Гојко Ђого – Поезија је данас више крик него пев

Принцип слободе је уграђен у наше идеје, традицију, историју, у наш косовски мит, онај стуб који стоји на Газиместану, као нека врста српске кичме која не дозвољава ниједном Србину да се без велике невоље сагне

Поетско стваралаштво Гојка Ђога већ деценијама припада врху савремене српске поезије. О томе сведоче и најзначајније књижевне награде које су овенчале нашег саговорника, почев од „Печата времена“, који је добио за књигу Клупко (Православна реч), затим Дучићеве, те „Милан Ракић“, „Бранко Миљковић“, „Лаза Костић“.
Премда његова песничка збирка Вунена времена, због које је искусио затвор, броји неколико деценија, њен аутор сматра да „вунена времена нису минула ни дан-данас“, те да „страх, стрепња, опасности, како год читали ову симболичну ознаку, ни код нас, ни у свету нису мањи него пре пола века“. Ђого истиче да у „ондашњој биполарној подели света уравнотежена моћ унеколико је обуздавала и Запад и Исток да олако и самовољно не потежу за применом силе над недужним и нејаким кад год им се нађу на путу“, као и да је „и онда било ратова и великих злочина, вазда ће их бити“, али равнотежа страха је доприносила да их буде мање.
„Знатно је другачије кад једна сила постане господар глобуса и кад, безмало, може чинити шта јој је воља. А то се збива у последње три деценије. Ми смо једна од највећих жртава охолих господара света. Колико ћемо остати на том жртвенику и како се с њега скотрљати, мало зависи од нас, а знатно више од глобалних намера оних што су нас тамо и поставили. Слична је судбина и неких других народа. Кад год неко од малих покуша да се усправи, следи млатац по глави“, каже песник.

С ове временске удаљености и измењених животних околности, реците нам како је настајала и чиме је била надахнута збирка Клупко?
Може бити да човек улази у године када га спопадне жеља да покуша да размота оно што је живот у нашим недрима и стомаку мотао. То су ожиљци, успомене, некад пријатне, некад непријатне, око неког зрнца, каменчића у недрима. Учинило ми се згодним да на ту исту пређу нанижем оно што је живот пре мене урадио. Осврт је понекад невесео, али такав је, какав је. Књига поезије је увек, рекао бих, збирка ожиљака, слика онога што нам се збивало, једна повест. Не можете се исповедити а да на неки начин не обухватите и оно што утиче на вашу судбину. Може бити да нас у позним годинама спопадне жеља да оспољимо то што смо прикривали унутра надајући се да би тај талог искуства некоме и користио, као што је некад „узо деда свог унука, метно га на крило, па уз гусле певао му шта је некад било“. Дакле, да те бајковите приче човек исприча на други начин.
Због књиге песама својевремено сте, у време грозоморе комунизма, били осуђени на заточеништво. Сада поезија нема толики утицај. Како сте као човек и као песник страдао у време комунизма, а који ствара и данас, успели да сачувате вредност поезије, да не потоне у лавиринтима и лагумима овог времена?
Збиља је дилема да ли је било боље оно време, када сте били стално под неком присмотром, али су вас читали. И цензори, почев од уредника, од оних службених у тужилаштву. Или је боље ово време, када можете да пишете што год хоћете и кажете шта год хоћете, али вас нико не слуша. Променило се време! Од тада је прошло скоро четрдесет година. У међувремену је стигла диктатура свакојаких техничко-технолошких открића и новотарија. Човек је почео да срља за њима иако му често не требају. То га доводи у један теснац да заправо приватни интерес почиње да доминира над интересом заједнице. То га отуђује и од властите суштине, од свог бића, и од хуманистичких начела на којима је утемељена ова цивилизација, како хришћанска, тако и претхришћанска. Уз то је дошао терор информација, медија, новина, екрана, билборда, реклама, ових зунзала која су населила наше џепове, куће и главу. Засипају нас информацијама од којих су нам многе непотребне, али су усмерене тако да замагљују наш разум или нас одвлаче од самих себе, од своје нутрине, од бића. Ту постоји и несрећа да нам медији пласирају свет који личи на торту са шлагом. Прво вам понуде да поједете тај шлаг, па вас натерају да формирате неку врсту нове стварности која полако мења свест. Човек се на то навикава и почиње да воли ту илузију, ту вештачку рајску башту и, што је још горе, почиње да усваја лествицу њених вредности. На таквој лествици традиционални облици културе готово више и не постоје. Е, сад, шта ће ту поезија, којом песник увек нешто говори, а то значи нешто неком другом? Ко ће те песничке загонетке, у тој сулудој трци, у тој звоњави у ушима, одгонетати? Изгледа да поезија ако опстаје, онда опстаје више као лек за рањиве, него као лектира. Зато је поезија данас више крик него пев. Многи пишу песме, али им није стало ни до стила ни до заната. Они не читају друге књиге песама, него им је стало да се исповеде на папиру неком имагинарном читаоцу. Они и знају да то нико неће читати, али остаје потреба да то испоље. Можда је то побуна против махните јурњаве о којој сам говорио а у коју смо сви запали, као против оног обада „који тера коње да у лудом трку поломе ноге“, како сам у једној песми парафразирао Сократа. Проза ту има нешто већу шансу, поготово тамо где је роман с густим сижеом или с неким политичким реминисценцијама, али то се више чита као облик забаве а не као права књижевност.
