Bugarski sanstefanski snovi

Bugarska–Makedonija–Srbija

U istoriji svako ima svoju ulogu. Bugarskoj se, izgleda, „zalomilo“ da iznova igra ulogu osujećenog hegemona, što je uvek plaćala porazima, gubitkom i poniženjem

Iako je od tada prošlo preko sto godina, današnji slučaj Makedonije podseća na vreme kada je ta teritorija bila pod otomanskom vlašću. Oko nje su se tada otimale novostvorene balkanske države, zbog čega su najviše i vođeni Prvi i Drugi balkanski rat (1912–1913), a Balkan, što sam što uz pomoć drugih, već više od jednog veka slovi za „evropsko bure baruta“.
Ako je u ono vreme Austrougarska vršila veliki pritisak (na Londonskoj konferenciji) na interese Srbije i Crne Gore, favorizujući odluke koje su sugestivno izazvale neprijateljstvo između Srbije i Bugarske, danas se takav stav ogleda u prećutnom odobravanju koje iskazuje Evropska unija povodom ponašanja Bugarske (svoje članice) prema Makedoniji, a preko nje i prema Srbiji. [restrict]

MAKEDONSKI JEZIK, NACIJA I ISTORIJA – SPORNI Tek što se na insistiranje Grčke Makedonija preimenovala u Severnu Makedoniju, istupila je Bugarska s osporavanjem makedonske nacije i makedonskog jezika, preteći i stavljajući veto na početak pregovora Severne Makedonije o članstvu u Evropskoj uniji, zato što Skoplje ne uvažava njene zahteve u vezi s makedonskim jezikom i istorijom.
Predstavnici Bugarske zahtevaju da u međunarodnoj upotrebi ne može biti naziv makedonski jezik, već samo „zvanični jezik Republike Severne Makedonije“. Druga opcija je da se naziv makedonski jezik koristi sa zvezdicom i objašnjenjem u fusnoti „u skladu s ustavom Republike Severne Makedonije“.
U poslednjem protestu u nizu, šefica bugarske diplomatije Ekaterina Zaharijeva oštro je kritikovala odluku vlasti u Skoplju da u školski program vrate srpski jezik, navodeći da je „makedonizam ideja nastala u Beogradu i Moskvi“. Bugarska ministarka smatra da je povratak srpskog jezika u makedonske škole deo plana da se „jezik što više približi srpskom, a udalji od bugarskog“, sugerišući kontinuiranu vezu sa Srbijom i Rusijom jer, navodno, makedonizam je ideologija nastala u tim državama.
Bugarska krivi Srbiju jer su pod Titom „stvoreni“ Makedonija i makedonska nacija, a smeta im i činjenica da Srbija priznaje makedonsku naciju i državu. To je, kako govore mnogi u Skoplju, jedino objašnjenje za izjavu zamenika bugarskog premijera Krasimira Karakačanova da u Makedoniji jača srpski uticaj i da je Srbija „dželat“ Makedonije.
Karakačanov je ovo rekao povodom čestitki koje je skopska vlada uputila srpskoj zajednici u Makedoniji za srpski praznik Svetog Savu i naveo da bi Skoplje trebalo da slavi nacionalni praznik Bugarske – 3. mart, kada je ta zemlja, zajedno s današnjom Makedonijom, oslobođena od Osmanskog carstva. Karakačanov je odnos Srbije i Makedonije nazvao i „stokholmskim sindromom“, pa čak otišao i korak dalje pitajući se da li je reč o „beogradsko-moskovskom sindromu“.
Naime, makedonski premijer Zoran Zaev je, čestitajući Svetog Savu pripadnicima srpske manjine, najavio povratak srpskog jezika kao izbornog predmeta u školama u Severnoj Makedoniji. Vratićemo nastavne programe za učenje srpskog jezika za učenike od trećeg do šestog razreda, dok nastavni program za učenike sedmog, osmog i devetog razreda trenutno prolazi kroz proces izdavanja odobrenja, rekao je Zaev podsećajući da je VMRO-DPMNE 2007. godine ukinuo srpski jezik kao izborni predmet.
U poruci na fejsbuku primetio je i da „sa našim sugrađanima iz Srbije promovišemo tradicionalno dobre odnose sa Republikom Srbijom“ i da je u to ime opština Centar završila procedure za izgradnju srpskog kulturnog centra.
Da „prst u bugarskom oku“ bude veći postarao se lično Zaev jer je samo dva meseca ranije za bugarsku novinsku agenciju skoro ponizno izjavio da Makedonci i Bugari „nemaju podeljenu istoriju, ni ukrštenu, već zajedničku“, i ocenio da su ih vlasti Jugoslavije držale razdvojenim, što je takođe izazvalo buru reagovanja i to među Makedoncima. Takav stav je direktno išao u prilog Bugarima, čiji istoričari tvrde da je „makedonizam srpski proizvod sazdan na antibugarskim osnovama“.

