Lažni heroji i srpska dezorijentisanost

O saradnji političko-kriminalno-medijskih struktura i nacionalnoj crvenoj liniji posle koje ona postaje maligna

Sve države na svetu imaju izvesne spone s kriminalnim miljeom. Pri tome sada mislim na one veze poznate vrhu vlasti, a ne i druge, u ličnom interesu pojedinaca iz sistema kojih ima još više. Laž je da i demokratske države s tradicijom nemaju udela u upravljanju tokovima droge i još mnogo čime iz zone mračnog ponora. No totalitarne države idu znatno dalje. Iz njihove težnje da sve u potpunosti kontrolišu i gaženja svih principa pravne države, proizlazi i karakter veza s kriminalnim strukturama. Njih nastoje da u potpunosti stave u funkciju svojih ciljeva – skoro da od njih stvore novi neformalni resor uprave – a kada to nije moguće, onda protiv kriminala vode rat do istrebljenja jer totalitarna država ne dopušta alternativne centre moći u bilo kojoj oblasti. [restrict]

CRNI RESOR Takav stav prema kriminalcima imao je i titoistički režim. Njihove aktivnosti su drastično ograničavane na prostorima Jugoslavije, ali ako su prihvatali da rade za vlast (od sfere zastrašivanja i reketiranja gastarbajtera, do likvidacije političkih emigranta), onda im je pružana svestrana podrška za delovanje van državnih granica. U okviru njih – kada im je bilo potrebno sklonište ili iz nekog drugog razloga vraćali su se kući – dobijali bi zaštitu i privilegije pod uslovom da u domovini ne ugrožavaju sistem i bezbednost. Naravno, onima koji su prihvatali ta pravila, nije padalo na pamet da i tiho osporavaju zvaničnu ideologiju. Šta god naknadno pričali, do početka urušavanja boljševizma uglavnom su bili na sistemskoj „liniji“.
Ne radi se o intelektualcima u potrazi za fundamentalnim saznanjima koja u njima mogu da izazovu tektonske potrese i navedu ih da se, uz svu opasnost koju to nosi, sukobe s vladajućom ideologijom. Naprotiv, u pitanju su krajnje pragmatični lovci u mutnom. Oni dobro znaju da je korisno biti uz vlast, pa otuda kako su se menjala opredeljenja državnih kormilara (ili čak i oni), tako su uglavnom evoluirali i jurišnici s kaldrme. Nema veze ni to što sistem nije bio više otvoreno totalitaran. Ostale su stare navike i državno-kriminalne veze. One su žilave jer su na oba kraja profitabilne.

SRPSTVO PO ZADATKU? Kada se rečeno sagleda, niko ne bi trebalo da se čudi, niti u vezi s tim da veruje u česta lična prosvetljenja, što su skoro svi poznati srpski kriminalci koji su radili za titoističku političku i običnu policiju razne, po pravilu najprljavije poslove, posle početka „buđenja naroda“ postali „veliki Srbi“. Krajem osamdesetih godina tako su se sukobljavali s albanskim i hrvatskim kolegama koji su bili povezani s političkim organizacijama i tajnim službama svojih naroda (ali i šire). Zatim su dolazili u otadžbinu gde su se priključivali raznim dobrovoljačkim formacijama (navodno takvim organizacijama iza kojih je zapravo često stajala državna bezbednost). U okviru njih su ratovali od Srpske Krajine do Kosova. Oni retki koji to nisu radili po novom zadatku starih nalogodavaca iz najmračnijih državnih jazbina, već su doživeli istinsko patriotsko prosvetljenje, tokom tih sukoba uglavnom su likvidirani po njihovom naređenju.
Posle oktobarskog prevrata 2000. deo „aktivnog“ i „rezervnog“ sastava kriminalnog resora prilagodio se novim okolnostima. Posao je posao, a kod vrlo pragmatičnih ljudi ubeđenja se lako tome prilagode. Štaviše, metamorfoza može da bude i potpunija, na primer nacionalna. To smo videli s ogrankom koji je radio sa crnogorskim političkim i bezbednosnim centrima moći. Kada su oni iz nekih svojih razloga (da sada u njih ne ulazimo) odlučili da odbace srpsku (primarnu) stranu identiteta naroda Crne Gore, i pokušaju da ga za sebe i one kojim su vladali zaokruže polazeći od njegovog sekundarnog, regionalno-državnog crnogorskog segmenta, veliki deo kriminalnog resora u tome je prednjačio. Kao što je bio pesnica crvene Udbe i potom „avangarde“ probuđenog Srpstva, prihvatio je da to bude i za zeleno „montenegrinstvo“.