На којим књижевним, песничким узорима сте стасавали, градили се као поета?
Тешко је одговорити на то питање. Један средњовековни мистичар је рекао: „Ружа мирише, не питајте зашто.“ Тако вам је и с поезијом. Кога год сам прочитао, он је на мене утицао. На који начин, е, то је веома тешко утврдити. Вероватно, пошто смо сви прошли ту школу, а уз то сам студирао књижевност, ма колико или ма какав био ваш дар, морате научити занат, морате апсолвирати оно што је рађено или писано пре вас, дакле, не кретати из почетка. Не бих могао да издвојим песнике који су на мене битно утицали. Као што сам рекао, утицали су на мене сви они које сам прочитао.
У којој мери можемо говорити о утицају Дучића, будући да се његов портрет налази изнад вашег радног стола, те песник на неки начин бди над вама док стварате?
Дучић је наша класика, по мом мишљењу, после Његоша, наш највећи песник. Иако су га прећуткивали скоро четврт века, од завршетка рата, све до антологије Миодрага Павловића која се појавила 1963–1964. године, а где је добио места колико и Васко Попа, којем је посвећена та антологија. То је била својеврсна Дучићева рехабилитација, и с правом је то и сјајно урадио Миодраг Павловић. Читао сам Дучића, читам га свакодневно, али нисам сигуран да је утицао на мене осим дисциплином којом се односио према властитом тексту. Све што је Дучић урадио је златно! Рекао је да песма ако није савршена, није добра и не вреди ништа. Опет, изговорио је и нешто противречно мислећи на Шантића, да је „свака песма добра ако није лажна“.
Наравно, оба става се односе практично на исто. Тај његов дисциплинован однос види се у свему што је радио, и у лирској поезији и у филозофским текстовима као што су Благо Цара Радована или Јутра са Леутара. И оно што је писао о некој друштвеној ситуацији процеђено је кроз најситније сито што се тиче и мишљења и писања, и мислим да је то у уској сагласности.
Настасијевић је у једном тексту о „матерњој мелодији“ написао да „ако човек не зна одакле је, на коју мелодију дете задрхти да је те мајке син“. Живимо у времену када се не из једног него из више емисионих врела емитују утицаји. Колико је то утицало на матерњу мелодију коју сте као песник из једног великог српског завичаја, Херцеговине, препознавали у свом брзом и опором песничком таленту? Да ли сте задовољни тиме што сте успели да је претворите у нешто сублимирано, што остаје?
Терате ме да говорим о себи, а то није захвално. Поменули сте Настасијевића и матерњу мелодију. Тај термин се углавном везује за њега. Рекао бих да је то доминантна, матична струја у нашој савременој поезији и то почев од косовског епског наслеђа, од наше баштине, и епске и лирске. Тај ток не губи нигде на својој снази упркос свим притокама. Фрула даје различит звук у зависности од ког дрвета је направљена. Али то ипак зависи од онога ко у ту фрулу дува. Може бити да мој стих на неки начин јесте дисонантан у односу на ту златну мелодију коју на једној страни негује Дучић а на другој Шантић, да има те опорости коју помињете. То, наравно, зависи и од дувача и од времена. Не може се данас писати као што су писали Настасијевић, Дучић и Шантић. Поезија данас треба да се наслони на тврде темеље матерње или матичне, а да у исто време баца поглед шта се ради у свету. Свако дрво, свака јабука, свака крушка лепо цвета, али постоје сорте које се дају на ту матрицу накалемити, како би се добило вишеплодно дрво које уз то лепше и мирише. То је та аналогија. Ако сам успео да то формулишем, вреди и за поезију. Пишем такозвани слободан невезани стих који такође има своје условности. Тај стих није ни од чега слободан. Кад сам поменуо дисциплину говорећи о Дучићу, мислио сам да слободан стих захтева исту дисциплину као што то захтева сонет. Да ли разбрајате слогове или слажете риме у сонету или гледате да у слободном стиху нема ниједне сувишне речи, то је исти посао, само на други начин. Колико сам у томе успео, није моје да о томе расуђујем.
Кажете да „ко кубури с карактером, кубури и с поезијом“…
Ако сам добро упамтио, Шантића је вређало ако неко ко га не воли, чита његове песме. У том смислу, као патријархални изданак, прилично сам конзервативан. На неки старомодан начин мислим да неко ко кубури с карактером, кубури и с поезијом. Опет бих се вратио Дучићу који је рекао да је поезија добра само ако није лажна. Мислим да је карактер заправо етика, оно што смо наследили из антике а потом из јеванђеља, из наше хришћанске вере. Онај ко с тим није у добром односу, не може ни с пером бити у сагласју.
