Јахање апокалипсе

Мадлен Олбрајт и Соња БисеркоМадлен Олбрајт и Соња Бисерко поново се налазе на заједничком задатку. А то значи да „гнусни Срби“ пред собом немају много избора, већ само онај прави поново се налазе на заједничком задатку. А то значи да „гнусни Срби“ пред собом немају много избора, већ само онај прави

Да није било свег оног мукотрпног процеса губљења илузија о нашим пријатељима и партнерима – управо оних илузија које су употпуњене признањем тадашњег Врховног савезничког заповедника Европе и команданта Европске команде Сједињених Држава, генерала Кертиса Скапаротија, да њему и његовим заповедницима проблем представља „Србија као држава, али и српски народ на Балкану“ – лакомислено бисмо пали у опасно искушење да, као параноидно или саморекламерско, одбацимо упозорење Милорада Додика.
„Општи је напад на Србе. Напади долазе из Америке и из Европе. На тапету је Србија, српски народ, Вучић, на тапету је и Република Српска и сви ми који представљамо Републику Српску,“ рекао је српски члан Председништва Босне и Херцеговине овог понедељка, уочи својих састанака са председником Србије Александром Вучићем и са руским шефом дипломатије Сергејем Лавровим.[restrict] Али нема места споменутом искушењу да се понадамо да је само реч о Додиковој параноји или макар о политикантском заклањању иза распаљивања патриотских осећања. А за то су се побринули баш они који нас – све заједно, српски народ – и стављају на тај тапет о коме Додик говори.

ПРОФИТЕРИ И ЗЛОЧИНЦИ Није се, наиме, још Џозеф Бајден поштено ни уселио у Белу кућу – тамо се ионако усељава непоштено, али то је нека друга прича – а већ смо добили прилику да схватимо колико су нам заправо пријале ове четири године Доналда Трампа; зато што смо доживели заслужени одмор од свих оних злих, гнусних људи који су нам предуго кројили животе, као што је Мадлен Олбрајт.
А она је зла – и стога одвратна, није ли то природна реакција на зло – зато што је ратни злочинац и ратни профитер. Речју, скуп оног најгорег што је људски дух у стању да произведе.
Не зато што је Србе она назвала гнуснима, илити одвратнима (енг. disgusting Serbs).
И не само зато што се здушно залагала и, штавише, што је организовала незаконито бомбардовање и комадање наше земље.
Већ (и) зато што је и сама признала да је ратни злочинац. Тако што је у камеру Си-Би-Еса, када је око тога упитана, одговорила да је смрт пет стотина хиљада ирачке деце (пола милиона деце, можете ли то да замислите) била „цена коју је вредело платити“ за остварење њених циљева. Какви год ти циљеви били.
Док ју је као (после)ратну профитерку, има ли беднијег позива од таквог, у моралном смислу, разуме се, описао „Њујорк тајмс“ у свом тексту од 11. децембра 2012 („Тај судар на пословним вратима Косова? Повратак америчких хероја“) у коме открива како је једно од тамошњих „највећих и најбогатијих предузећа, државна телекомуникациона компанија“ ПТК од „’Олбрајт капитал менаџмента’, који је основала гђа Олбрајт“, добила понуду за куповину 75 одсто акција. И то док је сестринска компанија, „Олбрајт Стоунбриџ груп“, у власништву дела акција „ПТК-овог јединог конкурента, приватне компаније ИПКО“. А „гђа Олбрајт постала је 2004. године специјални саветник председника борда ИПКО-а Акана Исмаилија, који је данас амбасадор Косова у Сједињеним Државама“.
Речју, корупција од које смрди до неба.
При чему, истини за вољу, кад се већ дотакосмо овог питања, а и да не буде недоумица око особина тих људи с којима имамо посла, не треба само Мадлен Олбрајт, ту пословну сарадницу Џејкоба Ротшилда и Џорџа Сороша („Хелиос тауерс Африка“), осуђивати због бедног ратног профитерства које заслужује презир. Уосталом, као и сви који су њене сорте. Опет „Њујорк тајмс“: „Толико много америчких званичника вратило се на Косово због бизниса – угаљ или телекомуникације, или ради лобирања и других унисних уговора с владом – да је тешко спречити их да се не сударе… Међу њима је и Весли Кларк, пензионисани амерички генерал и некадашњи врховни савезнички командант НАТО снага у Европи (…) и председник канадске енергетске компаније ’Енвидити’ која настоји да истражи косовске залихе лигнита и да произведе синтетичко гориво.“ Штавише, и даље „Њујорк тајмс“, „Косово није једина држава (наш курзив, наравно – прим. аут.) у коју су се бивши званичници вратили да би водили неки посао – Ирак је још један пример“.