DOMETI PRAGMATIZMA To je, da se podsetimo, prirodno. Reketiranjem raznih vrsta, pljačkanjem banaka i čega ne još, otimanjem svega što može da se otme, trgovinom drogom – ne bave se sveci. Ne znači, još jednom da ponovim, da neki od tih ljudi ponekada nisu posvećeni nekim vrednostima u koje iskreno veruju i više od mnogih sa one tzv. prave strane zakona. Ne znači da se kod nekih od njih uistinu u nekom trenutku ne probudi i fanatična odanost nacionalnim interesima, ali sumnjam da je to česta pojava. Niko nije sasvim crn, kao što nije ni potpuno beo. Ali ipak očekivano je da u kriminalnoj sferi ima mnogo više crnila, kao i, budimo pošteni da to priznamo, spremnosti na hrabre i radikalne poteze. Samim time i sposobnosti za velika prilagođavanja. Nekada i preko noći.
Ipak se radi tek o najamnicima. Kada se razviju i uspeju, oni eventualno postanu kondotjeri (najamnici koji imaju svoje organizacije koje iznajmljuju političkim i vojnim liderima). Ne znači da između njih i njihovih saradnika iz sistemske sfere ne može da se razvije čvrst odnos, od ličnog prijateljstva do nakaradne identifikacije s državom (paradoks navodne posvećenosti državi onih koji rade protiv onoga što bi država trebalo da štiti), propraćen međusobnom lojalnošću. Ali to ne menja stvar. Radi se o „psima kriminala“ i „psima rata“. I od njih ne treba praviti heroje čak i kada učine neka herojska dela. Spremnost na rizik je u opisu njihovog posla, a neki put ispadne da se on ogleda u onome što nacija shvata kao patriotsko delo.

POBRKANI LONČIĆI Kod nas se, nažalost, drugačije postupalo. I to prečesto. Zaboravljalo se ko je ko, i od onih koji su bili i ostali deo kriminalnog resora, zato što su učestvovali u otadžbinskim ratovima našeg naroda s kraja prošlog veka, olako su pravljeni junaci. U tome delom ima naših epskih shvatanja stvorenih u vremenima kada su hajduci u miru, neretko u ratu postajali borci za nacionalnu stvar (ili su se tako i tada, u potrazi za prilikama da se lično okoriste, ponekada više predstavljali nego što su to bili). Ali još više tu ima medijskog mešetarenja, od onog usmerenog ka eksploataciji strasti publike, do dubljih političko-bezbednosnih igara.
Oni koji su na tom polju u sprezi s kriminalom, u većoj ili manjoj meri utiču na niz sredstava za masovno informisanje (neka i suštinski kontrolišu). Tako se dešavalo da se u nekom pogodnom trenutku mračni kriminalci u svesti mnogih preobraze u plemenite vitezove u službi nacionalne ideje. Ne znači da neki uistinu nisu bili spremni da se žrtvuju za srpsku stvar. Međutim, većina je ipak bila i ostala daleko od toga. Najamnici se uvek ekonomično biju za sve što nadilazi njihov lični interes. Tu smo ponovo i kod onih koji su, kada im se učinilo da je to za njih korisno, bili spremni da se odreknu i nacionalnog identiteta koji im je navodno ranije bio toliko bitan. Odmah i to da kažem: nije tu bitan bilo ko ponaosob već naša društvena konfuzija koja se na navedenim primerima vidi.