Све што је створено у нашој историји и цивилизацији створено је прекорачењем мере. Нико ко је ишао главним друмом ништа није урадио. Урадили су само они који су имали храбрости да забасају, истражују, храбро крену тамо где се други не усуђују. Само су ти померали цивилизацију напред. Да није било тога, још би се Сунце вртело око Земље, још увек би Земља била плоча, а на Калемегдану би можда још увек имам алакао или седео турски паша. Наша историја је најбољи доказ за то да смо највише постизали онда када бисмо се залетали, када смо кретали на оно што се у почетку чинило немогућим. Отуд је тај принцип слободе уграђен у наше идеје, у нашу традицији, у нашу историју, у наш косовски мит, онај стуб који стоји на Газиместану, као нека врста српске кичме која заправо не да ниједном Србину да се без велике невоље сагне.
У бити је сваког ствараоца да поседује сопствену тајну стварања, те и правила, ред, ритуале које следи у поступку стварања.
Који су ваши?
Тајне немам. То је посао, као и свако орање. Пуста жеља песникова је да ухвати неку идеју, неки звук, неку слутњу, најчешће не знајући шта, и да то при томе, као што музичари, композитори претварају у ноте – претвори у слова. Можете желети шта год хоћете, можете мислити шта год хоћете, али да бисте то изразили, морате наћи речи. Речи које ће то моћи да поднесу. Песнички језик је вештачки језик. Као што се у музици састављају ноте, овде се састављају речи. Право је питање да ли сте успели. Песник никада не може да се осигура, у смислу да ли је баш оно што је хтео успео да изрази. Увек има неки тајни глас који нас опомиње и не може да дође до речи, да нам каже да ли смо изразили то што смо хтели или слутили, с једне стране, а с друге, додао бих, ако знамо шта смо хтели. Песник никад у то није сигуран. Постоји дакле врста поезије где песник ипак нешто конкретније зна; кад је реч о патриотским песмама, можда може нешто конкретније да каже, али и то не може да преведе на један дискурзивни језик, јер ако би то могао да учини, престала би свака потреба да пише стихове, и онда би то што жели да каже могао да викне с балкона па да га чују сви на улици. Према томе, тајна има, налази се дубоко у нама и песник је често није свестан.
Која вам је сопствена књига најдража и зашто?
То је као да бирате између деце. Оно најмлађе, увек. То је моја најновија књига. Тако вам је увек с песницима. Што се мене тиче, увек бих се враћао да поправљам оне старе у настојању да их ускладим са овим најмлађим дететом.
Ваш савет младом песнику данас?
Прво да не жури. Опет ћу некога цитирати да је „нестрпљење највећи противник егзистенције“. Мислим да је тако и у уметности. Не треба да журе, не морају бити нестрпљиви. Прошло је време када су песници писали са осамнаест, деветнаест, двадесет година, двадесет пет. Наши велики песници су сви помрли до тридесет пете, четрдесете године, а неки и знатно млађи. Погледајте само Васиљева, па Бранка… То време је прошло. Рекао бих – цивилизацијски се удаљило. Александар, кад је учинио највеће подвиге, имао је двадесет година. Кад погледате читаву антику и шта су све људи урадили са двадесет, двадесет и нешто година, зачудите се. За овај наш занат потребно је много стрпљења и дисциплине а то обилно попушта код млађих људи. То не значи да треба да чекају моје године па да нешто напишу, али постоје године зрелости када се људи могу исказати. Имате примере у нашој литератури, писце који су нешто касније почели да пишу, па су опет написали велика дела. Погледајте само Мешу Селимовића. Почео је да пише после педесете да би написао Дервиш и смрт. Ту спада и Селенић који је такође почео касније да пише.
Разговарамо, неизбежно, и о духу времена и сложеној ситуацији наше стварности. Шта је по вама печат времена у којем живимо?
Опет је и то тешко свести на један симбол који би могао понети ознаку времена у којем живимо. Ако бих се определио за једну реч, определио бих се за – страх. Мислим да је то болест нашег времена која је много тежа од свих болести са којима се лекари боре и суочавају. Некад смо свесни тог страха, некад нисмо. Неки мисле да живе веома безбрижно, неки су врло моћни а сви се ужасно боје. Довољно је било да стигне овај вирус, па да опомене и оне најмоћније, оне који владају светом да зачас постају као „сламка међу вихорове“. Не знам шта би овај век могло да обележи више него та болест. Да сам био нешто конкретнији, рекао бих да су то логори. То је такође један од симбола нашег времена. Страх је последица страшних злочина којим се може дичити наш минули век међу осталим вековима. У свих двадесет није било толико злочина колико је било у двадесетом веку. Сасвим је разумљиво зашто данас човек толико зебе изнутра.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена.