Алексеј Генадјевич Марков – САМО СТРАХ КИЈЕВА ОД РУСИЈЕ ШТИТИ ДОНБАС ОД ОЛУЈЕ

фото: Сергеј Белоус

Због чега ратују Донбас и руски добровољци који су му прискочили у помоћ, колико се ситуација на фронту променила за шест година супротстављања, да ли је могућ компромис с Кијевом, за „Печат“ појашњава легендарни командант батаљона „Призрак“ – у ексклузивном разговору, који је нажалост и последњи интервју који је дао уочи своје трагичне погибије у до краја неразјашњеним околностима

Алексеј Генадјевич Марков, познат по надимку „Добри“ – један је од познатијих командира Донбаског ополченија, његов батаљон „Призрак“ (Дух) држи позиције на „најужаренијем“ делу линије фронта. Испоставило се, нажалост, да је овај његов интервју последњи – 24. октобра погинуо је у саобраћајном удесу хитно се враћајући из Генералштаба Луганска својим борбеним обавезама.
Током последње три године био сам у прилици да десет пута боравим у његовом штабу и на положају – и лично сам могао видети његову невероватну одлучност и запањујућу радну способност: уроњен у дела своје јединице, био је у стању да не спава данима, а да доручкује тек у седам увече. „Добри“ се није обазирао на то што је командир батаљона, па је увек јурио на прву линију фронта и задржавале су га само непрекидне бирократске процедуре, организоване од стране Генералштаба ЛНР – он је пола у шали, пола у збиљи, говорио да мора да ратује на два фронта: први и главни – с командом у позадини, а већ други – с реалним противником, украјинским војницима, при чему за њих све чешће није било времена. Некада, да би се дочепао борбеног положаја, морао је да узима боловање – и тада је обилазио све положаје. Штавише, Алексеј је не једном пузао у извиђање, долазећи под нос Украјинцима. Није се гнушао ни копања рова и утврђивања заједно с борцима на првој линији.
Алексеј Марков је типични „јунак нашег доба“: будући талентовани информатичар (са знањем девет језика програмирања) – до савршенства је савладао вештину вођења савременог рата: па чак и с некомплетним батаљоном успевао је да одбаци офанзивне налете вишеструко надмоћнијих украјинских оружаних снага.
Реците укратко о себи – чиме сте се занимали пре рата?
У принципу, ништа посебно: физичко-математичка школа, универзитет, потом сам радио у ИТ сектору – као руководилац административног одељења за развој. Генерално, нормалан уобичајени цивилни живот. Ни на који начин није био повезан ни с ратом, ни с армијом – прилично просперитетан живот.
По образовању сте програмер?
Не, по образовању сам физичар. Међутим, пошто је фундаментална наука с распадом СССР-а такође уснула у Господу, морао сам да се преквалификујем у програмера, потом системског администратора, а затим сам и даље ишао тим путем.
Да ли вам је раније долазила помисао да је у Украјини могућ братоубилачки рат?
Да, искрено говорећи, од 1991. године национални сукоби су постали толико редовна појава, да није било изненађење да се и Украјина поделила на два дела – на Западну и Источну: сувише различити људи су тамо живели, са сувише различитим идеологијама. Наравно, нико није очекивао да ће се то прелити у тако крваве догађаје. Међутим, Одеса 2. маја 2014. и Мариупољ 9. маја 2014. показали су да је фашистима довољно да осете своју некажњивост како би почели с масовним убијањем људи. А пошто су окусили крв – било је могуће зауставити их само онако како су то наше деде 1945. године прилично успешно урадиле.

