Лажни хероји и српска дезоријентисаност

О сарадњи политичко-криминално-медијских структура и националној црвеној линији после које она постаје малигна

Све државе на свету имају извесне споне с криминалним миљеом. При томе сада мислим на оне везе познате врху власти, а не и друге, у личном интересу појединаца из система којих има још више. Лаж је да и демократске државе с традицијом немају удела у управљању токовима дроге и још много чиме из зоне мрачног понора. Но тоталитарне државе иду знатно даље. Из њихове тежње да све у потпуности контролишу и гажења свих принципа правне државе, произлази и карактер веза с криминалним структурама. Њих настоје да у потпуности ставе у функцију својих циљева – скоро да од њих створе нови неформални ресор управе – а када то није могуће, онда против криминала воде рат до истребљења јер тоталитарна држава не допушта алтернативне центре моћи у било којој области.

[restrict]

ЦРНИ РЕСОР Такав став према криминалцима имао је и титоистички режим. Њихове активности су драстично ограничаване на просторима Југославије, али ако су прихватали да раде за власт (од сфере застрашивања и рекетирања гастарбајтера, до ликвидације политичких емигранта), онда им је пружана свестрана подршка за деловање ван државних граница. У оквиру њих – када им је било потребно склониште или из неког другог разлога враћали су се кући – добијали би заштиту и привилегије под условом да у домовини не угрожавају систем и безбедност. Наравно, онима који су прихватали та правила, није падало на памет да и тихо оспоравају званичну идеологију. Шта год накнадно причали, до почетка урушавања бољшевизма углавном су били на системској „линији“.
Не ради се о интелектуалцима у потрази за фундаменталним сазнањима која у њима могу да изазову тектонске потресе и наведу их да се, уз сву опасност коју то носи, сукобе с владајућом идеологијом. Напротив, у питању су крајње прагматични ловци у мутном. Они добро знају да је корисно бити уз власт, па отуда како су се мењала опредељења државних кормилара (или чак и они), тако су углавном еволуирали и јуришници с калдрме. Нема везе ни то што систем није био више отворено тоталитаран. Остале су старе навике и државно-криминалне везе. Оне су жилаве јер су на оба краја профитабилне.

СРПСТВО ПО ЗАДАТКУ? Када се речено сагледа, нико не би требало да се чуди, нити у вези с тим да верује у честа лична просветљења, што су скоро сви познати српски криминалци који су радили за титоистичку политичку и обичну полицију разне, по правилу најпрљавије послове, после почетка „буђења народа“ постали „велики Срби“. Крајем осамдесетих година тако су се сукобљавали с албанским и хрватским колегама који су били повезани с политичким организацијама и тајним службама својих народа (али и шире). Затим су долазили у отаџбину где су се прикључивали разним добровољачким формацијама (наводно таквим организацијама иза којих је заправо често стајала државна безбедност). У оквиру њих су ратовали од Српске Крајине до Косова. Они ретки који то нису радили по новом задатку старих налогодаваца из најмрачнијих државних јазбина, већ су доживели истинско патриотско просветљење, током тих сукоба углавном су ликвидирани по њиховом наређењу.
После октобарског преврата 2000. део „активног“ и „резервног“ састава криминалног ресора прилагодио се новим околностима. Посао је посао, а код врло прагматичних људи убеђења се лако томе прилагоде. Штавише, метаморфоза може да буде и потпунија, на пример национална. То смо видели с огранком који је радио са црногорским политичким и безбедносним центрима моћи. Када су они из неких својих разлога (да сада у њих не улазимо) одлучили да одбаце српску (примарну) страну идентитета народа Црне Горе, и покушају да га за себе и оне којим су владали заокруже полазећи од његовог секундарног, регионално-државног црногорског сегмента, велики део криминалног ресора у томе је предњачио. Као што је био песница црвене Удбе и потом „авангарде“ пробуђеног Српства, прихватио је да то буде и за зелено „монтенегринство“.

ДОМЕТИ ПРАГМАТИЗМА То је, да се подсетимо, природно. Рекетирањем разних врста, пљачкањем банака и чега не још, отимањем свега што може да се отме, трговином дрогом – не баве се свеци. Не значи, још једном да поновим, да неки од тих људи понекада нису посвећени неким вредностима у које искрено верују и више од многих са оне тзв. праве стране закона. Не значи да се код неких од њих уистину у неком тренутку не пробуди и фанатична оданост националним интересима, али сумњам да је то честа појава. Нико није сасвим црн, као што није ни потпуно бео. Али ипак очекивано је да у криминалној сфери има много више црнила, као и, будимо поштени да то признамо, спремности на храбре и радикалне потезе. Самим тиме и способности за велика прилагођавања. Некада и преко ноћи.
Ипак се ради тек о најамницима. Када се развију и успеју, они евентуално постану кондотјери (најамници који имају своје организације које изнајмљују политичким и војним лидерима). Не значи да између њих и њихових сарадника из системске сфере не може да се развије чврст однос, од личног пријатељства до накарадне идентификације с државом (парадокс наводне посвећености држави оних који раде против онога што би држава требало да штити), пропраћен међусобном лојалношћу. Али то не мења ствар. Ради се о „псима криминала“ и „псима рата“. И од њих не треба правити хероје чак и када учине нека херојска дела. Спремност на ризик је у опису њиховог посла, а неки пут испадне да се он огледа у ономе што нација схвата као патриотско дело.