„BUGARSKI KORENI“ MAKEDONSKOG IDENTITETA Očigledno da za Bugare nije dovoljan Ugovor o prijateljstvu, dobrosusedskim odnosima i saradnji, potpisan između Bugarske i Makedonije 2017. godine, koji Skoplje smatra jedinim preduslovom za početak pregovora s EU. Vlasti u Sofiji pak smatraju da je pre početka pregovora potrebno rešiti pitanja koja se odnose na makedonski nacionalni identitet, odnosno pitanje jezika i identiteta nacionalnih heroja, među kojima je Goce Delčev.
Suštinski, Sofija nastoji da zaustavi zahteve da se Makedoncima u Bugarskoj prizna status nacionalne manjine, što će, kako tvrdi Ekaterina Zaharijeva, biti rešeno kada Skoplje prizna da makedonski jezik i identitet imaju bugarske korene. Drugim rečima, bila bi to čista bugarizacija i makedonskog jezika i naroda.
A zna se da jezik nije samo sredstvo za sporazumevanje, ono po čemu se pripadnici jednog naroda prepoznaju i raspoznaju, već i oruđe nacionalne kulture, izraz narodnog duha i identiteta. Zato se jezik smatra jednim od osnovnih konstitutivnih elemenata svakog naroda. Tako su jezik i narod sudbinski povezani: ono što se dešava narodu, dešava se i njegovom jeziku. Nastali zajedno, jezik i narod zajedno opstaju, i ne postoje jedan bez drugog.

Pismo „Makedonaca“ Milanu Obrenoviću uoči Berlinskog kongresa 1878. godine Mi smo pravi stari Srbi i kao Srbi želimo da budemo s našom braćom Srbima. Komitet Bugarski hoće da nas silom pobugari. Molimo Tebe Gospodaru. Molimo i Ruskog cara Aleksandra, gledajte da mi kao pravi Srbi ne ostanemo pred silom Bugari, no da budemo tvoji pa da se pridružimo našoj braći Srbima, naša je stara granica srpska granica, Bakrno Guvno, koje mi zovemo Pobijen Kamik, ne samo mi no celi Sandžak sofijski je ovejani Srbin i svi su gotovi da ovo isto kažu, a ako i koji budu upitani samo ne smedu, jer čorbadžije i komitetlije, ako se dozna odmah batinaju i hapse. Mi sad patimo gore od njih nego što smo patili od Turaka. Kod gubernatora sofijskog, gospodina Alabina, ne možemo da predamo tužbu nikako, te ovako njemu da se požalimo. Tu je komitet Bugarski. Tu su njihovi žandari, pa čim nas vide i saznaju šta hoćemo, odmah nas biju i teraju u aps. Ne daj da nas Gospodaru ovako muče Bugari i da nas silom Bugare kad nismo Bugari, MI SMO SRBI … i sa Srbima hoćemo da živimo i da umremo.

MAKEDONSKI – JUŽNI DIJALEKTI SRPSKOG JEZIKA! U mnogim jezičkim analizama makedonski jezik ima najveću sličnost s bugarskim i srpskim jezikom (naročito s prizrensko-timočkim dijalektom). Tokom postojanja Kraljevine Srbije i Kraljevine Jugoslavije govori na teritoriji današnje Severne Makedonije su se smatrali južnim dijalektima srpskog jezika. Godine 1943. Makedonci su priznati kao poseban narod i nakon formiranja Narodne Republike Makedonije u okviru FNRJ makedonski jezik je proglašen zvaničnim jezikom te republike.
Kroz istoriju, ako zanemarimo duboku prošlost kada su tu živela ilirska, tračka i grčka plemena, tokom srednjeg veka na prostoru Makedonije su većinu činili Sloveni i Grci. Od Slovena tu su živeli jedino Srbi i Bugari. Severna Makedonija je nekada bila deo Stare Srbije. U srednjem veku je na tom prostoru bila i prestonica Srbije. U moderno doba Srbi su oslobodili Makedoniju (tj. celu Staru Srbiju) i ona je bila deo Jugoslavije. Zato se tu nalazi dosta crkava i manastira Srpske pravoslavne crkve.
Tek s raspadom SFRJ Republika Makedonija je postala nezavisna država. Kao „nezavisna“ država, BJR Makedonija je sledila politiku Zapada – Srpska pravoslavna crkva se progoni, njen vladika se šalje u zatvor, ne poštuju se prava Srba koji žive u BJR Makedoniji, BJR Makedonija (isto kao i Crna Gora) priznala je tzv. državu Kosovo, itd. Zapad preko Albanaca ucenjuje Makedonce, čineći njihovu zemlju svojevrsnom kolonijom. Sada je na sve to došao i atak Bugarske.