фото: Сергеј Белоус

Како бисте објаснили људима којима није позната историја сукоба – за шта ратујете?
Објашњење је прилично једноставно: ја сам припадник последњег совјетског поколења, које се родило и одрасло, формирало се у СССР-у, с његовом идеологијом интернационализма и неприхватљивости нацизма. За мене су нацисти и њихови помагачи – дефинитивно зло, без изузетка. Било да се ради о бандеровцима, било другим колаборационистима – за мене није постојао избор стране. Генерално, то је рат оних од 45 година. Младих је веома мало – ратују људи који још памте да су нацизам и фашизам – зло. Они знају шта су нацисти овамо донели 40-их година и не желе да се то понови у 2000-им. Осталима, који не схватају ради чега ми овде ратујемо – практично неће бити могуће објаснити. Овде нема новца, овде нема дужности, одавде нико неће отићи с новом иномарком – овде долазе само они који су оставили мирни живот, своје породице, своје куће. Ради тога да тај рат не стигне у њихове куће. Нацизам се не може смирити – он се може само уништити. И ево, ја сам овде због тога да те отровне младице нацизма, које су никле у Украјини – не би нигде порасле и да не би никога убиле.
Потпуно сам свестан да чак и уколико би Украјинци по хрватском сценарију успели да заузму Донбас – тај рат се неће завршити. Мораће да објасне зашто, без обзира на количину „победа“, њих нико у ЕУ није узео и неће узети, зашто се економска ситуација погоршава – значи, биће неопходан спољни непријатељ. Мржња према људима Донбаса и обавезна мржња према Русији, као према нечем ирационалном, инферналном, нечем што им не дозвољава да живе као у Швајцарској. Мени се, на пример, уопште не допада што је у том истом Доњецку својевремено била задржана групица малолетника којима је СБУ за новац наручивала да врше ситне терористичке акте. Не желим да се таква дечица појаве и у Русији. И ето такви, могуће још малолетни терористи, почеће да се јављају не само у Доњецку него и у Ростову, Ставропољу, Москви. Фанатика никад није фалило. Мржња, нажалост, не може да зида, али је одлична када је потребно рушење.
Није лако говорити лепим речима – у шестој години рата све лепе речи су већ потрошене. Људи ратују за Вању, за Сергеја, за Петра, за то да би се осветили за погинуле и да не би дали да погину они који су још живи.
С украјинске стране, чак и противници садашњег режима говоре да нису сви у Украјини нацисти, чак и у ВСУ нису сви нацисти. Неки говоре да они генерално ратују за своју земљу… Како бисте им одговорили?
Па, знате, 1941. године у Вермахту такође нису сви били чланови НСДАП. И многи су искрено сматрали да ратују против бољшевизма, штитећи своју Немачку. Међутим, чињеница је да нема разлике какву је униформу обукао убица: СС-овску, вермахтову, бандреровску. Човек долази да убија људе само зато што они нису сагласни да живе онако како он жели. То је све. Уколико припадници ВСУ ратују за своју земљу – значи да то највероватније није њихова земља. Ако вам руски језик смета да градите своју државу – значи, ви градите државу на туђој земљи.
Овде су апсолутно нормални људи, прилично мирни. Нису они отишли да ратују у Виници, у Трнопољу, у Полтави и да тамо успостављају свој поредак. Него су дошли к њима, њих убијају. При томе се не може рећи да овде ратују искључиво са сепаратистима или с руским окупаторима – много више гине мирних становника. Видели сте у шта се претворио прифронтовски живот насеља Желобож, Доњецкиј, Голубовское, Березовское. Чак и Кировск – и он је гађан, многе школе су разрушене. Колико људи је погинуло – и то апсолутно мирних људи. Упркос свему, с наше стране није било ниједног пуцња по мирним насељима с друге стране. У томе је принципијелна разлика: ми и они нисмо као одраз у огледалу. Између ВСУ и Народне милиције постоји принципијелна разлика, разлика у погледу на свет: ми не ратујемо с мирним становништвом, за разлику од њих. Ми не уништавамо куће мирних становника, ми не бришемо с лица земље читаве улице, као што то раде они. У том је разлика.
Оставите на миру људе који живе на тој земљи – и они ће заборавити на Украјину. Они неће с њом ратовати, они јој се неће светити. Они ће је просто заборавити и градиће свој нормални живот. Међутим, њима не дају да нормално живе! Нису у питању само свакодневна гађања – овде спада и економска блокада, и непрекидно укидање час струје, час воде.
Као такав, Донбас није нужан Украјини. Овде неће бити уложена ниједна копејка. Њима је потребно да једноставно очисте све оне који нису сагласни с новом идеолошком платформом кијевског режима, овде нема никакве регуларне руске армије – овде ратују најобичнији људи, од којих многи пре рата нису држали оружје у рукама. Њих је погодило само једно – они не желе да буду грађани другог реда у нацистичкој држави. Они желе да живе онако како су живели њихови очеви, њихове деде. Они не желе да губе своју историју, своју културу, свој језик. А нацисти, дочепавши се власти у Кијеву – никада неће прихватити да с њима у истој држави живе људи који су унутра слободни од њихове људождерске идеологије. Због тога се плашим да овај рат нема некакво политичко решење. Знате као у филму „Горштак“: треба да остане само један. С нацистима није могућ договор, они се могу само победити.

