PREPOZNATA PREVARA SA INTERNACIONALOM

Objavljujemo komentar povodom teksta Božidara Zečevića Opet filmsko izvrtanje istorije štampanog u Pečatu br. 633 (25. septembar 2020)

Piše Jovan Pejin

Nismo gledali film Ime naroda Darka Bajića i o sadržaju ne možemo da kažemo ništa. Prikaz tog filma iz pera Božidara Zečevića Opet filmsko izvrtanje istorije podstakao je autora ovih redova da reaguje samo na jedan detalj iz Zečevićevog teksta.
Reč je o Svetozaru Miletiću, nesumnjivo najpopularnijem vođi srpskog naroda u Ugarskoj u 19. veku, opevanog u pesmama.
Svetozar Miletić u feudalno-militarističkoj monarhiji uveo je Srbe u građanski status. Na ovaj način uticao je da se bolje organizuju u borbi za nacionalno održanje i da pruže snažniji otpor zahuktaloj mađarizaciji. Na čelu naroda, kada se povukao iz politike, zamenio ga je zet Jaša Tomić, koji je njegovo delo produžio i sproveo u život septembra–novembra 1918. godine bez ostatka, izvođenjem Srba i Bunjevaca iz tada po mnogo čemu „najgore“ države u Evropi, Habzburške monarhije. Svetozaru Miletiću podignut je spomenik u centru Novog Sada ispred zgrade u kojoj je Jaša Tomić na skupštini predstavnika srpskog naroda i Bunjevaca doneo odluku i proglasio prisajedinjenje Banata, Bačke i Baranje Kraljevini Srbiji 25. novembra, a dan ranije isto su učinili Srbi u Sremu, u Rumi. Jaša Tomić je prisajedinjenje sproveo na načelu da se prvo uspostavi Srbija, pa posle ujedinjenje s drugim Južnim Slovenima.
Jaši Tomiću takođe je podignut spomenik u centralnom delu Novog Sada, tamo gde je dočekao srpsku vojsku pod komandom majora Aleksandra Bugarskog, i tom prilikom se zaorila pesma: „Od Soluna do Adrije tu se srpski barjak vije…“ iz hiljade grla prisutnih, uz poklike „Živeo kralj Petar!“, „Živela Srbija!“ Nikakva Internacionala nije pevana, naučena je mnogo kasnije. Svirano je, kako podvlači Božidar Zečević, Kolo Svetozara Miletića.
Tada, 1918, nije postojala Vojvodina ni u kakvom obliku. Postojale su zemlje Banat, Bačka, Baranja i Srem. Postojala je samo pesma Vladislava Kaćanskog Gde je srpska Vojvodina. Tada su Banat, Bačka, Baranja i Srem s teritorijama i narodom, Srbima i Bunjevcima, i ostalim Slovenima, prisajedinjeni Srbiji „bez pregovora i bez pogovora“.
Gospodin Zečević uočio je ovu prevaru s Internacionalom. Reditelj Darko Bajić uneo je u film ono čega nije bilo novembra 1918. u Novom Sadu, niti na oslobođenoj teritoriji Banata, Bačke, Baranje i Srema, niti je bilo relevantno za Srbe i Bunjevce. Očigledno je zarobljen u kroatokomunističku ljušturu prošlosti koja iskrivljeno predstavlja Vojvodinu, i ovom slikom produžava život političkom statusu pokrajine nacionalnih manjina i Srba.
Darko Bajić i producent filma Lazar Ristovski očigledno su nešto promašili. Pomešali su 1945. sa 1974. i umešali u 1918. godinu. Usput su promašili oktobar 1988, posle koje je delimično popravljen status pokrajine onako kako Srbi starinci sa Bunjevcima gledaju na nju, neopterećeni partijnošću, ideologijom, a koji dobro pamte partijsko-policijski teror Broza u Pokrajini, kao i ignorisanje žrtava u borbi za oslobođenje i ujedinjenje. Potpisniku ovih redova – kao Banaćaninu – čini se očiglednim da je prisajedinjenje celokupne Vojvodine Srbiji, Darku Bajiću i Lazaru Ristovskom sporno. Starincima nije. Njima je pak sporna okupacija Baranje i Vukovarskog sreza od strane Hrvatske. Možemo da zaključimo i da je Božidar Zečević postavio pravo pitanje, a Bajić i Ristovski bi trebalo da objasne šta su nameravali da kažu s Internacionalom pri dočeku srpske vojske u Novom Sadu na Mitrovdan 1918. Da slučajno ne žive u uverenju da je već tada bio važeći ustav SFRJ 1974?

Autor je arhivski savetnik