„SLUČAJ MIĆUNOVIĆ“ Ovih dana je region potresla vest o hapšenju Brana Mićunovića, za koga se u medijima neretko kaže da je jedan od ključnih ljudi podzemlja nekadašnje Jugoslavije, odnosno da je danas blizak prijatelj crnogorskog diktatora u odlasku Mila Đukanovića. Sve o čemu smo govorili prepoznaje se u njegovom životu. Kontroverzni poslovi u zemlji i inostranstvu, ozbiljne političko-kriminalne veze, povratak u srpsku otadžbinu (mada je sada pitanje da li je to ikada bila njegova otadžbina) i uključivanje u borbu za odbranu Srpstva, distanciranje od istog u skladu s politikom zvanične Podgorice i, konačno, prednjačenje stranputicom nekakvog „komitskog“ antisrpstva. Da li je poslednje činjeno iskreno ili je takođe samo posao – i nije bitno.
Važno je nešto drugo – kakva je kod nas bila reakcija medija u vezi s hapšenjem poznatog crnogorskog „kontroverznog biznismena“. Stigli smo do suštine ovog teksta. Neki naši mediji su pozdravili spremnost novih vlasti u Crnoj Gori da sankcionišu nezakonito ponašanje ko god u njega bio upleten (makar do juče važio za nedodirljivog). Drugi su relativno uzdržano – valjda iz uverenje da još može da bude opasno da se zamere i u Srbiji veoma moćnoj crnogorskoj kriminalno-političkoj hidri – informisali javnost, izbegavajući komentare. Treći, a nije ih malo, perfidno su jadikovali nad sudbinom Mićunovića.
Nisu kritikovali njegovo hapšenje jer bi to bilo suviše, ali su ga lukavo relativizovali. Bombardovali su nas epizodama iz vremena njegove navodne borbe za Srpstvo, spominjući ljude iz miljea kome je pripadao koji su mu bili bliski, a o kojima je kod nas već raširen herojski mit. Stvarana je predstava skoro pa kao da je uhapšen Hajduk Stanko. Ne znači da on nije učinio tokom svog života i nešto protivzakonito, ali publika je navođena da to rastopi u vrućim emocijama proizašlim iz podsećanja na sve ono nacionalno korisno što je on učinio. Nema veze što je u međuvremenu, po svemu sudeći, postao bliži onima s kojima smo ratovali krajem prošlog veka nego nama. To je marginalizovano pa i ignorisano.

TRAGOVI ANTISRPSTVA O čemu se tu radi? Teško da je u pitanju lov na publiku jer većini građana Srbije Mićunović ne znači ništa ili makar ništa dobro. Stoga ne radi se o komercijalnoj upotrebi pozitivnih sentimenata koji u odnosu na njega postoje već o pokušaju da se stvaraju isti. A to mogu da čine samo oni koji su pipci istog oktopoda čiji je i on deo, odnosno medijske strukture koje za njih rade. Ništa drugo ne može biti u pitanju, a posebno je opasno kada se lako prepoznaje da su pomenuti mehanizmi za ispiranje mozgova (samim time i njihovi gospodari) povezani i s propagandnim kompleksom vlasti u Srbiji.
Veliki njegov deo je, kao što i treba, imao negativan odnos prema Mićunoviću, ali kao što rekoh, postoji i segment koji je prema njemu zauzeo prikriveno pozitivan stav. To mnogo toga govori. Neki su se ugnezdili tamo gde im nije mesto. Ajde kada poklonika Đukanovića i njegovih sledbenika raznih vrsta i dalje ima u opozicionim anacionalnim medijima u Srbiji. No kod onih koji i posredno rade za vlast crvene linije moraju da postoje. One su povezane s vitalnim nacionalnim interesima za koje ona kaže da su joj bitni.
Tu ne sme da bude kompromisa i kada je u pitanju nešto manje od onoga što se dešavalo s Mićunovićem. Ako neko radi protiv Srpstva ili je s takvima i indirektno povezan, mora da bude odsečen od srpskih državnih i nacionalno odgovornih političkih struktura. Odnos prema slučaju Mićunović je dobra prilika da se sagleda kako tu stvari stoje, ko šta radi, i da se u skladu s tim deluje. Na potezu su donosioci odluka u političkim strukturama koje vode državu. Kako naš narod kaže: „Ne pada sneg da pokrije breg već da svaka zverka pokaže trag.“ Antisrpske zverke ne smeju da se mirno kreću po srpskim medijskim šumama. Onog momenta kada se jasno prepozna da su to ili da su s njima povezane, krajnje vreme je da se njihovo delovanje javno definiše kao takvo, te da s njima budu prekinute bilo kakve veze.

[/restrict]