Gojko Đogo – Poezija je danas više krik nego pev

Princip slobode je ugrađen u naše ideje, tradiciju, istoriju, u naš kosovski mit, onaj stub koji stoji na Gazimestanu, kao neka vrsta srpske kičme koja ne dozvoljava nijednom Srbinu da se bez velike nevolje sagne

Poetsko stvaralaštvo Gojka Đoga već decenijama pripada vrhu savremene srpske poezije. O tome svedoče i najznačajnije književne nagrade koje su ovenčale našeg sagovornika, počev od „Pečata vremena“, koji je dobio za knjigu Klupko (Pravoslavna reč), zatim Dučićeve, te „Milan Rakić“, „Branko Miljković“, „Laza Kostić“.
Premda njegova pesnička zbirka Vunena vremena, zbog koje je iskusio zatvor, broji nekoliko decenija, njen autor smatra da „vunena vremena nisu minula ni dan-danas“, te da „strah, strepnja, opasnosti, kako god čitali ovu simboličnu oznaku, ni kod nas, ni u svetu nisu manji nego pre pola veka“. Đogo ističe da u „ondašnjoj bipolarnoj podeli sveta uravnotežena moć unekoliko je obuzdavala i Zapad i Istok da olako i samovoljno ne potežu za primenom sile nad nedužnim i nejakim kad god im se nađu na putu“, kao i da je „i onda bilo ratova i velikih zločina, vazda će ih biti“, ali ravnoteža straha je doprinosila da ih bude manje.
„Znatno je drugačije kad jedna sila postane gospodar globusa i kad, bezmalo, može činiti šta joj je volja. A to se zbiva u poslednje tri decenije. Mi smo jedna od najvećih žrtava oholih gospodara sveta. Koliko ćemo ostati na tom žrtveniku i kako se s njega skotrljati, malo zavisi od nas, a znatno više od globalnih namera onih što su nas tamo i postavili. Slična je sudbina i nekih drugih naroda. Kad god neko od malih pokuša da se uspravi, sledi mlatac po glavi“, kaže pesnik.

S ove vremenske udaljenosti i izmenjenih životnih okolnosti, recite nam kako je nastajala i čime je bila nadahnuta zbirka Klupko?
Može biti da čovek ulazi u godine kada ga spopadne želja da pokuša da razmota ono što je život u našim nedrima i stomaku motao. To su ožiljci, uspomene, nekad prijatne, nekad neprijatne, oko nekog zrnca, kamenčića u nedrima. Učinilo mi se zgodnim da na tu istu pređu nanižem ono što je život pre mene uradio. Osvrt je ponekad neveseo, ali takav je, kakav je. Knjiga poezije je uvek, rekao bih, zbirka ožiljaka, slika onoga što nam se zbivalo, jedna povest. Ne možete se ispovediti a da na neki način ne obuhvatite i ono što utiče na vašu sudbinu. Može biti da nas u poznim godinama spopadne želja da ospoljimo to što smo prikrivali unutra nadajući se da bi taj talog iskustva nekome i koristio, kao što je nekad „uzo deda svog unuka, metno ga na krilo, pa uz gusle pevao mu šta je nekad bilo“. Dakle, da te bajkovite priče čovek ispriča na drugi način.
Zbog knjige pesama svojevremeno ste, u vreme grozomore komunizma, bili osuđeni na zatočeništvo. Sada poezija nema toliki uticaj. Kako ste kao čovek i kao pesnik stradao u vreme komunizma, a koji stvara i danas, uspeli da sačuvate vrednost poezije, da ne potone u lavirintima i lagumima ovog vremena?
