран Заев је, честитајући Светог Саву припадницима српске мањине, најавио повратак српског језика као изборног предмета у школама у Северној Македонији. Вратићемо наставне програме за учење српског језика за ученике од трећег до шестог разреда, док наставни програм за ученике седмог, осмог и деветог разреда тренутно пролази кроз процес издавања одобрења, рекао је Заев подсећајући да је ВМРО-ДПМНЕ 2007. године укинуо српски језик као изборни предмет.
У поруци на фејсбуку приметио је и да „са нашим суграђанима из Србије промовишемо традиционално добре односе са Републиком Србијом“ и да је у то име општина Центар завршила процедуре за изградњу српског културног центра.
Да „прст у бугарском оку“ буде већи постарао се лично Заев јер је само два месеца раније за бугарску новинску агенцију скоро понизно изјавио да Македонци и Бугари „немају подељену историју, ни укрштену, већ заједничку“, и оценио да су их власти Југославије држале раздвојеним, што је такође изазвало буру реаговања и то међу Македонцима. Такав став је директно ишао у прилог Бугарима, чији историчари тврде да је „македонизам српски производ саздан на антибугарским основама“.

„БУГАРСКИ КОРЕНИ“ МАКЕДОНСКОГ ИДЕНТИТЕТА Очигледно да за Бугаре није довољан Уговор о пријатељству, добросуседским односима и сарадњи, потписан између Бугарске и Македоније 2017. године, који Скопље сматра јединим предусловом за почетак преговора с ЕУ. Власти у Софији пак сматрају да је пре почетка преговора потребно решити питања која се односе на македонски национални идентитет, односно питање језика и идентитета националних хероја, међу којима је Гоце Делчев.
Суштински, Софија настоји да заустави захтеве да се Македонцима у Бугарској призна статус националне мањине, што ће, како тврди Екатерина Захаријева, бити решено када Скопље призна да македонски језик и идентитет имају бугарске корене. Другим речима, била би то чиста бугаризација и македонског језика и народа.
А зна се да језик није само средство за споразумевање, оно по чему се припадници једног народа препознају и распознају, већ и оруђе националне културе, израз народног духа и идентитета. Зато се језик сматра једним од основних конститутивних елемената сваког народа. Тако су језик и народ судбински повезани: оно што се дешава народу, дешава се и његовом језику. Настали заједно, језик и народ заједно опстају, и не постоје један без другог.

Писмо „Македонаца“ Милану Обреновићу уочи Берлинског конгреса 1878. године Ми смо прави стари Срби и као Срби желимо да будемо с нашом браћом Србима. Комитет Бугарски хоће да нас силом побугари. Молимо Тебе Господару. Молимо и Руског цара Александра, гледајте да ми као прави Срби не останемо пред силом Бугари, но да будемо твоји па да се придружимо нашој браћи Србима, наша је стара граница српска граница, Бакрно Гувно, које ми зовемо Побијен Камик, не само ми но цели Санџак софијски је овејани Србин и сви су готови да ово исто кажу, а ако и који буду упитани само не смеду, јер чорбаџије и комитетлије, ако се дозна одмах батинају и хапсе. Ми сад патимо горе од њих него што смо патили од Турака. Код губернатора софијског, господина Алабина, не можемо да предамо тужбу никако, те овако њему да се пожалимо. Ту је комитет Бугарски. Ту су њихови жандари, па чим нас виде и сазнају шта хоћемо, одмах нас бију и терају у апс. Не дај да нас Господару овако муче Бугари и да нас силом Бугаре кад нисмо Бугари, МИ СМО СРБИ … и са Србима хоћемо да живимо и да умремо.

МАКЕДОНСКИ – ЈУЖНИ ДИЈАЛЕКТИ СРПСКОГ ЈЕЗИКА! У многим језичким анализама македонски језик има највећу сличност с бугарским и српским језиком (нарочито с призренско-тимочким дијалектом). Током постојања Краљевине Србије и Краљевине Југославије говори на територији данашње Северне Македоније су се сматрали јужним дијалектима српског језика. Године 1943. Македонци су признати као посебан народ и након формирања Народне Републике Македоније у оквиру ФНРЈ македонски језик је проглашен званичним језиком те републике.
Кроз историју, ако занемаримо дубоку прошлост када су ту живела илирска, трачка и грчка племена, током средњег века на простору Македоније су већину чинили Словени и Грци. Од Словена ту су живели једино Срби и Бугари. Северна Македонија је некада била део Старе Србије. У средњем веку је на том простору била и престоница Србије. У модерно доба Срби су ослободили Македонију (тј. целу Стару Србију) и она је била део Југославије. Зато се ту налази доста цркава и манастира Српске православне цркве.
Тек с распадом СФРЈ Република Македонија је постала независна држава. Као „независна“ држава, БЈР Македонија је следила политику Запада – Српска православна црква се прогони, њен владика се шаље у затвор, не поштују се права Срба који живе у БЈР Македонији, БЈР Македонија (исто као и Црна Гора) признала је тзв. државу Косово, итд. Запад преко Албанаца уцењује Македонце, чинећи њихову земљу својеврсном колонијом. Сада је на све то дошао и атак Бугарске.