САВЕТОВАЊЕ У ВАШИНГТОНУ Елем, то лице зла у обличју Мадлен Олбрајт, као они грозни јахачи Апокалипсе, вратило нам се, с Бајденом, прошлог уторка преко видео-линка кроз који се бивша државна секретарка обратила Комитету за спољне послове Представничког дома америчког Конгреса, на саслушању експерата организованом да би се чуле њихове препоруке за балканску политику долазеће администрације.
Била је то парада лицемерја од кога се диже коса на глави, а како и да се не стресемо од језе кад је том приликом Мадлен Олбрајт нашла да прича о корупцији као нашем великом проблему – „Морамо да нападнемо раширену корупцију која обогаљује политичке институције и поткопава владавину права широм региона“ – а видесмо колико је она сама гадљива на ту врсту делатности. Из чега и извлачимо закључак да борба против корупције није сама себи циљ, нити им је циљ да нама буде боље јер су нам помогли да се обрачунамо с корупцијом, већ им је то згодно средство за обрачун с противницима.
Но важнија од ове била је њена препорука новој администрацији да се обрачуна с руским и кинеским утицајем на Западном Балкану. А то ће учинити тако што ће се обрачунати са српским фактором на Западном Балкану. Преноси америчка „Слободна Европа“: „Експерти су рекли да би Бајден требало да натера Вучића да призна Косово, да оконча војну сарадњу са Русијом, и да поправи стање демократије унутар земље ако Србија жели да се прикључи западним институцијама.“
Још прецизнију формулацију употребио је још један од консултованих експерата, то јест профитера на нашем случају, бошњачки и албански лобиста а у остатку свог слободног времена професор на „Џонс Хопкинс“ универзитету Данијел Сервер: „Посао још није обављен. Преостали су проблеми између Србије и Косова, као и унутар Босне и Херцеговине, где је Србија такође фактор.“
Лепо Додик рече да су Срби на тапету, и са ове и са оне стране Дрине. Српски народ на Балкану, како је то прецизно дефинисао и онај генерал Скапароти.
У најкраћем, да не дужимо а и верујте да их је било довољно мучно слушати па ћемо сад само препричати њихове препоруке, идеја ових експерата је да нам у наредном периоду ураде оно што нису стигли, или могли, да нам ураде ни када су били много јачи а ми далеко слабији.
Што се појединости тиче, то значи да треба да се – Серверовим речима – „комплетира косовска државност“, и то српским признањем и разменом амбасадора, или барем уласком Косова у Уједињене нације које ће додуше „захтевати да Американци убеде Русију и Кину да не уложе вето“.
Даље, то значи и да Босну и Херцеговину, 25 година после Дејтона, треба преуредити тако да „кантони и ентитети, као и етнички ветои и рестрикције, нестану“. А то значи укидање дејтонске Републике Српске: „Босна неће бити базирана на етничкој подели моћи, већ на већини грађана која бира своје представнике.“
И то је визија коју је Бајден већ усвојио. Што може ових дана да се наслути из његове поруке поводом четврт века Дејтона, у којој се наводи да „остаје недовршен посао на промоцији (…) функционалне, мултиетничке Босне и Херцеговине“, те да је потребно начинити „тешке али неопходне кораке да се направи потпуно функционална БиХ за све њене грађане“.
Најзад, што се Србије тиче, потребно је њено „преусмеравање“, препоручили су Сервер и остале колеге експерти: „Председник Трамп дозволио је председнику Вучићу (…) да промовише пансрпске амбиције које дестабилизују Босну, Косово и Црну Гору. Бајденова администрација мора да заоштри однос с Београдом… Ако Вучић настави да преферира аутократију и усаглашавање с Русијом и Кином, Европљани и Американци мораће да сачекају дан у коме ће се Србија посветити стварној демократији код куће и бољим односима са својим суседима.“
При чему ће ово заоштравање курса према Србији и Србима, најавио је такође Сервер, предводити управо Мадлен Олбрајт: „Није важно шта Срби мисле о томе да Мадлен Олбрајт буде укључена. Она ће бити укључена. Бивша је државна секретарка и важна је струја, не толико у Демократској странци, већ у мислећем демократском свету, делу демократског света који мисли о спољној политици.“
ПОРУКЕ СОЊЕ БИСЕРКО Важан део вашингтонских препорука односио се и на неопходност оживљавања и интензивирања сарадње Сједињених Држава и Европске уније на овим антисрпским основама. Сервер, у закључку: „Председник Бајден имаће веће проблеме од Балкана. Али мало је региона који нуде бољу могућност профита. Сарађујући са Европљанима, САД могу да очувају суверенитет и територијални интегритет два потенцијална савезника – Косова и Босне – и да помогну Србији да побегне од свог наслеђа аутократије и рата.“
И заиста може да се наслути да ће своје поремећене односе трансатлантски савезници покушати да залече преко наших леђа, јер ту међу њима нема битних неслагања а и жртва се ионако захтева само од Србије. Тако да у том смислу у наредном периоду збиља треба очекивати појачавање њиховог заједничког притиска.
А да је он већ почео да се остварује, у мери у којој данас уопште може да се оствари, а то је много мање него јуче и више него што ће моћи сутра, имајмо и то у виду увек, сугерише изненадно повампирење Соње Бисерко, и то на интернет-страни немачког државног Радија „Дојче веле“. „Република Српска као ратни плен од којег Србија не одустаје“, оптужује она предвидљиво. И у истом тону шовинистичке мржње према Србима, а практично углас са Данијелом Сервером и Мадлен Олбрајт, претећи саопштава како њихов посао није завршен а на путу му стоји Србија која „није затворила српско питање. Водећа српска елита сматра да ће оно бити ’затворено’ тек ’српским ослобођењем’ и државним уједињењем, а не укључивањем у евроатлантске интеграције или неку сурогат творевину, попут тзв. ’Региона’ или неке ЕУ-гославије коју заговара Тимоти Лес“. „Посебно је опасан двовековни империјализам Србије“, јер Србија, тврди С. Бисерко, „делује као дестабилизујући фактор који преко српских заједница у свим суседним земљама спречава интеграцију и консолидацију тих земаља“.
И просто не можемо а да не замислимо како би лепо суседне земље биле интегрисане и консолидоване да у њима нема те проклете српске заједнице, могло би ово да се схвати и као позив на њено етничко чишћење… Подразумева се да је у свету Соње Бисерко и Мадлен Олбрајт оваква врста понашања сасвим допуштена, штавише, и нарочито пожељна.