Zbilja je dilema da li je bilo bolje ono vreme, kada ste bili stalno pod nekom prismotrom, ali su vas čitali. I cenzori, počev od urednika, od onih službenih u tužilaštvu. Ili je bolje ovo vreme, kada možete da pišete što god hoćete i kažete šta god hoćete, ali vas niko ne sluša. Promenilo se vreme! Od tada je prošlo skoro četrdeset godina. U međuvremenu je stigla diktatura svakojakih tehničko-tehnoloških otkrića i novotarija. Čovek je počeo da srlja za njima iako mu često ne trebaju. To ga dovodi u jedan tesnac da zapravo privatni interes počinje da dominira nad interesom zajednice. To ga otuđuje i od vlastite suštine, od svog bića, i od humanističkih načela na kojima je utemeljena ova civilizacija, kako hrišćanska, tako i prethrišćanska. Uz to je došao teror informacija, medija, novina, ekrana, bilborda, reklama, ovih zunzala koja su naselila naše džepove, kuće i glavu. Zasipaju nas informacijama od kojih su nam mnoge nepotrebne, ali su usmerene tako da zamagljuju naš razum ili nas odvlače od samih sebe, od svoje nutrine, od bića. Tu postoji i nesreća da nam mediji plasiraju svet koji liči na tortu sa šlagom. Prvo vam ponude da pojedete taj šlag, pa vas nateraju da formirate neku vrstu nove stvarnosti koja polako menja svest. Čovek se na to navikava i počinje da voli tu iluziju, tu veštačku rajsku baštu i, što je još gore, počinje da usvaja lestvicu njenih vrednosti. Na takvoj lestvici tradicionalni oblici kulture gotovo više i ne postoje. E, sad, šta će tu poezija, kojom pesnik uvek nešto govori, a to znači nešto nekom drugom? Ko će te pesničke zagonetke, u toj suludoj trci, u toj zvonjavi u ušima, odgonetati? Izgleda da poezija ako opstaje, onda opstaje više kao lek za ranjive, nego kao lektira. Zato je poezija danas više krik nego pev. Mnogi pišu pesme, ali im nije stalo ni do stila ni do zanata. Oni ne čitaju druge knjige pesama, nego im je stalo da se ispovede na papiru nekom imaginarnom čitaocu. Oni i znaju da to niko neće čitati, ali ostaje potreba da to ispolje. Možda je to pobuna protiv mahnite jurnjave o kojoj sam govorio a u koju smo svi zapali, kao protiv onog obada „koji tera konje da u ludom trku polome noge“, kako sam u jednoj pesmi parafrazirao Sokrata. Proza tu ima nešto veću šansu, pogotovo tamo gde je roman s gustim sižeom ili s nekim političkim reminiscencijama, ali to se više čita kao oblik zabave a ne kao prava književnost.
Na kojim književnim, pesničkim uzorima ste stasavali, gradili se kao poeta?
Teško je odgovoriti na to pitanje. Jedan srednjovekovni mističar je rekao: „Ruža miriše, ne pitajte zašto.“ Tako vam je i s poezijom. Koga god sam pročitao, on je na mene uticao. Na koji način, e, to je veoma teško utvrditi. Verovatno, pošto smo svi prošli tu školu, a uz to sam studirao književnost, ma koliko ili ma kakav bio vaš dar, morate naučiti zanat, morate apsolvirati ono što je rađeno ili pisano pre vas, dakle, ne kretati iz početka. Ne bih mogao da izdvojim pesnike koji su na mene bitno uticali. Kao što sam rekao, uticali su na mene svi oni koje sam pročitao.
U kojoj meri možemo govoriti o uticaju Dučića, budući da se njegov portret nalazi iznad vašeg radnog stola, te pesnik na neki način bdi nad vama dok stvarate?
Dučić je naša klasika, po mom mišljenju, posle Njegoša, naš najveći pesnik. Iako su ga prećutkivali skoro četvrt veka, od završetka rata, sve do antologije Miodraga Pavlovića koja se pojavila 1963–1964. godine, a gde je dobio mesta koliko i Vasko Popa, kojem je posvećena ta antologija. To je bila svojevrsna Dučićeva rehabilitacija, i s pravom je to i sjajno uradio Miodrag Pavlović. Čitao sam Dučića, čitam ga svakodnevno, ali nisam siguran da je uticao na mene osim disciplinom kojom se odnosio prema vlastitom tekstu. Sve što je Dučić uradio je zlatno! Rekao je da pesma ako nije savršena, nije dobra i ne vredi ništa. Opet, izgovorio je i nešto protivrečno misleći na Šantića, da je „svaka pesma dobra ako nije lažna“.
Naravno, oba stava se odnose praktično na isto. Taj njegov disciplinovan odnos vidi se u svemu što je radio, i u lirskoj poeziji i u filozofskim tekstovima kao što su Blago Cara Radovana ili Jutra sa Leutara. I ono što je pisao o nekoj društvenoj situaciji proceđeno je kroz najsitnije sito što se tiče i mišljenja i pisanja, i mislim da je to u uskoj saglasnosti.