Српска ми труба трубаше (Спремте се спремте четници) Јован Стојковић (Мартолци, 1878–1920), познат као Војвода Бабунски, био је четнички војвода с простора Македоније. Надимак Бабунски је добио по македонској планини Бабуни. Према писаним подацима, маја 1907. у селу Дренову одиграо се чувени бој између српских четника и бугараша. Српска чета под командом војвода Јована Стојковића Бабунског и Василија Трбића Велешког опколила је бугарски одред војводе Стевана Вардарског и после вишесатног окршаја у потпуности га уништила. Исте вечери о Јовану Бабунском је испевана песма, која је касније препевана у познату четничку песму. Српски четници су запевали песму „Српска ми труба трубаше“, која ће бити омиљена и у време балканских ратова и током Првог светског рата. Касније, она постаје незванична четничка химна, а за време равногорског покрета промењен јој је у већој мери текст. Прва верзија песме „Спремте се спремте четници“ снимљена је 1924. Испевао ју је Васа Буквић. Српска ми труба затруби Во това село Дреново, „Спремте се спремте четници, Силна ће борба да буде!“ Најнапред иде пред четом Јован Бабунски војвода, По њега иде пред четом Васиљ Велешки војвода. Извика Јован Бабунски: „Држ’те го село оздола, Држ’те го село оздола, Тува је Стеван Димитров!“ Извика Јован Бабунски, „Предај се, предај Стеване!“ „Не се предавам Јоване, Аз сам балгарски војвода!“ Повика Васиљ Велешки: „Фрлајте бомбе четници!“ Почна ми кућа да гори, Из куће Стеван говори: „Пуштај ме, пуштај Јоване, Чета ће да ми сагоре!“ Српска ми труба трубеше, Дреново село гореше!

ПОРАЗ ИСТОРИЈСКИХ СНОВА Професор историје на Универзитету Гоце Делчев у Штипу Тодор Чепреганов сматра да Бугарска тражи кривца за оно што није успела у историји. „Бугарски сан о санстефанској држави и дан-данас је очито жив јер ово што данас ради Бугарска у ствари је покушај да реализује тај сан. Оно што Софија не може да схвати је да је Македонија независна држава, да постоји македонска нација, језик и култура. Бугарска сматра да су други криви за, да тако кажем, наводну дебугаризацију Македонаца. Они сматрају да је Македонија Титова творевина, као и да су Срби криви што Македонци постоје. Из тог разлога, као чланица ЕУ, на сваки могући начин настоји да свој историјски сан реализује. Имајући у виду да Србија води независну политику и да није чланица ЕУ, као и да је блиска са Русијом, Бугарска сада кривицу за све пребацује на Србију“, оцена је овог историчара за београдски „Спутњик“.
Иначе, Санстефанским споразумом из 1878. године створена је такозвана Велика Бугарска. По овом споразуму који је зауставио руско-турски рат, требало је да се Бугарска простире од Дунава на северу до Егејског мора на југу и од Охрида и Ниша на западу до Црног мора на истоку.
Због жестоког противљења европских сила, Србије и Грчке, ревизија Санстефанског уговора извршена је на Берлинском конгресу у јуну исте године. Две велике силе, Беч и Лондон, нису биле задовољне овим споразумом и биле су решене да га минирају, посебно његов кључ: „велику“ Бугарску.
Исход преговора на конгресу у Берлину је био Берлински мир (13. јула 1878). Састојао се из признања Румуније, Србије и Црне Горе, као суверених држава, и Бугарске, као аутономне кнежевине под отоманским суверенитетом (до 1908). Такође, према раније склопљеном руско-британском споразуму, закљученом 30. маја 1878, територија бугарске је око три пута умањена од оне предвиђене Санстефанским миром.
Бугарска своју кураж и агресивну политику данас гради на томе што је чланица ЕУ и НАТО-а. Само заборавља, а можда и не, да је с истим савезницима била у оба светска рата и нашла се на пораженој и губитничкој страни. У то време њене окупационе трупе су вршиле страховите злочине на окупираним територијама. Бестијални и људском уму незамисливи, злочини бугарских окупатора у Србији, и не само у Србији, имали су и елементе геноцида. Све то Бугари гурају у други план, рачунајући да ће им се трећи пут посрећити. Једноставно, неко из историје ништа не научи или, што би рекли историјски цикличари, свако мора да игра задату историјску улогу, а самим тим је и исход те игре јасан и потпуно известан.

[/restrict]