фото: Сергеј Белоус

С друге стране, зашто је кијевски режим ипак нацистички? Зашто управо тај термин користите? Како то доказати онима који сумњају у његову суштину?
Пробаћу да формулишем. Ни за кога није тајна да рускојезични чине значајан део становништва Украјине и до 2014. године то никоме није сметало. Овде су се апсолутно спокојно продавале књиге на руском, излазили часописи, емитовали се на телевизији филмови на руском. То никоме није сметало. Наравно, не рачунајући неке патолошке нацистичке лудаке.
А онда се одједном испоставило да су руски језик, руска култура, руска историја – „огромна претња“ за Украјину. И почела је борба са свим руским. Парола „Украјина за Украјинце“ – сама по себи представља једну од главних карактеристика којима можемо идентификовати нацисте. Но курс чишћења Украјине од Руса, који је заузет – био је потпуно отворен. Ту спада и забрана учења на руском језику, и забрана услуживања на руском језику и непрекидни морални притисак на рускојезичне. То је и борба с нашом заједничком историјом. Можда некакви научници, политиколози имају списак формалних знакова по којима се може дефинисати нацистички режим. За мене конкретно, довољно је било видети амблеме дивизије Галичина, Нахтигаљ, са којима су руље за нереде јуриле по Кијеву. Ту је питање – с ким ја ратујем – за мене затворено. Моји дедови, оба, дали су живот у том рату. Захваљујући њима – између осталих и њима – наша земља 40 година није знала за рат. Сада је то отровно семе поново испузало из гроба, куда су га затрпали наши дедови. И уколико му дозволимо да и даље расте – тај рат се неће завршити на граници с Украјином. Кренуће даље: на Кубан, у Ростовску област, на Крим. Ми можда немамо довољно снаге да бисмо се самостално суочили с новом кугом, но желимо да јој не дозволимо да се даље шири. Надаћемо се да ће се у нашој великој отаџбини нешто променити у умовима владара у Кремљу. И да ће ипак бити донето правилно решење. Које ће омогућити људима на тој већ многострадалној земљи да се на крају врате мирном животу. А ја ћу радосно скинути са себе униформу, предати аутомат и поћи кући.
Шта бисте одговорили онима који воле да задају провокативна питања, као – шта су добровољци из Русије заборавили на украјинској земљи?
Знате, такво питање могло се задати совјетским добровољцима 1936. године: а шта су они заборавили у Шпанији? Шта су у Шпанији заборавили Американци, Енглези, Французи, Немци – десетине националности? Зашто су они оставили своје породице, свој посао и кренули у далеку за њих земљу? Да, исто то сам ја овде заборавио, то што су заборавили моји другови из Шпаније, Италије, Француске, САД, Немачке. Ми памтимо шта је нацизам и до чега он може довести. Ми не желимо да нацизам овде стекне снагу и крене даље. Ми ратујемо не само за локалне становнике, ми ратујемо и за оне људе који су у овом тренутку још далеко од тог рата. Но ако нас не буде овде, рат ће доћи к њима.

фото: Сергеј Белоус

Подвукли сте у чему је главна разлика с непријатељем. А имате ли ишта заједничко?
Наравно, имамо. Сви смо одрасли у једној земљи. Већина људи који су с оне стране фронта – родили су се у Совјетском Савезу. За многе од њих руски језик је једини језик на ком су говорили велики део свог живота. Да није било пропаганде последњих 7-8 година, да није било подземне пропаганде последњих 20 година, ми у принципу не бисмо имали шта да делимо.
Овде су веома чести случајеви да су породице наживо растргнуте. Људи који су овде остали, неочекивано су постали непријатељи за своје рођаке који тамо живе. Њима говоре: ви сте за све криви, ви сте организовали овај рат, да није било вас – наша деца (војници ВСУ – прим. аут.) не би гинула. Међутим, нико не поставља питање: а шта су ваша деца овде заборавила? Када (пролеће 2014) овде још није било много руских добровољаца, када су људи тек почели да излазе на улице, протестујући против државног удара у Кијеву, где је у фебруару била насилно свргнута легитимна власт.
Најстрашније је у грађанском рату – а овде се ради управо о грађанском рату – да у њему нема јасне поделе међу странама. Овде брат ратује с братом, отац са сином, једна половина породице с другом. Не можете замислити колико је овде случајева када човек из наше милиције има сина у служби у ВСУ, или старији брат је код нас, млађи – код њих. Отац ратује код нас, а кћер је везиста у ВСУ. Грађански рат трује душу. И то је још један велики рачун који ће се после рата, сигуран сам, показати онима који су рат започели.
Мржња која је била посејана – она сама себе подржава. Многи у овом рату сада већ не ратују за идеју, нити за сопствену корист или корист своје породице – они сада ратују да би осветили своје пријатеље, своје другове, своје рођаке. И што више мирних становника убијају украјински војници – то више људи постаје њихов крвни непријатељ. Они се неће смирити, с њима неће бити могуће наћи примирје. А најважније је да с ове стране нико и не намерава да тражи пут за мирно решење сукоба. Они се припремају да нас униште. Ми се спремамо да им не дамо ту могућност. Пат-позиција. И ја радим све што је у мојој моћи да бисмо победили управо ми.

Наставак у следећем броју


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.