Nastasijević je u jednom tekstu o „maternjoj melodiji“ napisao da „ako čovek ne zna odakle je, na koju melodiju dete zadrhti da je te majke sin“. Živimo u vremenu kada se ne iz jednog nego iz više emisionih vrela emituju uticaji. Koliko je to uticalo na maternju melodiju koju ste kao pesnik iz jednog velikog srpskog zavičaja, Hercegovine, prepoznavali u svom brzom i oporom pesničkom talentu? Da li ste zadovoljni time što ste uspeli da je pretvorite u nešto sublimirano, što ostaje?
Terate me da govorim o sebi, a to nije zahvalno. Pomenuli ste Nastasijevića i maternju melodiju. Taj termin se uglavnom vezuje za njega. Rekao bih da je to dominantna, matična struja u našoj savremenoj poeziji i to počev od kosovskog epskog nasleđa, od naše baštine, i epske i lirske. Taj tok ne gubi nigde na svojoj snazi uprkos svim pritokama. Frula daje različit zvuk u zavisnosti od kog drveta je napravljena. Ali to ipak zavisi od onoga ko u tu frulu duva. Može biti da moj stih na neki način jeste disonantan u odnosu na tu zlatnu melodiju koju na jednoj strani neguje Dučić a na drugoj Šantić, da ima te oporosti koju pominjete. To, naravno, zavisi i od duvača i od vremena. Ne može se danas pisati kao što su pisali Nastasijević, Dučić i Šantić. Poezija danas treba da se nasloni na tvrde temelje maternje ili matične, a da u isto vreme baca pogled šta se radi u svetu. Svako drvo, svaka jabuka, svaka kruška lepo cveta, ali postoje sorte koje se daju na tu matricu nakalemiti, kako bi se dobilo višeplodno drvo koje uz to lepše i miriše. To je ta analogija. Ako sam uspeo da to formulišem, vredi i za poeziju. Pišem takozvani slobodan nevezani stih koji takođe ima svoje uslovnosti. Taj stih nije ni od čega slobodan. Kad sam pomenuo disciplinu govoreći o Dučiću, mislio sam da slobodan stih zahteva istu disciplinu kao što to zahteva sonet. Da li razbrajate slogove ili slažete rime u sonetu ili gledate da u slobodnom stihu nema nijedne suvišne reči, to je isti posao, samo na drugi način. Koliko sam u tome uspeo, nije moje da o tome rasuđujem.
Kažete da „ko kuburi s karakterom, kuburi i s poezijom“…
Ako sam dobro upamtio, Šantića je vređalo ako neko ko ga ne voli, čita njegove pesme. U tom smislu, kao patrijarhalni izdanak, prilično sam konzervativan. Na neki staromodan način mislim da neko ko kuburi s karakterom, kuburi i s poezijom. Opet bih se vratio Dučiću koji je rekao da je poezija dobra samo ako nije lažna. Mislim da je karakter zapravo etika, ono što smo nasledili iz antike a potom iz jevanđelja, iz naše hrišćanske vere. Onaj ko s tim nije u dobrom odnosu, ne može ni s perom biti u saglasju.
Sve što je stvoreno u našoj istoriji i civilizaciji stvoreno je prekoračenjem mere. Niko ko je išao glavnim drumom ništa nije uradio. Uradili su samo oni koji su imali hrabrosti da zabasaju, istražuju, hrabro krenu tamo gde se drugi ne usuđuju. Samo su ti pomerali civilizaciju napred. Da nije bilo toga, još bi se Sunce vrtelo oko Zemlje, još uvek bi Zemlja bila ploča, a na Kalemegdanu bi možda još uvek imam alakao ili sedeo turski paša. Naša istorija je najbolji dokaz za to da smo najviše postizali onda kada bismo se zaletali, kada smo kretali na ono što se u početku činilo nemogućim. Otud je taj princip slobode ugrađen u naše ideje, u našu tradiciji, u našu istoriju, u naš kosovski mit, onaj stub koji stoji na Gazimestanu, kao neka vrsta srpske kičme koja zapravo ne da nijednom Srbinu da se bez velike nevolje sagne.
U biti je svakog stvaraoca da poseduje sopstvenu tajnu stvaranja, te i pravila, red, rituale koje sledi u postupku stvaranja.
Koji su vaši?