Srpska mi truba trubaše (Spremte se spremte četnici) Jovan Stojković (Martolci, 1878–1920), poznat kao Vojvoda Babunski, bio je četnički vojvoda s prostora Makedonije. Nadimak Babunski je dobio po makedonskoj planini Babuni. Prema pisanim podacima, maja 1907. u selu Drenovu odigrao se čuveni boj između srpskih četnika i bugaraša. Srpska četa pod komandom vojvoda Jovana Stojkovića Babunskog i Vasilija Trbića Veleškog opkolila je bugarski odred vojvode Stevana Vardarskog i posle višesatnog okršaja u potpunosti ga uništila. Iste večeri o Jovanu Babunskom je ispevana pesma, koja je kasnije prepevana u poznatu četničku pesmu. Srpski četnici su zapevali pesmu „Srpska mi truba trubaše“, koja će biti omiljena i u vreme balkanskih ratova i tokom Prvog svetskog rata. Kasnije, ona postaje nezvanična četnička himna, a za vreme ravnogorskog pokreta promenjen joj je u većoj meri tekst. Prva verzija pesme „Spremte se spremte četnici“ snimljena je 1924. Ispevao ju je Vasa Bukvić. Srpska mi truba zatrubi Vo tova selo Drenovo, „Spremte se spremte četnici, Silna će borba da bude!“ Najnapred ide pred četom Jovan Babunski vojvoda, Po njega ide pred četom Vasilj Veleški vojvoda. Izvika Jovan Babunski: „Drž’te go selo ozdola, Drž’te go selo ozdola, Tuva je Stevan Dimitrov!“ Izvika Jovan Babunski, „Predaj se, predaj Stevane!“ „Ne se predavam Jovane, Az sam balgarski vojvoda!“ Povika Vasilj Veleški: „Frlajte bombe četnici!“ Počna mi kuća da gori, Iz kuće Stevan govori: „Puštaj me, puštaj Jovane, Četa će da mi sagore!“ Srpska mi truba trubeše, Drenovo selo goreše!

PORAZ ISTORIJSKIH SNOVA Profesor istorije na Univerzitetu Goce Delčev u Štipu Todor Čepreganov smatra da Bugarska traži krivca za ono što nije uspela u istoriji. „Bugarski san o sanstefanskoj državi i dan-danas je očito živ jer ovo što danas radi Bugarska u stvari je pokušaj da realizuje taj san. Ono što Sofija ne može da shvati je da je Makedonija nezavisna država, da postoji makedonska nacija, jezik i kultura. Bugarska smatra da su drugi krivi za, da tako kažem, navodnu debugarizaciju Makedonaca. Oni smatraju da je Makedonija Titova tvorevina, kao i da su Srbi krivi što Makedonci postoje. Iz tog razloga, kao članica EU, na svaki mogući način nastoji da svoj istorijski san realizuje. Imajući u vidu da Srbija vodi nezavisnu politiku i da nije članica EU, kao i da je bliska sa Rusijom, Bugarska sada krivicu za sve prebacuje na Srbiju“, ocena je ovog istoričara za beogradski „Sputnjik“.
Inače, Sanstefanskim sporazumom iz 1878. godine stvorena je takozvana Velika Bugarska. Po ovom sporazumu koji je zaustavio rusko-turski rat, trebalo je da se Bugarska prostire od Dunava na severu do Egejskog mora na jugu i od Ohrida i Niša na zapadu do Crnog mora na istoku.
Zbog žestokog protivljenja evropskih sila, Srbije i Grčke, revizija Sanstefanskog ugovora izvršena je na Berlinskom kongresu u junu iste godine. Dve velike sile, Beč i London, nisu bile zadovoljne ovim sporazumom i bile su rešene da ga miniraju, posebno njegov ključ: „veliku“ Bugarsku.
Ishod pregovora na kongresu u Berlinu je bio Berlinski mir (13. jula 1878). Sastojao se iz priznanja Rumunije, Srbije i Crne Gore, kao suverenih država, i Bugarske, kao autonomne kneževine pod otomanskim suverenitetom (do 1908). Takođe, prema ranije sklopljenom rusko-britanskom sporazumu, zaključenom 30. maja 1878, teritorija bugarske je oko tri puta umanjena od one predviđene Sanstefanskim mirom.
Bugarska svoju kuraž i agresivnu politiku danas gradi na tome što je članica EU i NATO-a. Samo zaboravlja, a možda i ne, da je s istim saveznicima bila u oba svetska rata i našla se na poraženoj i gubitničkoj strani. U to vreme njene okupacione trupe su vršile strahovite zločine na okupiranim teritorijama. Bestijalni i ljudskom umu nezamislivi, zločini bugarskih okupatora u Srbiji, i ne samo u Srbiji, imali su i elemente genocida. Sve to Bugari guraju u drugi plan, računajući da će im se treći put posrećiti. Jednostavno, neko iz istorije ništa ne nauči ili, što bi rekli istorijski cikličari, svako mora da igra zadatu istorijsku ulogu, a samim tim je i ishod te igre jasan i potpuno izvestan.

[/restrict]