Коља Мићевић (1941–2020) – Oдлазак из (к)лавиринта

Познавао је композиторе боље од њихових биографа и музиколога, а музичаре боље од сваког од нас који живимо за музику. Детаљи и анегдоте музичког живота код њега су стварали комплетне слике јединства с музиком, које је он интерпретирао на свој самосвојан начин

Bелики преводилац Вијона, Дантеа и других великана поезије, поета и познавалац сваке нијансе изговорене и написане речи, о чему ће боље сведочити његови уредници и издавачи, Коља Мићевић је целог живота био заљубљен у музику. Верујем да је познавао композиторе боље од њихових биографа и музиколога, а музичаре боље од сваког од нас. Детаљи и анегдоте музичког живота код њега су стварали комплетне слике јединства с музиком, које је он интерпретирао на свој самосвојан начин. Везу Клемперера, Баренбојма и Жаклин ди Пре, на пример, не би могао описати ниједан музиколог, јер музикологе такве чаробне везе и не занимају. Коља Мићевић је попуњавао празнину између музичара извођача и музике коју су изводили, као чаробњак, стварајући неке нове, маштовите и непредвидљиве асоцијације. Пред крај живота као да се све више окретао музици, вероватно налазећи у њеној непролазности лек од горке садашњице.

Ако је живот лавиринт, за Кољу Мићевића то је био клавиринт. Док се спремао да се озбиљно посвети писању о музици, био је пасионирани слушалац уметничке музике с великом колекцијом ЛП плоча, обожавалац Глена Гулда. Пре 1991, када је објавио превод Моцартове последње године Теодора де Визеве и Жоржа де Сен-Фоа, у издању Рада 1989. изашла је књига сонета Клавиринт. У фуснотама на крају књиге он објашњава своје инспирације – сонетни трио заснован је на иницијалима Јохана Себастијана Баха (Ј. С. Б.), Клавиринт је посвећен Глену Гулду, Матос у штампарији настао је као последица Дворжакове Хумореске у радијском програму, а Клавсен Смиљке Исаковић после концерта у Бањој Луци, јер „иницијали Смиљке Исаковић – СИ – чине највишу тачку наше звучне лествице и ја их помало и непрекидно чујем у сваком тренутку под њеним прстима, док свира, и чак у оним немерљивим процепима ’између нота’ у којима почива сва музика, како је говорио Густав Малер“.

Касније су следиле књиге о Баховим кантатама (Свете, лаку ноћ!), Лирска историја европске музике – Ђаволова кућа; Моцарт сусреће Скарлатија (музиколошке песме) – прво на француском, онда на српском; Моцарт, Злочин Марије Терезије; Лирска историја музике – Од Питагоре до Баха у четири тома, као и најзахтевнији подухват, Музички роман планиран у шест књига од којих је штампано пет – Од Јувала до Моцарта; У Моцартовом сазвежђу; Од Моцарта до Моцарта; Међучин; Хтели бисте написати фугу? Главна идеја Коље Мићевића је била да постоје три почетка музике: први – библијски, од Јувала, други – митолошки, од Орфеја, трећи, антички – од Питагоре, који би касније одредили правац музике: Јувал вокалне (религиозне), Орфеј вокалне (световне) и Питагора инструменталне, кроз сва њихова безбројна прожимања. Џепна историја музике (Од Орфеја до Љубице Марић) је дајџест издање овог великог пројекта, збирка стихова с кратким текстовима о композиторима ауторових веома личних импресија и коментара. У свакој књизи Коља Мићевић показује невероватно познавање историје музике које прелама кроз призму свог импресивно богатог ренесансног образовања и духа. За разлику од многих својих колега писаца, маг речи Мићевић је био елоквентан, живог изражавања пуног духа, о чему говори успех његових предавања на Коларцу о Баховим Кантатама и Дантеовој Комедији. Само је такав ренесансни дух могао повезати оно чега се нико пре њега није сетио, и то с великим успехом, чак и када му је музички гост био – ковачки наковањ. Љубитељи поезије и писане речи изгубили су талентованог песника и преводиоца. Љубитељи музике изгубили су много више, јер преводилаца и песника има много, а Коља Мићевић у уметничкој музици био је јединствен и само један.