Коронафликс убија филм?

Фестивалска борба за опстанак филма

У Венецији је недавно изражена бојазан да ће будућност филмских фестивала какви су постојали до ове године бити угрожена „нетфликсзацијом“ (поред „коронизације“) и да је отуда императив да се публика што пре врати у биоскопе, да се одупре страху од короне, али најпре „Нетфликсовим“ узурпацијама. Назвали су то својом битком против ових немани, а повратак публике у дворане и мултиплексе – „битком за цивилизацију и културу какву познајемо“! Колико оправдано?

Ових је дана код нас поносно обележено пола века од када је створен концепт ФЕСТ-а, а самим тим и овај наш славни филмски фестивал, који толико волимо иако за све те деценије није успео да као дуговечна филмска манифестација заради значајну интернационалну фестивалску позицију. Иако ФЕСТ није одржан у две „гадне године“ током деведесетих (мада, технички, јесте пошто су дистрибутери одржали ревију својих филмова у фестовском термину и на његовом терену који тада беше Центар „Сава“) па ћемо на полувековни јубилеј сачекати, организатори већ знају слоган (врло „инвентивни“ – „Повратак у будућност“) за издање које следи, ако корона дозволи, у фебруару–марту 2021. године. И док се код нас без проблема и страха од заразе одржавају фестивали и концерти, вратило се и позориште, у свету није тако. И даље се стрепи од пандемије „опаког вируса“ и најављују нови његови напади, још страшнији од претходних. Отуд се поставило и питање опстанка филмске индустрије какву познајемо. Односно, најпре приказивачког њеног дела пошто су и даље многи биоскопи у свету затворени. С друге стране, исти проблем имају и чувени и мање чувени филмски фестивали, који су суочени са одлагањима, чак и потпуним отказивањима својих програма. И с последичним страхом од будућности и питањем свих питања – да ли ће опстати?

Рат против стриминг компанија

Корона је послужила као повод за ову дилему и страх, али, далеко важније, за покушај да се поведе рат против стриминг компанија, разуме се, с „Нетфликсом“ на челу који је као симбол промене у начину дистрибуције филмова постао трн у оку читаве филмске индустрије иако је, парадоксално, одржава у животу, па и поспешује њен квалитативни напредак стварајући у оквиру своје оригиналне продукције најбоље филмове и телевизијске серије управо с уметницима, креативцима и пословним могулима са обе стране камере који су до јуче били везани за највеће филмске студије. Изузетно јефтина и једноставна доступност њихове понуде је одлично покрила први део хистерије од пандемије када су милиони људи широм света били заточени у својим кућама, а биоскопи и сва јавна места за забаву затворена. „Нетфликс“ је постао најкомерцијалнији понуђач филмске и ТВ продукције. А ни изблиза није био једини. Баш је у том периоду, рецимо велики холивудски студијо „Дизни“ покренуо своју интернет стриминг платформу, а уз њега су се појавили, поред неколицине постојећих, и други конкуренти, па је такозвана онлајн-забава постала закрчена понудом. И када је судбина филмских фестивала доведена у питање, интернет и стриминг сервиси су помогли да они како-тако преживе ову годину. Памти се десетодневни виртуелни филмски фестивал на јутјубу иза којег је стало неколико великих филмских фестивала. Мада, руку на срце, нису пуштали нове филмове већ интервјуе, снимке разних манифестација и трибина, концерте и слично. Свеједно, помогао је тај виртуелни фестивал да се анимира тзв. фестивалска публика и да им се у памет уреже да су и ове пандемичне године имали некакву забаву под заставама чувених фестивала.