ПОСЕТА СЕРГЕЈА ЛАВРОВА Елем, с обзиром на то да су „бројне назнаке да ће Бајден заједно са ЕУ наступити координирано на Балкану, што је значајно подигло очекивања у региону“, како каже Соња Бисерко, вероватно да и не треба да чуди што су регионални сарадници оних зликоваца и профитера, охрабрени, већ кренули да шенлуче. Па је министарка спољних послова БиХ Бисера Турковић отворено затражила укидање Републике Српске а Додика упоредила с Хитлером, док су Додикове колеге из Председништва БиХ, Жељко Комшић и Шефик Џаферовић, у уторак демонстративно (и скандалозно) одбили да се састану с руским шефом дипломатије Сергејем Лавровим.
И биће још таквих провокација, у то можемо да будемо сасвим сигурни.
Као што можемо да будемо сигурни и да је Лавровљева овонедељна посета вођама Срба с обе стране Дрине, и његови састанци с Додиком и Вучићем, у оваквим околностима имала нарочит значај. Баш као што су, посебно сада, биле значајне и његове поруке да Русија подржава Дејтон, и да Резолуција 1244 остаје оквир за решење косметског проблема. А без Руса ни једно ни друго не може да се промени.
И то је Србима у овом тренутку сасвим довољна порука охрабрења да, суочени с претњама Мадлен Олбрајт, изаберу једино што и могу. А то је борба за опстанак. Која је утолико лакша што су нам јасно ставили до знања да нам алтернативу томе представља само тихи нестанак… [/restrict]