ПОБРКАНИ ЛОНЧИЋИ Код нас се, нажалост, другачије поступало. И то пречесто. Заборављало се ко је ко, и од оних који су били и остали део криминалног ресора, зато што су учествовали у отаџбинским ратовима нашег народа с краја прошлог века, олако су прављени јунаци. У томе делом има наших епских схватања створених у временима када су хајдуци у миру, неретко у рату постајали борци за националну ствар (или су се тако и тада, у потрази за приликама да се лично окористе, понекада више представљали него што су то били). Али још више ту има медијског мешетарења, од оног усмереног ка експлоатацији страсти публике, до дубљих политичко-безбедносних игара.
Они који су на том пољу у спрези с криминалом, у већој или мањој мери утичу на низ средстава за масовно информисање (нека и суштински контролишу). Тако се дешавало да се у неком погодном тренутку мрачни криминалци у свести многих преобразе у племените витезове у служби националне идеје. Не значи да неки уистину нису били спремни да се жртвују за српску ствар. Међутим, већина је ипак била и остала далеко од тога. Најамници се увек економично бију за све што надилази њихов лични интерес. Ту смо поново и код оних који су, када им се учинило да је то за њих корисно, били спремни да се одрекну и националног идентитета који им је наводно раније био толико битан. Одмах и то да кажем: није ту битан било ко понаособ већ наша друштвена конфузија која се на наведеним примерима види.

„СЛУЧАЈ МИЋУНОВИЋ“ Ових дана је регион потресла вест о хапшењу Брана Мићуновића, за кога се у медијима неретко каже да је један од кључних људи подземља некадашње Југославије, односно да је данас близак пријатељ црногорског диктатора у одласку Мила Ђукановића. Све о чему смо говорили препознаје се у његовом животу. Контроверзни послови у земљи и иностранству, озбиљне политичко-криминалне везе, повратак у српску отаџбину (мада је сада питање да ли је то икада била његова отаџбина) и укључивање у борбу за одбрану Српства, дистанцирање од истог у складу с политиком званичне Подгорице и, коначно, предњачење странпутицом некаквог „комитског“ антисрпства. Да ли је последње чињено искрено или је такође само посао – и није битно.
Важно је нешто друго – каква је код нас била реакција медија у вези с хапшењем познатог црногорског „контроверзног бизнисмена“. Стигли смо до суштине овог текста. Неки наши медији су поздравили спремност нових власти у Црној Гори да санкционишу незаконито понашање ко год у њега био уплетен (макар до јуче важио за недодирљивог). Други су релативно уздржано – ваљда из уверење да још може да буде опасно да се замере и у Србији веома моћној црногорској криминално-политичкој хидри – информисали јавност, избегавајући коментаре. Трећи, а није их мало, перфидно су јадиковали над судбином Мићуновића.
Нису критиковали његово хапшење јер би то било сувише, али су га лукаво релативизовали. Бомбардовали су нас епизодама из времена његове наводне борбе за Српство, спомињући људе из миљеа коме је припадао који су му били блиски, а о којима је код нас већ раширен херојски мит. Стварана је представа скоро па као да је ухапшен Хајдук Станко. Не значи да он није учинио током свог живота и нешто противзаконито, али публика је навођена да то растопи у врућим емоцијама произашлим из подсећања на све оно национално корисно што је он учинио. Нема везе што је у међувремену, по свему судећи, постао ближи онима с којима смо ратовали крајем прошлог века него нама. То је маргинализовано па и игнорисано.

ТРАГОВИ АНТИСРПСТВА О чему се ту ради? Тешко да је у питању лов на публику јер већини грађана Србије Мићуновић не значи ништа или макар ништа добро. Стога не ради се о комерцијалној употреби позитивних сентимената који у односу на њега постоје већ о покушају да се стварају исти. А то могу да чине само они који су пипци истог октопода чији је и он део, односно медијске структуре које за њих раде. Ништа друго не може бити у питању, а посебно је опасно када се лако препознаје да су поменути механизми за испирање мозгова (самим тиме и њихови господари) повезани и с пропагандним комплексом власти у Србији.
Велики његов део је, као што и треба, имао негативан однос према Мићуновићу, али као што рекох, постоји и сегмент који је према њему заузео прикривено позитиван став. То много тога говори. Неки су се угнездили тамо где им није место. Ајде када поклоника Ђукановића и његових следбеника разних врста и даље има у опозиционим анационалним медијима у Србији. Но код оних који и посредно раде за власт црвене линије морају да постоје. Оне су повезане с виталним националним интересима за које она каже да су јој битни.
Ту не сме да буде компромиса и када је у питању нешто мање од онога што се дешавало с Мићуновићем. Ако неко ради против Српства или је с таквима и индиректно повезан, мора да буде одсечен од српских државних и национално одговорних политичких структура. Однос према случају Мићуновић је добра прилика да се сагледа како ту ствари стоје, ко шта ради, и да се у складу с тим делује. На потезу су доносиоци одлука у политичким структурама које воде државу. Како наш народ каже: „Не пада снег да покрије брег већ да свака зверка покаже траг.“ Антисрпске зверке не смеју да се мирно крећу по српским медијским шумама. Оног момента када се јасно препозна да су то или да су с њима повезане, крајње време је да се њихово деловање јавно дефинише као такво, те да с њима буду прекинуте било какве везе.

[/restrict]