Tajne nemam. To je posao, kao i svako oranje. Pusta želja pesnikova je da uhvati neku ideju, neki zvuk, neku slutnju, najčešće ne znajući šta, i da to pri tome, kao što muzičari, kompozitori pretvaraju u note – pretvori u slova. Možete želeti šta god hoćete, možete misliti šta god hoćete, ali da biste to izrazili, morate naći reči. Reči koje će to moći da podnesu. Pesnički jezik je veštački jezik. Kao što se u muzici sastavljaju note, ovde se sastavljaju reči. Pravo je pitanje da li ste uspeli. Pesnik nikada ne može da se osigura, u smislu da li je baš ono što je hteo uspeo da izrazi. Uvek ima neki tajni glas koji nas opominje i ne može da dođe do reči, da nam kaže da li smo izrazili to što smo hteli ili slutili, s jedne strane, a s druge, dodao bih, ako znamo šta smo hteli. Pesnik nikad u to nije siguran. Postoji dakle vrsta poezije gde pesnik ipak nešto konkretnije zna; kad je reč o patriotskim pesmama, možda može nešto konkretnije da kaže, ali i to ne može da prevede na jedan diskurzivni jezik, jer ako bi to mogao da učini, prestala bi svaka potreba da piše stihove, i onda bi to što želi da kaže mogao da vikne s balkona pa da ga čuju svi na ulici. Prema tome, tajna ima, nalazi se duboko u nama i pesnik je često nije svestan.
Koja vam je sopstvena knjiga najdraža i zašto?
To je kao da birate između dece. Ono najmlađe, uvek. To je moja najnovija knjiga. Tako vam je uvek s pesnicima. Što se mene tiče, uvek bih se vraćao da popravljam one stare u nastojanju da ih uskladim sa ovim najmlađim detetom.
Vaš savet mladom pesniku danas?
Prvo da ne žuri. Opet ću nekoga citirati da je „nestrpljenje najveći protivnik egzistencije“. Mislim da je tako i u umetnosti. Ne treba da žure, ne moraju biti nestrpljivi. Prošlo je vreme kada su pesnici pisali sa osamnaest, devetnaest, dvadeset godina, dvadeset pet. Naši veliki pesnici su svi pomrli do trideset pete, četrdesete godine, a neki i znatno mlađi. Pogledajte samo Vasiljeva, pa Branka… To vreme je prošlo. Rekao bih – civilizacijski se udaljilo. Aleksandar, kad je učinio najveće podvige, imao je dvadeset godina. Kad pogledate čitavu antiku i šta su sve ljudi uradili sa dvadeset, dvadeset i nešto godina, začudite se. Za ovaj naš zanat potrebno je mnogo strpljenja i discipline a to obilno popušta kod mlađih ljudi. To ne znači da treba da čekaju moje godine pa da nešto napišu, ali postoje godine zrelosti kada se ljudi mogu iskazati. Imate primere u našoj literaturi, pisce koji su nešto kasnije počeli da pišu, pa su opet napisali velika dela. Pogledajte samo Mešu Selimovića. Počeo je da piše posle pedesete da bi napisao Derviš i smrt. Tu spada i Selenić koji je takođe počeo kasnije da piše.
Razgovaramo, neizbežno, i o duhu vremena i složenoj situaciji naše stvarnosti. Šta je po vama pečat vremena u kojem živimo?
Opet je i to teško svesti na jedan simbol koji bi mogao poneti oznaku vremena u kojem živimo. Ako bih se opredelio za jednu reč, opredelio bih se za – strah. Mislim da je to bolest našeg vremena koja je mnogo teža od svih bolesti sa kojima se lekari bore i suočavaju. Nekad smo svesni tog straha, nekad nismo. Neki misle da žive veoma bezbrižno, neki su vrlo moćni a svi se užasno boje. Dovoljno je bilo da stigne ovaj virus, pa da opomene i one najmoćnije, one koji vladaju svetom da začas postaju kao „slamka među vihorove“. Ne znam šta bi ovaj vek moglo da obeleži više nego ta bolest. Da sam bio nešto konkretniji, rekao bih da su to logori. To je takođe jedan od simbola našeg vremena. Strah je posledica strašnih zločina kojim se može dičiti naš minuli vek među ostalim vekovima. U svih dvadeset nije bilo toliko zločina koliko je bilo u dvadesetom veku. Sasvim je razumljivo zašto danas čovek toliko zebe iznutra.