Историјски Мострин напад на „Нетфликс“

А онда је недавно дошла Мостра. Први велики светски фестивал који је заиста одржан пред публиком, иако смањеног обима, заплашеном, под маскама изложеном свакојаким малтретирањима (с обавезним мерењима температуре на улазима у дворане). И уместо да организатори одају почаст технологији која је омогућила да фестивалска година не прође без фестивала, управо је на Венецијанском фестивалу одржан „историјски скуп“ на коме су се појавили директори седам великих европских фестивала у намери да пре свега нападну „Нетфликс“! Он им је, а не корона, главна сметња и непријатељ опстанка. Добро, не само он већ и сви остали стриминг сервиси за преузимање филмова из фотеље и њихово јефтино кућно гледање. Због короне се, додуше, припремио терен за инвазију стриминг сервиса. Корона је учинила да фестивали затворе врата и да обуставе физичко присуство публике, па и да се у неком облику пребаце на интернет. И то је омогућило да се публика привуче од стране „Нетфликса“ и његових имитатора. Назваше то хибридним гледањем филмова које је опасно променило навике публике. Главешине Венецијанског фестивала су том приликом изразили забринутост и о питању судбине сопственог фестивала и биоскопа уопште. Многи биоскопи су, рекоше, трајно затворени. Без обзира што одлазак у биоскоп и даље ништа не може да замени и што је гледање филмова на великом платну, с публиком, једини начин њихове конзумације, све је мање оних којима то недостаје. Чак и када се биоскопи полако отварају, они не показују велику жељу да се у њих врате. Адут за њихово масовно привлачење у мултиплексе, филм „Тенет“ Кристофера Нолана, није успео да то учини. Његова наводно велика зарада, која би требало да покаже да се публика ипак није одрекла одласка у биоскопе, по некима је пренадувана, посебно што је филм добио бројне, сасвим заслужене, негативне критике.
У Венецији је отворено изражена бојазан да ће будућност филмских фестивала какви су постојали до ове године бити угрожена „нетфликсзацијом“ (поред „коронизације“) и да је отуда императив да се публика што пре врати у биоскопе, да се одупре страху од короне, али најпре „Нетфликсовим“ узурпацијама. Назвали су то својом битком против ових немани, а повратак публике у дворане и мултиплексе – „битком за цивилизацију и културу какву познајемо“! Тешке речи, нема шта. Мало је нејасно, додуше, зашто је баш та битка цивилизацијска, а не она за побољшање квалитета филмова, посебно када, као у случају „Тенета“, иза њих стану цењени аутори као што је Кристофер Нолан, и када за свој филм добију буџет с којим би пола Европе снимало филмове целе године. Тамо где се по природи ствари очекује, па и захтева, врхунски квалитет, као што су најпознатији филмски фестивали, такође влада осека баш у том сегменту и уместо квалитета се све чешће потурају политички коректни и политички ангажовани филмови, а не они који би требало, као некада, да квалитетом, оригиналношћу и истински позитивним вредностима стварају историју поменуте културе за коју су се, због короне и „Нетфликса“, толико забринули директори светских фестивала. У Венецији су на овом скупу били сложни представници фестивала у Лондону, Кану, Сан Себастијану и неколицини других који су сви на известан начин до јуче били међусобни такмаци и понекад и оштри конкуренти. Телевизијске платформе и стриминг сервиси су их, међутим, удружили у „цивилизацијској борби“ за спас филма коме су они доскоро, како рекоше, давали позитиван подстицај. Што је, наравно, крајње дискутабилно. Не само када је реч о овом „позитивном подстицају“ већ много више о утицају интернет дистрибуције филмова на будућност приказивачке индустрије и фестивала. Иако себе воле да приказују као центре за културу, па се чак елитистички намећу у том својству најављујући рат онима који их по њиховој процени угрожавају да то буду, они истински дуго не чине ништа да се промени амбијент производње филмова зарад профита и политичких агенди моћника из сенке који управо овај део индустрије забаве користе као најмоћније средство за пропаганду својих „напредних“ идеја и наметање нових вредности у свету. Велике речи челника фестивала на минулој Мостри, као што је „културно просветљење публике“ или „образовање младих богатством уметности и лепотом кроз филмско искуство“, некако не стоје у светлу деградираног морала и истинских друштвених вредности с којим се превише дуго сусреће и фестивалска и уопште биоскопска публика. А када су такве нове „вредности“ још подржане чувеним фестивалским наградама, вапаји актуелних заштитника културе и наше цивилизације звуче цинично и неискрено. Да би биоскопи какве смо познавали опстали, не треба водити рат против „Нетфликса“, већ против шунда, политизације филмске уметности, деградације морала, срозавања квалитета зарад брзе и што веће зараде и уопште лошег и калкулантског рада у свим сегментима производње, парадоскално, једнако присутне и у „Нетфликсовој“ оригиналној продукцији.


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *